Љубиша Морачанин: Турска силовања по Црној Гори и Србији!

1

Мало је података о неумитном турском приближавању српским женама у току пет вјекова. Оно што се зна и, још више, оно што се може назријети, уистину је туробно

Позната је легенда из Дробњака и Пиве према којој је, после црногорске побуне и убиства Смаил-аге Ченгића (5. октобра 1840), турска казнена експедиција силовала све живо женско. Црногорци одлучише да се убије свако дијете рођено девет мјесеци после најезде.

Повинујући се одлуци, мајке су саме доносиле и давале их у руке саплеменици која их је вазаних очију давила омчом, уз ријечи: „Нека се затре сјеме од погани и некрста.“

Ни назријети не можемо какве су се драме одигравале у кругу породичних огњишта; какву је све срџбу, јад и јед покопао заборав без писаних свједочанстава и без обухватнијих предања.

Ако је о суровости турског окупатора остало колико-толико свједочанстава у усменој предаји и записима, о сексуалној злоупотреби жена, са малим изузецима, влада мук. Као да се помањкање аутентичних свједочанстава допуњује својеврсном аутоцензуром. Према написаним правилима, ова тема спада у табу теме.

Јован Цвијић вели да „у неким крајевима конкубинат између хришћанских жена и Турака није био много зазоран“. Нема свједочења, нема писаних трагова, а пјесма „Бановић Страхиња“ могла би бити сублимисан израз тог искуства, тих мучних збивања на пепелу разореног дома, тог слома породичне интиме и провале историје у субјективне животе.

Драма која се догађала у интими породичних огњишта много је сложенија и много далекосежнијих последица но што је прост чин насиља који дође и прође.

Турци су сматрали, према ријечима Светозара Марковића, српски народ као своје имање. „Муж није господар од своје жене, ни отац од кћери, ни брат од сестре“, жале се кнезови у писму Порти 1804. године.

Је ли могуће да је у бесцијење људског живота у коме су људске главе служиле као грађевински материјал у најперверзнијој грађевини свијета (Ћеле кула) отупјело осјећање стида, понижења и повријеђености у чину насилничке такозване обљубе. Не би се рекло.

Године 1787. породицу Филипа Вишњића, Вилиће, задесила је типична оновремена несрећа. Турци су у кући Вилића силовали лијепу Вишњу, члана породице. Имућни и угледни Вилићи нијесу одћутали срамоту као остала анонимна раја. Једног Турчина су посјекли, другог објесили. Турци потом побише многе Вилиће, а преживјели узеше презиме по Вишњи.

Турски хроничар из 15. вијека каже: „Кад се борба завршавала исламском побједом, прије но што би почело робљење и пљачкање, многи су невјерник и невјерница, младић и дјевојка, и дјеца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.“

После пораза Првог устанка, око 50 жена спазивши извидницу турског аскера, нашло је својевољно изабрану смрт у таласима Саве. Очивици кажу да су се држале за руке и пјевале.

Херојска  смрт зарад неокаљаног образа, о чему говори турски хроничар из 15. вијека, има и супротне примјере, понашање висиког ступња деморализације и очаја у коме је бујање помињаног садомазохистичког спрега сасвим могућно. То су оне свирепе игре водања коња и опанака. Док се Турчин забавља са женским укућанима, домаћин „вода коње“, често бос и по мраку или пак „вода опанке“. Како је таква глава породице, потом, изгледала у очима укућана, а како су укућани после провода“ са Турчином  изгледаки у очима домаћиновим? Које је трауме и поремећаје, каква неуравнотежења психе изазивала ова свакодневица посувраћеног живота.

Лазар Арсенијевић Баталака, у својој „Историји српског устанка“, каже да се у свакодневним оргијама нарочито истицао Сали-ага назван Руднички бик. Сали-ага био је брат Кучук Алије, а волио је бизарне еротске игре као да је био на курсу код Макиза де Сада.

У Карађорђевој поруци Васи Чарапићу 1803. године, каже се између осталог: „Брате Васо, за наше младости и нашег јунаштва да скинемо тај злум да нашим женама не вире ноге испод турских ћуркова…“

Понижаване од Турака, жене по свему судећи нијесу имале претјерану цијену ни у самом нашем народу. Вук Караџић наводи како је Ђаја-паша бацио у ланце сина војводе Ђукића из Жупе. Мајка младићева одвела је Турчину своју кћер и рекла му је да је узме и води, само да јој пусти сина. Турчин је прихватио кћер, за коју Сима Милутиновић каже да је „њежнија и пољепша била“, а пустио је младог Ђукића што да не.

