Лажна смрт руског цара: Да ли је Александар I живео под другим именом?

1

Цар Александар I је умро 1825. године под необичним околностима. Убрзо су се прошириле гласине како је цар заправо у тајности напустио престо. Према најпопуларнијој варијанти, император је живео у Сибиру скоро 40 година као пустињак, кријући се под именом Фјодор Кузмич.

„Никад неодгонетнута Сфинга” – тако је руски песник 19. века Петар Вјаземски описао цара Александра I, и био је у праву. Император који је преузео престо од свога оца Павла I, убијеног у завери, скривао је пуно тајни. За њега су биле карактеристичне нагле промене у животу.

Александар је у почетку био наклоњен либералним идејама. Намеравао је да спроведе реформе, да формира парламент и донесе устав, па чак и да укине кметство, али је на крају одустао од тога како би сачувао систем аристократије. Тако су његове реформе пропале или остале недовршене.

То нипошто не значи да владавина цара Александра I није била сјајна. Напротив, под његовим вођством Русија је победила Наполеона, срушила Француско царство и заузела Париз. Али пред крај живота император је постао прилично равнодушан према свему овоземаљском. Дане је проводио у молитви, а власт је препустио министрима. Можда се управо због тога сумњало у његову смрт.

Смрт под тајанственим околностима

Према званичној верзији, Александар је умро од тифуса у новембру 1825. године у Таганрогу (965 км јужно од Москве). Историчар Руске академије наука Андреј Сахаров рекао је у једном интервјуу да је император у тренутку смрти имао само 47 година и да је био у доброј физичкој кондицији. Али то није једина необична ствар везана за његову смрт.

Царево тело се налазило у затвореном ковчегу и скоро га нико није видео. Они који су га видели рекли су да не личи на императора. То се, додуше, лако може објаснити. Требала су непуна два месеца да се тело превезе из Таганрога у Санкт Петербург, па одсуство сличности са императором лако може бити последица распадања.

Али зашто је свемоћни император напустио престо? Сахаров сматра да га је мучила савест, јер постоје чврсти докази да је учествовао у завери против оца који му је оставио власт. Због тог злочина Александар вероватно није могао да се скраси на престолу, посебно када се око своје 40. године више посветио вери у Бога.

Старац који се појавио ниоткуда

Десетак година након цареве смрти (1836. године) у околини Перма (1.126 км источно од Москве) појавио се неки необичан човек од око 60 година. Био је висок и брадат, а на леђима је имао трагове од бичевања. Није могао да објасни полицији ко је и одакле долази, па су га ухапсили и послали у Сибир, што му је очигледно одговарало. Старац се настанио у близини Томска (2.816 км источно од Москве). Једино што је рекао полицији било је његово име – Фјодор Кузмич.

Кузмич је живео дуго и умро је у јануару 1864. године. Суседи су га брзо заволели јер је био мудар, пријатан и као прави хришћанин увек спреман да помогне. Поштовали су га као светог старца и духовног оца.

Тешко је рећи шта је истина а шта легенда када се проучава материјал о Фјодору Кузмичу. Он никад није причао о својој прошлости. Сматра се да је течно говорио француски, што је показао у разговору са официрима из месног гарнизона. Препричавао је догађаје из живота у Санкт Петербургу и из Отаџбинског рата 1812. године, а о руским војсковођама је причао као да их је лично познавао. Војници који су некада служили у престоници записали су да Фјодор Кузмич изгледа потпуно исто као покојни император.

Истина још није откривена

Од смрти Фјодора Кузмича прошло је преко 150 година, а нико није ни потврдио ни оспорио његову повезаност са Александром I. Историчар Алексис Трубецкој у књизи „Легенда царске породице: Тајанствени нестанак цара Александра Првог” помиње како су средином 20. века руски племићи из Париза сматрали да Александар I није умро 1825. године, него да је остатак живота провео у Сибиру, кријући се под именом Фјодор Кузмич.

Постоји доста сведока који тврде да су цар и пустињак били једна иста особа. Међутим, постоје и озбиљни супротни аргументи. На пример, познато је да је Фјодор Кузмич користио неке речи из украјинског језика и јужних руских дијалеката, које никако није могао знати Александар, будући да је рођен и одрастао у Санкт Петербургу.

До данас није спроведена ниједна ДНК анализа која би могла решити ово питање. Антрополог Михаил Герасимов каже да власт упорно одбија да отвори гробницу цара Александра, тако да је немогуће урадити његову ДНК анализу и упоредити је са осталим члановима породице Романов. А судско-медицинска анализа рукописа даје нејасне резултате око којих стручњаци не могу да се сложе.

