Legenda ruskog baleta Ana Pavlova – Drugo ime za eleganciju

0

Sankt Petersburg, zima 1890. godine, pahulje ukrašavaju grad umetnosti, baleta, književnosti a devojčica Ana za svoj deveti rođendan odlazi sa mamom u Marinski teatar. Devojčica je nakon gledanja baleta „Uspavana lepotica“ Petra Iljiča Čajkovskog čvrsto odlučila da postane balerina, a njeno ime će zauvek ostati upamćeno u ovoj umetnosti – Ana Pavlova. U romantičnom gradu na romantičan način počinje priča o njenoj ljubavi prema umetnosti koju stvara telo i pokret. Devojčica koja raste bez oca a majka joj je siromašna pralja, odlučila je da zablista na pozornici Carskog pozorišta. Ana je imala sreću da bude rođena u pravo vreme na pravom mestu, u gradu u kome su postojale veličanstvene baletske škole i u kome je puno pažnje poklanjano umetnicima i njihovom razvoju. Majka je odvodi na audiciju u Carsku baletsku školu, ali kao u nekoj filmskoj priči prvi put je odbijena zato što je bila veoma mršava i mlada, a po rečima komisije izgledala je „bolesno“.

Sledeće godine Ana postaje učenica ove prestižne škole koja je bila poznata po tome što pruža šansu svoj talentovanoj deci bez obzira na to da li potiču iz bogate ili siromašne porodice, a sam car je izdvajao velike količine novca za njihovo školovanje. Od učenika se tražilo da budu talentovani, da naporno treniraju i zahtevala se od njih „monaška“ disciplina. Kao vrlo mala, Ana je shvatila da talenat nije ključ genijalnosti pa je marljivo vežbala, a čak je pohađala i dodatne časove jer se po svojoj fizičkoj snazi i građi razlikovala od ostalih učenica i bilo joj je potrebno više vežbe.

U današnje vreme je u velikoj meri zahvaljujući Ani Pavlovoj, asocijacija na balerinu sitna, elegantna i mršava devojka ali u to vreme ona je bila izuzetak, a balerine su bile niske, jakih mišića i kompaktne građe. Njeni tanki gležnjevi, dugačke noge i ruke i mršavost često su bili tema podsmeha pa su je ostali učenici nazivali Metlom. Imala je i problema sa stopalima pa je prva obula baletanke sa tvrdom kožom na vrhovima kako bi uspela da održi ravnotežu na prstima. U to vreme se ovo smatralo prevarom a danas se Anin patent koristi kod sve baletske obuće. Patila je zbog svojih fizičkih „nedostataka“, osećala se kao da je lošija od drugih i da mora da se izjednači sa njima. Jednom prilikom je pokušala da imitira drugu balerinu i tada je pala i povredila se. Učitelj joj je nakon toga rekao „Ostavi akrobacije drugima. Molim te da više nikada ne imitiraš one koji su fizički jači od tebe. Shvati da je krhkost tvoj najveći kapital i neka ples pokaže tvoje kvalitete“.

U školi u kojoj je vladala gvozdena disciplina, učenici su ustajali veoma rano i odmah počinjali sa časovima koji su trajali sve do većeri. Slobodnog vremena je bilo malo, a stidljiva i povučena Ana ga je provodila čitajući i crtajući. Nije imala puno prijatelja a čitanje i crtanje su je opuštali nakon napornih treninga.

Diplomirala je 1899. godine, kada je imala 18 godina, ulogom Pavel u predstavi „Lažne drijade“. Toliko je bila talentovana i cenjena da je odmah pozvana da se pridruži Carskoj baletskoj trupi. Slede predstave „Faraonova ćerka“, „Uspavana lepotica“, „Bajadera“ i „Žizela“. Nakon uloge Žizele proglašena je prima balerinom 1906. godine. U vreme kada su u baletu vladala stroga pravila i akademizam, Ana Pavlova je publiku osvajala stilom koji je često odudarao od pravila. Igrala je savijenih kolena, zauzimajući često nepravilan stav, ali igrala je dušom. Njen talenat je pokretala trenutna inspiracija. Događalo se da ne može da ponovi pokret koji je napravila iako su koreografi i plesni partneri to od nje zahtevali. Njen ples nije osvajao publiku preciznošću i tehničkom tačnošću, ali je bio pun emocija. Govorili su da ova lepršava i elegantna balerina oslikava rusku dušu. Jedan od njenih učitelja je govorio da on svoje učenike može da nauči svemu što je povezano sa plesom, ali da Ana poseduje nešto što se može naučiti samo od boga. Ostala je najpoznatija po ulozi Umirućeg labuda u solo koreografiji koju je za nju osmislio Misel Fokin 1905. godine. Nakon toga je i sama osmislila nekoliko solo koreografija, a jedna od njih je Dragonfly.

