Lazanski: Prijatelji ili neprijatelji

0

Dakle, nije lako biti hrvatski predsednik, odnosno predsednica ovih dana u Vukovaru. Odmeriti težinu reči, ton i boju glasa, pokrete glave i očiju.

I sve to pred nemilosrdnim objektivima kamera i javnosti. Jer, gospođa Kolinda Grabar Kitarović opet nam je poslala prilično nepomirljivu poruku, poruku posle samoubistva Slobodana Praljka u Hagu. Opet su Srbi krivi za sve, opet je reč o velikosrpskoj agresiji na Hrvatsku, kada Hrvati sruše stari kameni most u Mostaru i to je velikosrpska agresija.

Kako predsednica Hrvatske zamišlja odnose Zagreba i Beograda kada sada izjavljuje da će „još mnogo vode proteći Savom i Dunavom pre nego odnosi Hrvatske i Srbije postanu prijateljski“. Da li to znači da su odnosi sada neprijateljski? Da je to što je izjavila predsednica Hrvatske izjavio neko u Beogradu, to bi automatski bilo kvalifikovano kao jezik mržnje. Razumem tragediju Hrvata i zločin počinjen na Ovčari prema hrvatskim zarobljenicima, ali tragedija na Ovčari počela je tragedijom grada Vukovara, u kojem su do početka rata živeli predstavnici najmanje desetak raznih nacija i nacionalnosti. Naravno, najviše je ipak bilo Hrvata i Srba.

Hrvatski novinar Drago Hedl u „Transitions Online“, Prag, od 8. decembra 2005. piše o „miniranju prodavnica, kafića i kuća vukovarskih Srba u proleće i rano leto 1991.“, kao i o tome kako su „pripadnici Zbora narodne garde, prethodnice hrvatske vojske pod komandom Tomislava Merčepa u Vukovaru, odvodili i ubijali tamošnje Srbe“. To nisu otkrića beogradskih medija, već hrvatskog novinara Drage Hedla, koji je zbog tih i takvih tekstova prošao svojevrsnu golgotu. Jer, u vreme Tuđmana zvaničan je stav u Hrvatskoj bio da „Hrvati nisu mogli da počine ratne zločine jer su vodili odbrambeni rat“. Tvorac te teorije bio je niko drugi nego gospodin Milan Vuković, tadašnji predsednik Vrhovnog suda Hrvatske.

Dakle, po pisanju hrvatskog novinara u Vukovaru, u proleće i rano leto 1991. bilo je zločina prema vukovarskim Srbima. U Vukovaru je od 1948. postojao i garnizon JNA, 14. pontonirski bataljon JNA. Kasarna JNA bila je u gradu. Od avgusta 1991. kasarna je pod blokadom, bez struje i vode, pod vatrom hrvatskih tada paravojnih snaga. U to vreme, između Zagreba i Beograda traje maratonski telefonski proces dogovaranja između Franje Tuđmana i saveznog sekretara za narodnu odbranu generala armije Veljka Kadijevića o primirjima, kako da se izbegne veliki rat. Vukovar je teritorijalno Beogradu i najbliži garnizon JNA u Hrvatskoj.

Garnizon koji se pod opsadom još jedva drži. Petnaestog septembra 1991. Zbor narodne garde Hrvatske kreće u otvoreni i masovni napad na skoro sve garnizone JNA u Hrvatskoj. Izuzetak je bio grad Karlovac, gde je rat zakasnio sedam dana, po priznanju i kasnijem pravdanju gradonačelnika Karlovca Zbor narodne garde nije tada još imao prikupljene adekvatne snage za rat. Izuzetak gde nije bilo rata bili su i gradovi u Istri, Pula, Umag, Pazin, gde su sve bili garnizoni JNA koji nisu napadnuti, i garnizoni JNA u Rijeci, na Visu, Lošinju i na Lastovu, koji takođe nisu napadnuti, pa se iz tih garnizona JNA mirno povukla bez opaljenog metka.

Vukovar je bio relativno blizu Beograda, i Generalštab JNA je naredio deblokadu kasarne JNA u tom gradu. Gardijske oklopno-mehanizovane jedinice JNA krenule su u Vukovar da izvuku pripadnike 14. pontonirskog bataljona, ali se to odmah pretvorilo u bitku za grad, u bitku za vojni prestiž. Nisu, dakle, tenkovi krenuli od Novog Beograda na Vukovar pod cvećem da osvajaju taj grad, kako to deo srpske elite voli da kaže, već da izvuku svoje opkoljene drugove. Da, to se posle pretvorilo u osvajanje grada, tako je to na kraju ispalo, i to samo potvrđuje staro pravilo da niti jedan ratni plan ne preživi sudar sa stvarnošću. Ali, da nije bilo opkoljene kasarne, ne bi bilo ni bitke za Vukovar. Kao što je nije bilo ni u Puli, ni na Visu. Ne diraj me, ne diram te.

Zločin na Ovčari pre svega je zločin jednih hrvatskih državljana prema drugim hrvatskim državljanima, a sama bitka za grad Vukovar bitka je između tada legalne oružane sile JNA sa tada paravojskom, Zborom narodne garde. Jer Vukovar nije samo srpsko-hrvatska priča. Ne zaboravimo, Hrvatska je samostalnost proglasila 8. oktobra 1991. a međunarodno je priznata 15. januara 1992. Tada, u jesen 1991. godine, u sastavu JNA u Vukovaru bili su predstavnici svih naroda i narodnosti SFRJ, osim Slovenaca, koje je predsedništvo SFRJ otpustilo iz JNA odlukom od 18. jula 1991. Dakle, JNA su u Vukovaru činili Srbi i Hrvati i Makedonci i Crnogorci, i Bošnjaci i Albanci i Mađari.

Za njihove duše niko u Vukovaru ni sveću da upali. JNA i oni su, očito, kolateralna šteta novih država…

 

 

Sputnik

POSTAVI ODGOVOR

*