Лазански: Амбасадор и госпођа Роуз

0

Госпођа Роуз Готемилер, заменица генералног секретара НАТО-а, и екселенција Кајл Скот, амерички амбасадор у Србији, као да су ових дана глумили „доброг” и „лошег” момка. Елем, у интервјуу за „Политику” госпођа Готемилер потврђује да је војна неутралност Србије могућа, на што јој топло захваљујем, па се надам да ће и домаћи критичари војне неутралности Србије сада мало утихнути. Односно барем до новог гранта. Госпођа Готемилер је у интервјуу рекла и како се Србија суочава с многим изазовима, као што је борба против тероризма, што није истина, јер тероризма код нас, хвала Богу, ипак нема, изузев повремено на Косову, као и да постоји много могућности за сарадњу на пољу брзог реаговања у случајевима природних катастрофа. Што је истина, јер у време оних великих поплава у Србији 2014. године није било помоћи из НАТО-а. Ниједан транспортни авион да полети из Авијана са хуманитарном помоћи страдалима у поплавама. Помогли су Руси и засебно бивше југорепублике, мислим и Норвежани и још неки.

Госпођа Готемилер даље каже „да свако има право да доноси одлуке самостално, али било би важно да пре тога има на располагању све релевантне чињенице”. Рекла је то у контексту „да је најважније да јавност у Србији има приступ најбољим могућим информацијама о томе шта НАТО јесте, а шта није, односно имам утисак да су неке позитивне стране те сарадње скривене од обичних људи у Србији”.

Када заменица генералног секретара НАТО-а каже у интервјуу да је „циљ интервенције 1999. био покушај да се помогне у решавању кризе, да је циљ био да се очува мир”, а да је други циљ НАТО било „спречавање додатних губитака живота у различитим заједницама у то време”, онда ми ништа није јасно

Као прво, ако свако има право да доноси одлуке самостално, што нам госпођа Готемилер великодушно дозвољава, чему онда примедба „да би било важно да пре тога имамо на располагању све релевантне чињенице”? Коме би то било важно, нама или НАТО-у? Бојим се да се из тога види оно, „нико вама не оспорава војну неутралност, али било би најбоље да уђете у НАТО”. Шта ако ми хоћемо да доносимо самостално одлуке и без располагања релевантним чињеницама за које НАТО сматра да су релевантне? Или ми не сматрамо да су релевантне, и у томе се, између осталог, и огледа наша самосталност. Или су релевантне само оне чињенице за које НАТО утврди да су релевантне? И које су то чињенице? Јер, када госпођа заменица генералног секретара НАТО-а каже како НАТО није установио везу између бомбардовања 1999. године и повећаног броја канцерогених обољења у Србији, онда чињенице кажу да је после боравка на Косову у саставу КФОР-а више од 60 италијанских војника умрло од рака и да су њихове породице због тога тужиле италијанску државу, о чему су јављали италијански медији. Је ли то релевантна чињеница? Јесте. Или је неко можда очекивао да госпођа Готемилер усред Београда потврди узрочно-последичну везу између бомбадовања и повећаног броја оболелих од рака?

Када госпођа Готемилер у интервјуу каже „како је циљ интервенције 1999. био покушај да се помогне у решавању кризе, да је циљ био да се очува мир, а да је други циљ интервенције НАТО било спречавање додатних губитака живота у различитим заједницама у то време”, онда ми ништа није јасно. Бомбардујете једну суверену земљу, усред Европе и без одобрења СБ УН, противно међународном праву, да бисте „покушали да јој помогнете у решавању кризе”?!

„Спречавање додатних губитака живота у различитим заједницама у то време”, гласи формулација госпође Готемилер у контексту агресије НАТО-а 1999. године. Које су то различите заједнице, чији су то животи били угрожени на Косову 1999. године? Од заменице генералног секретара НАТО-а очекујем, ипак, прецизност у одговорима. Или, она сматра да су поред живота припадника албанске заједнице на Косову 1999. били угрожени и животи припадника српске заједнице, или ромске заједнице? Тачно, били су угрожени, али од стране ОВК и од стране НАТО-а. Па је НАТО управо због тога бомбардовао српску полицију и војску Југославије да би спасавао животе и Срба и Рома на Косову? А при томе није бомбардовао ОВК…

Изјаве госпође Готемилер ме подсећају на састанак Хенрија Кисинџера са принцом Сихануком у Пекингу 1979. године када је Кисинџер покушао да увери Сиханука да САД немају никакве везе са Лон Ноловим пучем у Камбоџи.

„Морате веровати да смо ми били за то да се ви вратите на власт и да нам се Лон Нол није свиђао. Ви сте нам се свиђали”, рекао је Кисинџер.

„Велико вам хвала”, одговорио је принц.

„Желео бих да у то верујете”, наставио је Хенри.

„Екселенцијо”, рекао је принц Сиханук, „шта је било, било је”.

„Не. Не. Не. Желим да кажете да ми верујете”.

„Молим да ме извините. Не могу да кажем да вам верујем”, завршио је убеђивање принц Сиханук.

А наш пријатељ, екселенција , пренео је на „Твитеру” текст „Вашингтон поста”, који напада министра одбране Александра Вулина због пензионисаног генерала, грађанина Србије Владимира Лазаревића. И сада су многи у Србији због тога скочили. А шта ако је екселенција можда и хонорарни сарадник „Вашингтон поста” из Београда? А ми то још не знамо? Треба мислити и на време после боравка у Београду…

 

 

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*