Све у свему, истина о смрти цара Александра и о могућности његовог бекства у сибирску дивљину још увек није откривена.

 

 

ruskarec.

1 КОМЕНТАР

  1. ЛИЧНОСТ СВЕРУСКОГ ИМПЕРАТОРА АЛЕКСАНДРА I ПАВЛОВИЧА

    Александар је био прво дете и најстарији син Павла I и Марије Фјодоровне. Рођен је у Санкт Петербургу 23. децембра 1777. године, а одмах након рођења, Катарина Велика одузела га је од родитеља да би се о дечаку старала сама. Касније је именовала Александра као свог наследника, уместо његовог оца Павла.

    Име Александар, које преведено са грчког значи „заштитник људи“ дала му је лично Катарина Велика. Сву своју неостварену мајчинску љубав царица је пренела на првог унука Александра. Напротив, он је њу мрзео због њених љубавника.

    За свету Катарину (24. новембар) 1796. Катарина Велика спремала је отварање тестамента (манифест) о предаји власти, где заобилази сина Павла и проглашава императором деветнаестогодишњег Александра Павловича, али свету Катарину није дочекала. 17. новембра 1796. године царица је умрла. Неочекивано за све, император је постао 42-годишњи Павле. Интересантно је да је Александар ласкао оцу, називајући га „Ваше царско величанство“ још пре него што се овај попео на престо.

    После четири године, четири месеца и четири дана, Александар ће преузети трон и силом прилика постати нови руски цар. Овај 24-годишњи кнез постао је царем кроз крв и страву ноћи 23. маја 1801. када му је отац, цар Павле, пао под ударцима завереничког ножа. Кругу завереника је припадао и Александар, али није знао да ће његов отац бити убијен. Од тада је целог живота имао грижу савести, што ће у знатној мери утицати на његово понашање, нарочито касније.

    Александар је био загонетна личност и сушта супротност свом оцу. Уздржан, сумњичав и хладан, али са друге стране познат по својој љубазности и сентименталности. Он никад није дао никоме, било либералима или конзервативцима, да доминирају над њим. Избегавао је отворене сукобе што га је с временом учинило искусним дипломатом и политичаром.

    Александар је био висок, стасит, снажан и витак. Љупкост и гипкост избијале су из сваког његовог покрета. Црте лица биле су му правилне, очи некако неприродно плаве испод тамних трепавица, а то лице било је уоквирено златним увојцима мекане и таласасте косе. Облачио се кицошки. Лепи, згодни и шармантни цар пленио је женска срца где год би се појавио. Ветропирасти царски женскарош је у свом животу имао већи број љубавница (једна од њих била је и Катарина Павловна, војвоткиња од Олденбурга, његова рођена сестра!). Руски народ је цара због његове физичке лепоте називао анђелом. Кад се Наполеон сусрео с Александром у лето 1807. године у Тилзиту ради склапања мира, био је задивљен Александровом појавом и писао је Жозефини: „Да је Александар жена, мислим да бих се страсно заљубио у њега.“ Међутим, цар је имао дивну жену, Јелисавету.

    Шесте године брака Јелисавета му је родила ћерку, али је дете ускоро умрло. После тога, из године у годину, Александар је све јасније осећао да не жели бити император. Размишљао је о томе да све остави и оде са женом на обалу Рајне где би романтично провели остатак живота.

    Александар се није осећао угодно у властитој земљи. Никад пре, још од Петра Великог, ниједан руски владар није провео толико времена у иностранству. Заједно с малом пратњом, он је уздуж и попреко пропутовао Европу у отвореним кочијама.

    Цар Александар био је једна од главних личности Бечког конгреса, вишемесечног скупа који се, после Наполеонова слома, одржао од септембра 1814. до јуна 1815. године. Савременици су конгрес описали овом досетком: „Руски цар је љубио за све, пруски краљ је мислио за све, баварски краљ је пио за све, док је аустријски цар плаћао за све.“

    Руски цар Александар I, управо у тренутку кад је био на врхунцу своје моћи, кад га је цела Европа славила и признавала као ослободиоца од Наполеона, изненада је запао у чудно душевно стање. Сада је желео да се повуче у анонимност и осаму. Управу над Русијом препуштао је генералу Аракчејеву.

    Александар I све више запада у мистицизам а мрачна расположења нарушавају његово
    ионако крхко здравље. Умро је у Таганрогу 1. децембра 1825. године. Сахрањен је ноћу, у кругу блиских пријатеља. Иза себе је оставио царство које се протезало од Балтика до Црног мора на западу, преко Сибира до Аљаске и далеког Истока. Рекло би се царство над којим никада не залази сунце.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*