Легија тврди: Чеда има арсенал украденог оружја!

0

Купао сам моју малу девојчицу, која се праћакала у води и хтела да ми исклизне из руку, када ми је жена рекла да се јавим на телефон. Наравно, био је то Душан Спасојевић, „потпарол“ и главна веза Демократске странке са мном и Службом. Рекао ми је да би требало да се видимо и да се нађемо у Скупштини града.

Свратио сам на Институт да покупим Дебелог. Када сам бануо онако у цивилу и окупан и свеж, он се избечио.

– Шта је, ниси више на дужности? – пецнуо ме је. Рекао сам му да спакује дупе и да идемо на састанак. Иначе, кад год бих могао водио сам и Дебелог на те састанке. Он је у Јединици био официр за безбедност и био је директно подређен начелнику Службе. Тако сам хтео да избегнем ситуацију да ме неко опет изпрозива да сам „издајник“ или томе слично.

О садржини састанака, које сам имао, а којима он није присуствовао из неког разлога, ја сам га извештавао. Пошто је он имао директну везу са начелником Службе, остављао сам му да по својој савести извести или не извести начелника о томе. Тако сам на неки начин пребацио лопту из мога дворишта у његово. Нисам желео да ми се понови она сцена од пре неколико дана, јер нисам баш био сигуран да бих успео да останем смирен и сталожен као прошли пут, па макар се преда мном налазио читав колегиј Службе.

Док смо возили, приметио сам да се стање у граду нормализовало. Скоро све је било очишћено и саобраћај се нормално одвијао. До Скупштине града смо сгигли истим путем као и прошли пут. Ушли смо на онај исти улаз. Ђинђића и Чеду смо затекли у малом холу на улазу.

Она просторија – у којој сам видео оно силно оружје, отето из Полицијске станице у Старом граду, у улици Мајке Јевросиме – била је отворена и неки ликови су преслагивали све оне пушке. Када смо се испоздрављали, питао сам шта има. Ђинђић ми је рекао да прикупљају оружје од демонстраната и складиште га овде, како би све било на једном месту. Питао сам их шта ће им толико наоружање и шта мисле даље да чине са њим.

– То би требало да све вратите, осим ако не намеравате да започнете неки нови рат. Не треба вам то овде у Београду.

– Коме да вратимо? – питао је Чеда.

– Па, полицији. Од ње сте то и узели – рекох.

Ђинђић је рекао да сам у праву и питао ме да ли ја то могу да организујем. Рекао сам да то неће бити проблем. Попели смо се на спрат и ушли у исту ону просторију у којој смо били и прошли пут. Ту је Ђинђић питао да ли постоји могућност да њега обезбеђују припадници Јединице. Оно што ми се код њега свиђало, било је то што је био отворен и директан. Није много увијао, увек је „пуцао“ директно.

– То ће бити тешко изводљиво, првенствено зато што нико од вас није тренутно на некаквој државној функцији – тако сам рекао и тако сам стварно и мислио. Заправо то се можда некако и могло да изведе, онако незванично, али ја нисам хтео да ходам никаквим пречицама и да нарушавам правила. Он је рекао да разуме и питао ме је да ли онда имам неколико поузданих, а пре свега, спремних момака да му пошаљем да појачају његово обезбеђење. Рекао ми је да ће ускоро бити расписани републички избори, али док се све то не заврши, он мора да себе заштити, јер је сада у држави, док се успостави нова власт, некакво вакуум-стање, у коме се треба чувати.

Капирао сам га у потпуности. Он ће у наредних неколико месеци бити као нека покретна мета за све оне који неће моћи да преболе и схвате да су се времена променила. Може се, међу свима њима, да нађе свакојаких будала и лудака, који ће бити спремни на све, из овог или оног разлога.

– Послаћу ти неколико момака, који су раније били у Гарди. То су све способни момци, који су прошли сва ратишта и неће презати ни да се баце на метак. Сигуран сам да ћеш бити и задовољан и заштићен.

Он се сложио са овим. Мало смо ту још поразговарали и онда смо ми кре- нули. На растанку сам му поклонио свој пиштољ „берету“. Он ми је рекао да не носи оружје.

– Не мораш да га носиш, али нека ти стоји негде на дохват руке. Злу не требало. Јебена су ово времена.

Захвалио ми се и ми смо отишли. Прва ствар коју сам урадио била је та, да контактирам начелника Градског СУП-а Буцу Ђурића. Објаснио сам му све у вези са поменутим оружјем. Он ме је замолио да ако могу да то преузмем и довезем у СУП у улици Двадесет и девети новембар. Рекао сам и урадио. Када је сутрадан извршена та примопредаја, Ђурић ми је јавио да недостаје отприлике једна четвртина наоружања које је узето из Старог града. Објаснио сам му да вероватно још нису успели да га сакупе и да ће то наредних дана бити урађено. Али, преварио сам се.

Тек после сам сазнао да је та једна четвртина оружја спакована у камион по Чединој одлуци, за кога се испоставило да и није био баш тако наиван као што се представљао. Тај камион, у коме је било преостало оружје, одвезао је Чуме и све то негде закопао. Вероватно да му се нађе касније.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*