Вук износи и овај податак: „Када је Ружић-паша у Сјеници дозвао Туркиње које је Милош био заробио да му кажу како је у Србији, они рекоше: У рз наш нико није дирнуо, него су нас као браћа чували и поштено испратили; а ви шта радите од њихова робља! Не само што силујете жене и дјевојке, него и малу дјецу, и старе бабе, које једва иду.“

О ЦРТЕЖИМА

Готфрид Зибен (1856.- 1918.) био је један од најцјењенијих бечких мајстора еротског цртежа. Из њихове радионице 1909. година издата је застрашујућа и шокантна књига под називом “Balkangreuel” (Ужаси Балкана), која је заправо портфолио од дванаест великих литографија са експлицитним приказима секса и то не било каквог, него бруталног турског силовања хришћанских дјевица по Балкану. 

 

Љубиша Морачанин

Седмица

1 КОМЕНТАР

  1. СМАИЛ-АГА ЧЕНГИЋ

    Смаил-ага Ченгић је

    рођен 1788. године у

    селу Јелашица. Мајка

    му је била Ђурђијанка,

    робиња. Школовао се

    у Истамбулу. Био је средњег раста,

    дугуљасте главе,

    широка и од великих

    богиња ишарана

    лица, зелених очију,

    смеђе косе, имао је браду и бркове. Био је

    одјевен сав у црвено

    одијело: доламу,

    џамадан са рукавима,

    чакшире, велики фес с

    дугом кићанком, опасан великим

    свиленим појасом.

    Носио је сабљу и двије

    кубуре, а још двије

    кубуре је носио

    објешене о коњу. Имао је озбиљан

    поглед и снажан глас.

    Ченгићи потичу из

    Мале Азије. Ова

    породица владала је

    градом Чангри, по

    којем су се по доласку

    у Босну прозвали Чангрлићи, касније

    Ченгићи. Средином

    XVI вијека досељавају

    у Херцеговину.

    Смаил-ага, муселим

    гатачки, пивски и

    дробњачки имао је

    600 харачлија и био је

    богат. Истакао се у

    борбама против Карађорђевих

    устаника. Био је уз

    Али-пашу

    Ризванбеговића 1832.

    године против Хусеина

    капетана Градашћевића који се

    одметнуо од султана.

    Тада су у његовој

    војсци били и

    Дробњаци међу

    којима је био и Новица Церовић. Због заслуга

    у гушењу побуне

    добио је од султана

    титулу паше.

    Зијаметско право на

    Дробњак некада су

    имали

    Ризванбеговићи. Од

    њих су ово право

    купили Селмановићи из Таслиџе. Ибрахим-

    паша Селмановић

    продао је своја

    зијаметска права у

    Дробњаку Смаил-аги

    1829. године за 80 „ћеса“. Купопродаја је

    извршена под

    Дурмитором, под

    Седлом код „Попова

    моста“. Селмановићи

    су хтјели продати Дробњак

    Ризванбеговићима од

    којих су га и купили,

    али се Дробњацима то

    није свидјело. Смаил-

    ага је био у Тушини код Новице Церовића

    и ту му је Ђоко

    Маловић предложио

    да он купи Дробњак.

    Смаил-ага није имао

    довољно новца па му је Ђоко Маловић

    посудио дио, а дио је

    прикупио у народу.

    Претходно је Смаил-

    ага откупио породицу

    Ђока Маловића од Турака и вратио ју је

    кући. Земља на

    Језерима од Пашине

    воде до Тепаца

    припадала је до 1863.

    године породици Ченгића. Послије тога

    то земљиште је

    постало племенска

    комуница.

    Смаил-ага је ријетко

    долазио у Дробњак јер

    му је све послове

    завршавао Ђоко

    Маловић и доносио му

    данак у Липник. Кнежеви су сакупљали

    харач од 300

    пореских димова и

    прирез од 300 ока

    масла годишње. Харач

    се није узимао од сиромашних кућа. Ово

    се сакупљало у јесен.

    Смаил-ага је био

    највећи јунак турског

    царства. Није био

    суров према раји. Био је поштен и није чинио

    зулум по Дробњаку. О

    Божићу је пекао

    пециво и куповао

    вино па позивао

    хришћане и частио их.

