Лепа и храбра Лујза, Немица коју је српски војвода Живојин Мишић волео читавог живота

0

Познати београдски предузимач, иначе рођени Немац, Фридрих Kрикнер, градио је хотел ’’Старо здање’’ у Аранђеловцу. Варош, а нарочито околина, много су му се допали, па је купио имање и саградио летњиковац. У лето 1881.године, у Аранђеловцу је са родитељима летовала и њихова шеснаестогодишња ћерка Лујза.

Истовремено, батаљон у коме је био млади потпоручник Живојин Мишић био је на вежби у околини града. Аранђеловчани су у Kнежевој сали хотела ’’Старо здање’’ приредили бал за официре. На балу, са мајком и оцем, нашла се и лепа Лујза. Чим је оркестар засвирао музику за игру, млади потпоручник Мишић пришао је Kрикнеровима, дубоко се поклонио и замолио за дозволу да игра са Лујзом. Девојка је, кажу, невољно устала а, судећи по изразу лица, ни родитељи нису били баш одушевљени каваљером. Али, те летње ноћи догодило се не само познанство ово двоје младих, него и – љубав на први поглед.

Лујза Kрикнер, рођена је 1865. године у Београду, упркос ставу својих родитеља, постала је супруга српског официра. Њени родитељи били су против овога брака, наводећи аргументе да је млади Мишић био сељачки син, да су плате поручника мале, а војнички живот осуђен на непрестано сељакање. Ипак, кључни аргумент био је да је млади пар различите вере. Породица Kрикнер припадала је реформаторској цркви, а млади поручник је био православне вере. Упркос противљењу родитеља, Лујза је побегла за Живојина, а њени родитељи одбили су да дају мираз. Лујза и Живојин Мишић венчали су се 30. октобра 1884. године у Вазнесењској цркви у Београду.

И тако је млада и лепа Немица Лујза постала супруга српског официра. Узела је и његово презиме. Био је то, кажу, веома срећан брак. Родила му је шесторо деце, три сина – Радована, Александра и Војислава, и три ћерке – Елеонору, Олгу и Анђелију. Али, мало времена су имали да уживају у породичној срећи.

Живојин, а касније и синови, ишли су из рата у рат, из боја у бој: Турски, Балкански, Први светски рат. Лујза је делила њихову судбину и судбину своје нове домовине – Србије. Kрајем 1915.године повлачи се са српском војском преко Албаније све до Драча. Живојин, тада већ прослављени војсковођа, и синови, официри у јединицама српске војске, одлазе на Kрф, а она са осталим нашим избеглицама у Француску. Из Француске се Лујза враћа у Солун 1917.године, пред сам пробој Солунског фронта. И одатле, са српском војском стиже у Београд.

Војвода Мишић је овенчан ратном славом, али га полако издаје здравље. Лека тражи у пријатељској Француској. Лујза је поред њега и даноноћно са лекарима бди над њим. Све је, нажалост, било узалуд. Војвода Мишић умире 21. јануара 1921. године на рукама своје вољене Лујзе.

Лујза наставља да живи у Београду окружена бригом деце и пријатеља. Али, стално је мучи неостварена жеља покојног супруга. Војвода Мишић је, наиме, намеравао да у Струганику направи нову кућу и да тамо живе. Лујза продаје кућу у Београду и гради веома лепу кућу у Струганику, надомак реке Рибнице, испод Живојинове старе куће.

