Легенда руског балета Ана Павлова – Друго име за елеганцију

0

Санкт Петерсбург, зима 1890. године, пахуље украшавају град уметности, балета, књижевности а девојчица Ана за свој девети рођендан одлази са мамом у Марински театар. Девојчица је након гледања балета „Успавана лепотица“ Петра Иљича Чајковског чврсто одлучила да постане балерина, а њено име ће заувек остати упамћено у овој уметности – Ана Павлова. У романтичном граду на романтичан начин почиње прича о њеној љубави према уметности коју ствара тело и покрет. Девојчица која расте без оца а мајка јој је сиромашна праља, одлучила је да заблиста на позорници Царског позоришта. Ана је имала срећу да буде рођена у право време на правом месту, у граду у коме су постојале величанствене балетске школе и у коме је пуно пажње поклањано уметницима и њиховом развоју. Мајка је одводи на аудицију у Царску балетску школу, али као у некој филмској причи први пут је одбијена зато што је била веома мршава и млада, а по речима комисије изгледала је „болесно“.

Следеће године Ана постаје ученица ове престижне школе која је била позната по томе што пружа шансу свој талентованој деци без обзира на то да ли потичу из богате или сиромашне породице, а сам цар је издвајао велике количине новца за њихово школовање. Од ученика се тражило да буду талентовани, да напорно тренирају и захтевала се од њих „монашка“ дисциплина. Као врло мала, Ана је схватила да таленат није кључ генијалности па је марљиво вежбала, а чак је похађала и додатне часове јер се по својој физичкој снази и грађи разликовала од осталих ученица и било јој је потребно више вежбе.

У данашње време је у великој мери захваљујући Ани Павловој, асоцијација на балерину ситна, елегантна и мршава девојка али у то време она је била изузетак, а балерине су биле ниске, јаких мишића и компактне грађе. Њени танки глежњеви, дугачке ноге и руке и мршавост често су били тема подсмеха па су је остали ученици називали Метлом. Имала је и проблема са стопалима па је прва обула балетанке са тврдом кожом на врховима како би успела да одржи равнотежу на прстима. У то време се ово сматрало преваром а данас се Анин патент користи код све балетске обуће. Патила је због својих физичких „недостатака“, осећала се као да је лошија од других и да мора да се изједначи са њима. Једном приликом је покушала да имитира другу балерину и тада је пала и повредила се. Учитељ јој је након тога рекао „Остави акробације другима. Молим те да више никада не имитираш оне који су физички јачи од тебе. Схвати да је крхкост твој највећи капитал и нека плес покаже твоје квалитете“.

У школи у којој је владала гвоздена дисциплина, ученици су устајали веома рано и одмах почињали са часовима који су трајали све до већери. Слободног времена је било мало, а стидљива и повучена Ана га је проводила читајући и цртајући. Није имала пуно пријатеља а читање и цртање су је опуштали након напорних тренинга.

Дипломирала је 1899. године, када је имала 18 година, улогом Павел у представи „Лажне дријаде“. Толико је била талентована и цењена да је одмах позвана да се придружи Царској балетској трупи. Следе представе „Фараонова ћерка“, „Успавана лепотица“, „Бајадера“ и „Жизела“. Након улоге Жизеле проглашена је прима балерином 1906. године. У време када су у балету владала строга правила и академизам, Ана Павлова је публику освајала стилом који је често одударао од правила. Играла је савијених колена, заузимајући често неправилан став, али играла је душом. Њен таленат је покретала тренутна инспирација. Догађало се да не може да понови покрет који је направила иако су кореографи и плесни партнери то од ње захтевали. Њен плес није освајао публику прецизношћу и техничком тачношћу, али је био пун емоција. Говорили су да ова лепршава и елегантна балерина осликава руску душу. Један од њених учитеља је говорио да он своје ученике може да научи свему што је повезано са плесом, али да Ана поседује нешто што се може научити само од бога. Остала је најпознатија по улози Умирућег лабуда у соло кореографији коју је за њу осмислио Мисел Фокин 1905. године. Након тога је и сама осмислила неколико соло кореографија, а једна од њих је Драгонфлy.

Ана Павлова је остала упамћена по много чему, али и као прва балерина која је имала светску турнеју. На прву турнеју је кренула као члан Маринског театра и играла је у Риги, Копенхагену, Стокхлому, Берлину, Прагу, а 1910. године напушта ово чувене позориште и оснива сопствену трупу коју су углавном чинили руски кореографи и плесачи. Овакав потез је у исто време био смео и необичан, али Ана је имала јак и често импулсиван карактер иако је била ваздушастог изгледа. Њена трупа је пропутовала већи део Европе, Азије, обе Америке, а играли су и у Јужној Африци и Аутралији. Мексико, Индија, Египат, Кина, Јапан, Куба, Филипини, само су неке од држава у којима је Ана Павлова играла за 22 године турнеје. У време када се путовало искључиво возом и бродом, она је прешла пола милиона километара и играла 9000 пута, а за њу је прављено годишње и по 2000 балетанки. Често је играла у непрописним условима, па чак и на киши. Играла је и са уганутом и сломљеном ногом и у грозници.веровала је да је балет њен поклон свету и да не сме никада да престаје да даје све од себе да ову уметност приближи публици. Публика је увек дочекивала Ану Павлову са одушевљењем, чак и деловима света у којима се публика никада раније није сусрела са балетом, а крхка балерина је инспирисала генерације деце да почну да се баве овом уметношћу, међу којима су и познати играчи и кореографи. Волела је националне плесове и изучавала их. Играла је руске, пољске, мексичке, индијске и јапанске игре.

Резултат слика за Ана Павлова

Напустила је Русију 1912. године и преселила се у Лондон. Ретке паузе између турнеја је проводила у кући Ајви Хоусе (Ивy Хоусе) у чијем дворишту се налазило мало језеро и њени кућни љубимци лабудови од којих јој је омиљени био Џек. На том месту се данас налази скулптура шкотског уметника Џорџа Хенрија Паулина. Била је велики љубитељ животиња па је поред лабудова који су обележили њен живот имала и друге кућне љубимце међу којима су биле различите врсте паса, мачака и птица.

Водила је рачуна о свом изгледу како на позорници, тако и ван сцене. Била је изузетно елегантна и увек лепо обучена. Није волела да се фотографише, али је ипак сачуван велики број њених фотографија на којима се примећује њена елеганција и грациозност. Није имала своју децу али је пружала велику подршку руској сирочади након Првог светског рата. У Паризу је купила кућу у којој је живело 15 девојчица из Русије које је усвојила и новцем од представа је финансирала њихово школовање.

Последња турнеја Ане Павлове се завршила у Хагу 1923. године, а тада се завршио и њен живот. Добила је упалу плућа која је захтевала операцију, али су јој лекари рекли да након тога неће моћи да настави да игра. Одбила је операцију говорећи да би радије умрла него што би престала да игра. Живот „Умирућег лабуда“ се завршио у хотелској соби у Хагу, а верује се да су њене последње речи биле „Спремите ми костим лабуда“. У складу са балетском традицијом, на дан када је требало да наступи, представа је одржана како је планирано а рефлектори су осветљавали круг на позорници где је требало она да се појави.

Резултат слика за Ана Павлова

Ана Павлова ће остати упамћена као највећа балерина двадесетог века, најелегантнији лабуд сцене и особа која је заслужна за популарност балета у читавом свету. Говорила је да успех за њу није аплауз већ заовољство које осећа када неко схвати нечији идеал, а њене покрете, таленат и емоције је публика увек схватала.

Јована Николић

portalmladi.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*