    Али према

    бунтовницима је био

    суров. Пред својом

    кулом мучио је

    заробљене ускоке и

    хајдуке. Они су пред њим умирали јуначки

    и у пркосу, неки и без

    јаука. Смаил-ага се

    женио три пута. Прва

    жена му је била од

    Хасанбеговића из Автовца. Једна од

    жена је била удовица

    чију је кћер из првог

    брака за жену узео

    Смаил-агин син

    Рустем-бег. Рустем-бег је био велики

    насилник. У мираз је

    добио 300 читлука

    близу Сарајева. Рустем-

    бег је у својој кули у

    Липнику имао тамницу за мучење Срба. Пред

    кулом је имао вјешала

    са кукама и алкама на

    које је вјешао и качио

    људе. Смаил-ага је

    имао седам синова. Осим Рустем-бега са

    првом женом имао је

    још два сина: Дедагу

    (Дервиш-паша) који је

    умро у Коњицу 1875.

    године и Мухамед- бега којег је посјекао

    Спасоје Огњеновић из

    Бањана на

    Сјенокосима у Дуги

    Никшићкој 1862.

    године. Остали синови су: Сулејман-бег (од

    друге жене), Кадрибег,

    Сејди-бег и Хајдар-бег

    (од треће жене) који је

    умро у Цариграду. Петар Вукотић је шишао Дедагиног сина. Три Дедагина сина су живјела у Сарајеву и Цариграду.

    На Грахову је 1836.

    године у борби против

    Турака поражена

    црногорска војска и

    погинуло је девет

    Петровића, рођака Петра II Петровића

    Његоша.

    Најзаслужнији за

    пораз и погибију

    Катуњана био је

    Смаил-ага. На Грахову су са Смаил-агом били

    Пивљани, а Дробњаци

    нису хтјели доћи, осим

    Ђока Маловића којег је

    Смаил-ага од милоште

    звао Маријан и још једног Дробњака.

    Послије боја на

    Грахову Смаил-ага

    није долазио у

    Дробњак четири

    године. Хасан-бег Требињац

    Ресулбеговић је у

    Требињу држао главе

    Петровића и није хтио

    да их да Његошу уз

    откуп.

    Владика Раде није

    могао опростити

    Смаил-аги погибију

    својих рођака. Његош

    је позвао Новицу

    Церовића, Шуја Караџића и попа

    Димитрија Головића и

    од њих затражио да

    убију Смаил-агу.

    Дробњачки главари на

    то пристану и за то придобију цијело

    племе. Завјереници су

    се састали у манастиру

    Морачи и сковали

    план за убиство

    Смаил-аге. Владика им је послао нешто

    муниције. У убиству ће

    учествовати

    Дробњаци, Ускоци,

    Морачани, Ровчани,

    Бјелопавлићи и Пипери.

    Дробњаци се 1840.

    године одметну од

    Турака. Да би Смаил-

    агу домамили у

    Дробњак, Ђоко

    Маловић му је написао писмо у коме га

    обавјештава да се

    Дробњак буни и да се

    у народу прича да

    Смаил-ага не смије да

    дође од боја на Грахову. Рустем, син

    Смаил-аге, дође у

    Дробњак, али му ови

    не дадоше харач и он

    се врати оцу. Смаил-

    ага у септембру 1840. године са педесетак

    харачлија обилази

    Пиву. Ноћио је у Пиви

    двије ноћи, другу у

    Пивском манастиру. У

    Пиви је узео неколико дробњачких талаца и

    послао их у Мостар. Из

    Пиве долази у

    Дробњак. Долази у

    Дужи код Ђока

    Маловића. Ту није било Шуја Караџића,

    ни Новице Церовића,

    па се Смаил-ага

    наљутио. Сутрадан

    када је Шујо Караџић

    дошао Смаил-ага му није хтио пружити

    руку да се рукују. У

    Дужима је Смаил-ага

    остао седам дана. Није

    му се улазило дубље у

    Дробњак.

    Главари дробњачки

    наговоре Смаил-агу да

    се премјести на

    Пошћење и овај то

    прихвати. Смаил-ага

    из Дужи дође на Пошћење и улогори се

    на Грбовића Бари, под

    кулом Одовића. Ту

    дође и Новица

    Церовић на кога је

    Смаил-ага био љут јер се није раније појавио.

    Дробњаци, у жељи да

    Смаил-агу увуку што

    дубље у дробњачку

    територију, изјаве да су

    му вјерни и покорни, а он им повјерује.

    Новица Церовић је

    наговорио Смаил-агу

    да дође на Мљетичак.

    Смаил-ага покрене

    војску на Мљетичак.

    Тада лукави Ђоко

    Маловић, не желећи

    да непосредно

    присуствује нападу на Смаил-агу и његовом

    убиству, а сматрајући

    да је обавио свој дио

    посла тиме што је

    писмом намамио

    Смаил-агу у Дробњак, под изговором да су

    му дошли неки

    дубровачки трговци

    оде назад у Дужи. Смаил-ага са пратњом

    стиже на Мљетичак 4.

