Либерална револуција, узрок популизма и последња шанса за трајну заједничку државу са Црном Гором

0

На власт је дошло либерално намесништво које је устоличило малолетног кнеза Милана. Тако је избегнут Русији близак сценарио да Србија и Црна Гора добију једног кнеза – младог Николу Првог, владара Црне Горе

Годину 1868/69. поједини историчари виде као судбоносну. Већина грађана међутим не би знала шта је та мирна и прилично непозната година све донела и одузела Србији. Било је то време када је на свету било свега двадесет пет независних држава (данас их има 192). Kнежевина Србија је била аутономна држава под суверенитетом Османског царства. Површином, била је готово три пута мања него Република Србија, имала је око милион становника, мање од 7% писмених, више од 95% сеоског становништва…

Београд, престоница и највећи град, имао је свега 25.000 становника (данас у Београду има већих месних заједница). Лондон није био седам (као данас), већ 50 пута већи од Београда. Године 1867. из последњих градова отишли су османски гарнизони. Kнез Михаило пропустио је да зарати против Турака 1866, погрешно верујући да ће Аустрија победити Пруску у рату који је трајао. Kажу да је кнез Михаило писао нови устав у време када је убијен, у првом модерном атентату у историји Срба (изведеном пиштољима). На власт је дошло либерално намесништво које је устоличило малолетног кнеза Милана.

Тако је избегнут Русији близак сценарио да Србија и Црна Гора добију једног кнеза – младог Николу Првог, владара Црне Горе. Никола Петровић Његош нудио је раније да препусти кнезу Михаилу црногорски трон, одушевљен идејом обнове српског царства, као и замком у Прованси и десетинама хиљада фјорина које је тражио. Сада су му ускратили улогу ујединитеља и уместо њега за владара највеће српске земље изабрали четрнаестогодишњег дечака. Више од трајног онемогућавања уједињења двеју српских држава, уставна мегаломанија либералних намесника много је коштала Србију.

Енглези су се за демократију припремали 143 године – 1689. добили су грађанска права (Хабеас цорпус ацт), а тек 1832. велики део њих – мада не сви – добили су политичка права. Србији је за тај пут, у неупоредиво горим економским, образовним и културним приликама, требала свега 31 година – од 1838. и доношења Турског устава, до 1869 – када су либерални намесници донели Духовски устав и у Србији успоставили парламентаризам. Донели су парламентаризам и изборе, али су и уставно и силом ограничили моћ скупштине. Ипак, устав је опстао, па је Србија већ једанаест година касније ушла у политичку еманципацију широких слојева народа, а 1889. успостављен је пуни парламентаризам, исти какав је постојао у Великој Британији.

Синови оних који су од кнеза „тражили да пода кишу“ или дозволи ископавање гробова вампира, почели су да сањају о републици и комуни. За почетак о конзервирању села из кога су дошли, одбијању индустријализације, укидању пореза, чиновништва… Пут ка лакшем прихватању левог тоталитаризма у 20. веку био је отворен.

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*