Ana Pavlova je ostala upamćena po mnogo čemu, ali i kao prva balerina koja je imala svetsku turneju. Na prvu turneju je krenula kao član Marinskog teatra i igrala je u Rigi, Kopenhagenu, Stokhlomu, Berlinu, Pragu, a 1910. godine napušta ovo čuvene pozorište i osniva sopstvenu trupu koju su uglavnom činili ruski koreografi i plesači. Ovakav potez je u isto vreme bio smeo i neobičan, ali Ana je imala jak i često impulsivan karakter iako je bila vazdušastog izgleda. Njena trupa je proputovala veći deo Evrope, Azije, obe Amerike, a igrali su i u Južnoj Africi i Autraliji. Meksiko, Indija, Egipat, Kina, Japan, Kuba, Filipini, samo su neke od država u kojima je Ana Pavlova igrala za 22 godine turneje. U vreme kada se putovalo isključivo vozom i brodom, ona je prešla pola miliona kilometara i igrala 9000 puta, a za nju je pravljeno godišnje i po 2000 baletanki. Često je igrala u nepropisnim uslovima, pa čak i na kiši. Igrala je i sa uganutom i slomljenom nogom i u groznici.verovala je da je balet njen poklon svetu i da ne sme nikada da prestaje da daje sve od sebe da ovu umetnost približi publici. Publika je uvek dočekivala Anu Pavlovu sa oduševljenjem, čak i delovima sveta u kojima se publika nikada ranije nije susrela sa baletom, a krhka balerina je inspirisala generacije dece da počnu da se bave ovom umetnošću, među kojima su i poznati igrači i koreografi. Volela je nacionalne plesove i izučavala ih. Igrala je ruske, poljske, meksičke, indijske i japanske igre.

Rezultat slika za Ana Pavlova

Napustila je Rusiju 1912. godine i preselila se u London. Retke pauze između turneja je provodila u kući Ajvi House (Ivy House) u čijem dvorištu se nalazilo malo jezero i njeni kućni ljubimci labudovi od kojih joj je omiljeni bio Džek. Na tom mestu se danas nalazi skulptura škotskog umetnika Džordža Henrija Paulina. Bila je veliki ljubitelj životinja pa je pored labudova koji su obeležili njen život imala i druge kućne ljubimce među kojima su bile različite vrste pasa, mačaka i ptica.

Vodila je računa o svom izgledu kako na pozornici, tako i van scene. Bila je izuzetno elegantna i uvek lepo obučena. Nije volela da se fotografiše, ali je ipak sačuvan veliki broj njenih fotografija na kojima se primećuje njena elegancija i gracioznost. Nije imala svoju decu ali je pružala veliku podršku ruskoj siročadi nakon Prvog svetskog rata. U Parizu je kupila kuću u kojoj je živelo 15 devojčica iz Rusije koje je usvojila i novcem od predstava je finansirala njihovo školovanje.

Poslednja turneja Ane Pavlove se završila u Hagu 1923. godine, a tada se završio i njen život. Dobila je upalu pluća koja je zahtevala operaciju, ali su joj lekari rekli da nakon toga neće moći da nastavi da igra. Odbila je operaciju govoreći da bi radije umrla nego što bi prestala da igra. Život „Umirućeg labuda“ se završio u hotelskoj sobi u Hagu, a veruje se da su njene poslednje reči bile „Spremite mi kostim labuda“. U skladu sa baletskom tradicijom, na dan kada je trebalo da nastupi, predstava je održana kako je planirano a reflektori su osvetljavali krug na pozornici gde je trebalo ona da se pojavi.

Rezultat slika za Ana Pavlova

Ana Pavlova će ostati upamćena kao najveća balerina dvadesetog veka, najelegantniji labud scene i osoba koja je zaslužna za popularnost baleta u čitavom svetu. Govorila je da uspeh za nju nije aplauz već zaovoljstvo koje oseća kada neko shvati nečiji ideal, a njene pokrete, talenat i emocije je publika uvek shvatala.

Jovana Nikolić

portalmladi.com

POSTAVI ODGOVOR

*