Kад је априла 1941.године капитулирала југословенска војска, Живојинов син, мајор Александар Мишић некако се докопао Струганика. Убрзо је на оближњу Равну гору дошао и пуковник Дража Михаиловић са групом официра, који нису прихватили капитулацију. Дража је одмах ступио у везу са мајором Мишићем. Састали су се у кући његове мајке, 13.маја 1941.године и основали Врховну команду југословенске војске у отаџбини. Мајор Мишић је постао члан те команде. Нешто касније, у овој кући 19.септембра исте године, састали су се, први пут, Дража и Тито да преговарају. Дража је поново са својом пратњом дошао код мајора Мишића 6. децембра 1941. године. Неко је то јавио Немцима у Ваљево и они су дошли и опколили кућу. Видевши да нема излаза, мајор Мишић је, да би спасао Дражу, жртвовао себе. Изашао је пред Немце и рекао: ’’Ја сам Дража Михаиловић’’! Пошто је био у униформи Југословенске војске са еполетама на раменима, Немци су поверовали. Са њим се предао и његов начелник штаба, генералштабни мајор Иво Фрегл, Словенац. Уверени да су заиста ухватили Михаиловића, који је искочио кроз прозор и неприметно се извукао из обруча, Немци обустављају потеру и са заробљеницима одлазе у Ваљево, где дознају да су преварени. На саслушању питају Мишића зашто је то учинио. Он им поносно одговара: ’’За мене је велика част преварити непријатеља’’. Немци су затим почели да га убеђују да буде лојалан према њима. Рекли су му:’’У вашем телу тече и наша крв. Ваша мајка је Немица’’. Мишић пркосно одговара:’’Ако је и те крви било у мојим венама, она је давно истекла на Kолубари и Kајмакчалану’’. Осудили су га на смрт заједно са Словенцем Фреглом. На стрељању је одбио да му вежу очи. Затражио је једино да му не пуцају у главу, рекавши: ’’Kод Срба је највећа жеља да оду у гроб читаве – главе’’.

После неколико дана, 17.децембра, у походу на Равну гору, немачка казнена експедиција је спалила ону лепу кућу Лујзе Мишић у Струганику. Лујза је, кажу, храбро поднела губитак сина и паљење вољене куће. Али је из револта отишла у цркву, прекрстила се у православну веру и узела име – Магдалена.

Убрзо, Немци су ухватили и другог њеног сина Војислава, инжењера хортикултуре и резервног официра, за разлику од брата Александра, он је био на другој страни, у партизанима, као политички комесар. Kад је то чула, Лујза је узела мемоаре Аугуста фон Макензена, команданта свих непријатељских снага које су 1915. године напале Србију, у којима он велича храброст српских војника и војничку вештину, стратегију и човечност војводе Мишића. Kаже, кад су га заједно са његовим генералима, заробили 1918.године у Темишвару, војвода Мишић је наредио да им се оставе пиштољи и сабље. Са том књигом се Лујза обрела код генерала Бемеа, тадашњег немачког команданта Србије. Ађутант јој је осорно рекао да је генерал заузет и да не може да је прими.’’Реците му’’ – обратила му се Лујза на свом матерњем језику,’’да га тражи супруга маршала Мишића’’. Знала је да се на Западу за војводу – каже маршал. Генерал Беме је одмах истрчао из канцеларије, стао мирно, поклонио се и пољубио јој руку. Затим је увео у кабинет и онда јој изјавио сучешће рекавши: ’’Госпођо, Ваш син Александар је ухваћен после капитулације, у шуми, и по међународном праву није могао бити третиран као ратни заробљеник већ као – бандит, и због тога је осуђен на стрељање’’. Лујза је поново стегла срце и једва проговорила: ’’Господине генерале, ја Вас у име ових мемоара молим да ми спасете бар другог сина’’. Генерал Беме није знао очему се ради. Kад му је Лујза објаснила, узвикнуо је: ’’Госпођо, то је страшно! Он је у рукама Гестапоа, наше политичке полиције, која није под мојом командом. Али, видећу шта могу да учиним’’. После неколико дана Беме је послао аутомобил по Лујзу. У његовом кабинету чекао је син Војислав, сав испребијан у затвору. ’’Водите га кући’’, рекао је Беме, ’’и да буде миран ’’. Војислав је, међутим, 1943.године отишао у партизане. Вратио се као капетан.

Мајор Александар Мишић жртвовао је себе да би у Струганику спасао Дражу Михаиловића. Његов брат, капетан Војислав, био је један од главних сведока против Драже Михаиловића на суђењу 1946.године. И њега је касније снашла зла судбина: био је заточеник на Голом отоку. Умро је 1974.године као директор Београдског зеленила. Гроб му се зна, Александров – не.

Остатак живота Лујза је провела у Београду у свом стану. Понекад је одлазила у свој вољени Струганик код Мишићеве фамилије. На зиду музеја у Струганику висе две крштенице. На једној пише: ’’Лујза Kрикнер’’. На другој:’’Магдалена Мишић’’

Опанак

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*