    октобра предвече.

    Улогорио се на Гвозду

    на Мљетичку, испод

    брдашца Вигњеве Главице. На Мљетичку

    је Шујо Караџић

    дочекао Смаил-агу и

    била је гозба под

    шаторима.

    Измјењивали здравице Шујо и

    Смаил-ага. Пила се

    медовина, замућено

    вино и кафа.

    Дробњачки кнежеви

    су на Мљетичак донијели харач

    Смаил-аги. Смаил-аги

    је те вечери кнез

    Филип Жугић донијео

    за вечеру нешто

    кајмака, погачу и мало меда. Смаил-ага је тада

    рекао да му је мало, а

    Филип му рече:

    „Толико за ноћас, а

    сјутра ће бит’ доста

    свакоме“. Кнез Филип је заноћио у својој

    кући, а ујутро је

    освануо у војсци која је

    убила Смаил-агу. Шујо

    Караџић и Дробњаци

    састали су се у Буковици са Новицом

    Церовићем са којим су

    дошли Ускоци.

    Ускоро су им се

    придружили Мина

    Радовић и Радован Бегов Реџић Булатовић

    са којима су били

    Морачани, Ровчани,

    Пипери и

    Бјелопавлићи. Стотину

    људи ноћу је кренуло из Буковице на

    Мљетичак.

    Ноћ је била облачна.

    Био је прохладан

    вјетар и било је магле.

    Војска је стигла за брдо

    Пјешевац, а онда се

    почела у највећој

    тишини спуштати низ

    Загуљски поток ка

    логору Смаил-аге. Већ је почело да свиће, али

    због облака и тмурног

    времена турске страже

    их нису примјетиле.

    Дио војске смјестио се

    са горње стране Вигњеве Главице,

    други дио војске остао

    је испод ње, а трећи

    дио војске спустио се

    потоком ниже, до

    Баре, да спријечи бјекство Турака према

    Никшићу. У овом

    дијелу војске био је

    Мирко Алексић. До

    пред зору Смаил-ага је

    пушио наргилу, а пред зору је заспао.

    У зору 5. октобра, када

    су се дијелили ноћ и

    дан извршен је напад

    на Смаил-агу. Турци су

    спавали када је напад

    почео. Војска која је била испод Вигњеве

    Главице искочила је на

    врх брдашца. Почетак

    напада означио је Шујо

    пуцњем из кубуре.

    Тада и остали испале плотун на Турке. Турци

    повикаше: „Власи…

    Власи долазе!“ Напад

    је извршен са свих

    страна. Под кишом

    метака, по логору су јаучући бауљали

    рањени Турци и

    падали на земљу која

    је убрзо била

    прекривена турским

    лешевима. Смаил-ага је изашао из шатора.

    „Брњаша ми…“

    заустио је да затражи

    коња, али га је у том

    тренутку Мирко

    Алексић из своје шешане погодио у

    главу са два метка. Био

    је мртав прије него је

    пао на земљу. Једно

    зрно остало је у глави,

    а друго на веризи низ повије. Кад то видјеше

    они Турци који су још

    били у животу и

    покушавали да пруже

    отпор, разбјежаше се,

    али свега двојица су успјела да извуку живу

    главу. Већ се

    разданило. Сама битка

    је кратко трајала.

    Погинуо је Смаил-ага

    Ченгић и уништен је већи дио његове

    војске. Један од оне

    двојице Турака који су

    успјели да побјегну

    био је Ахмет Баук,

    побратим Шуја Караџића. Међу

    нападачима није било

    мртвих ни рањених.

    Тијела погинулих

    Турака трпана су на

    саоне и одношена

    истог дана на Превиш

    гдје су нешто касније

    закопана у неко старо турско гробље. Коста

    Берковић, трговац из

    Таслиџе, је дан иза

    битке платио 20

    перпера људима да

    сахране мртве Турке. Све главе убијених

    Турака су посјечене.

    Главе су однешене у

    Тушину, ускочка села

    и Морачу. Набијене су

    на коље око пута и око уљаника.

    Ноћу, попадија Томић,

    кума Смаил-аге и њена

    кћерка ископале су

    Смаил-агино тијело.

    Попадија је ставила

    тијело у врећу и натоварила на коња.

    На другу страну самара

    натоварила је

    подебље дрво, да не

    би претезало. Преко

    Пиве је тијело однијела у Липник породици

    Смаил-аге. Њен син

    јединац је тада био

    заточен у Мостару па је

    тако покушала да га

    спаси. Кад је позвана послије убиства

    Смаил-аге на Цетиње

    да одговара за

    преношење агина

    тијела и кад је на

    Његошево питање зашто је то учинила

    навела разлог који ју је

    навео на такав чин,

    Његош је разумио

    њену материнску

    љубав и опростио јој је. Када су Турци у

    Мостару сазнали за

    Смаил-агину погибију

    потровали су

    дробњачке таоце.

    Рустем-бег је из кубуре убио таоца Саву

    Требјешанина. Ипак је

    неколико таоца

    успјело побјећи. Са

    собом су понијели

    отрованог кнеза Милију Живкова

    Јауковића који је умро

    у Безују у Пиви. На

    Цетиње је вијест о

    погибији Смаил-аге

    донио Макарије Шумадинац, калуђер

    манастира у Бијелој.

    Његош му је поклонио

    крст. Овог калуђера

    при повратку ухвате

    Турци и убију га. Дробњаци су послије

    погибије Смаил-аге

    отишли код Његоша и

    предали му Смаил-

    агину главу, оружје,

    сат, златну опрему и агине коње. На Цетиње

    су отишли Новица

    Церовић и брат му

    Стојан, Шујо Караџић,

    Мирко Алексић, Милић

    Томић, Радивоје Вилотијевић и други.

    Примивши из руку

    Мирка Алексића главу

    Смаил-агину, Његош

    повиче: „Дође ли да ми

    се поклониш, јадни Смаиле!“ Три дана

    трајало је на Цетињу

    весеље. Тада су на

    Цетињу биле

    изграђене само

    „Биљарда“ и двије крчме.

    Истог дана када је

    убијен Смаил-ага,

    послије ручка, Новица

    је натоварио своје

    ствари и са породицом

    кренуо на Цетиње. Путовали су ноћу.

    Новица је на Цетиње

    стигао у зору. Носили

    су главу и водили два

    коња Смаилагина:

    Брњаша и Гаврана. Предали су на поклон

    владици коње и

    оружје Смаил-агино.

    Његош је дао Новици и

    Шују титуле војвода, а

    Мирку Алексићу титулу капетана. Његош је

    Новицу поставио за

    сенатора и дао му је

    кућу на Цетињу и млин

    у Ријеци Црнојевића.

    Кад је Његош рекао Новици да је Иван

    Мажуранић написао

    пјесму о погибији

    Смаил-аге, послали су

    му Смаил-агин сат.

    Његош је Смаил-агину главу држао у своме

    двору на савитљивој

    притки, тако да се

    клањала кад би неко

    ушао.

    Да би осветио убиство

    Смаил-аге, Али-паша

    Ризванбеговић убрзо

    шаље на Дробњак

    војску под командом

    Хасан-бега Ресулбеговића. Народ

    се склонио у збјегове у

    ускочке планине и

    Морачу. Дробњацима у

    помоћ дођу и Ровчани,

    Морачани, Ускоци и Бјелопавлићи, али су

    на пољани званој Бара

    Дајовића под Боровом

    Главом код Тушине

    били поражени 7.

    новембра 1840. године. Имали су 120

    погинулих којима

    Турци одсијеку главе и

    њима оките Смаил-

    агин гроб у Липнику.

    Тада Турци попалише читав Дробњак у коме

    су оставили и своје

    посаде. Запалили су

    кулу Новице Церовића

    који је тада боравио на

    Цетињу по жељи Његошевој, да га

    Турци не би убили из

    освете за убиство

    Смаил-аге. Једино су

    остала непокорена

    ускочка села Струг, Сировац и Малинско.

    Од тада су Ускоци

    постали посебно

    племе. Дедага и Рустем-бег су

    се 1841. и 1842.

    године светили за

    погибију оца у

    Дробњацима. Дедага је

    уочи Божића похватао многе Дробњаке, око

    стотину их послао у

    Мостар као таоце, а

    посјекао их 96 (7

    Церовића). Многи

    Дробњаци су у то вријеме побјегли у

    Морачу и друге

    крајеве. Дробњацима

    је 1843. године

    дозвољено да се врате

    на згаришта кућа. Били су разоружани, а

    Турци су чинили

    зулуме по Дробњаку.

    Филип Жугић и

    Милован Томић ишли

    су код босанског везира Омер-паше да

    моле да им се врати

    оружје. Везир је о

    овоме писао султану у

    Истамбул. Султан је

    дозволио да се оружје врати Дробњацима, а

    враћени су и

    преживјели таоци који

    су били заточени у

    Мостару.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*