Ljubivoje Stojanović: Hristova suza pobune

Kada ovih dana razmenjujemo pozdrav "Hristos vaskrse - Vaistinu vaskrse!" činimo to sa dubokom ljubavlju i istinskim poštovanjem

0

KADA ovih dana razmenjujemo pozdrav „Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse!“ činimo to sa dubokom ljubavlju i istinskim poštovanjem.

Istinska vera neprestano se izgrađuje. Ona zahteva mnogo znanja i inovativnosti. Ova borba podrazumeva bitku protiv sebe, nikako protiv drugih, jer je to jedini put do pobede sebe i bogodarovane večnosti. Hristos je svakome čoveku omogućio večnost kao stvarnost koju neko odmah prihvata, a neko ne. On je strpljiv i zbog toga nije umesno da budemo nestrpljivi i netolerantni mi koji tvrdimo da verujemo. Svoju veru moramo najpre potvrditi u dobronamernoj komunikaciji sa drugim i drugačijim.

Hristova suza na Lazarevom grobu pravi je početak Vaskrsa. Do njega se smatralo da je smrt neizbežna i da je treba ravnodušno prihvatiti. Svojom suzom Hristos je pokazao da smrt nije krajnja odrednica života. Nije to bila suza nemoći, već suza pobune protiv smrti, koju čovek, ako iskreno veruje ne prihvata, već joj se suprotstavlja želeći da je pobedi i prevaziđe.

Jasno je šta je poruka Hristovog poziva Lazaru da ustane iz groba. On je video dalje, dublje i smislenije od svojih ostrašćenih savremenika zaglavljenih u beznađu i besmislu. Spasonosna drama je počela u Vitaniji još pre Hristovog ulaska u Jerusalim, ali to je razumljivo samo onda kad je čovekova vera slobodna od predrasuda i stereotipa, usmerena ka večnosti, slobodna od neznanja i zlonamernosti.

Hristov ulazak u Jerusalim bio je iznenađujuće svečan, što je zbunilo onovremene formaliste koji nisu mogli, ili nisu želeli, da vide u Hristu više od buntovnika koji „zaslužuje smrt“.

Dok su oni kovali pakleni plan likvidacije, Hristos je ostao lojalan običajima svoga vremena idući korak napred od njih. Slaveći Pashu dao joj je novu dinamiku, uneo je inovaciju u praznovanje. Blagoslovio je hleb i vino, ustanovio pričešće kao garant jedinstva Boga i čoveka, zaveštao je Carstvo nebesko svima koji žele i ostavio samoga sebe kao živi testament. To nije isto što i zaostavština predaka potomcima, nego je stvarno orođenje Boga i čoveka.

Veliki petak zato ne može biti dan tuge i očaja već početak radosti spasenja, radosno primanje dara ljubavi Božije.

Dramu Velikog petka trebalo bi promišljati u realnoj radosti spasenja. Hristos je na Golgoti pobedio smrt, otvorio dveri Raja i uveo pokajanog razbojnika u rajske krasote. Veliki petak zato nije „dan žalosti za pokojnim Isusom“ već početak radosti vaskrsenja.

Puno je tu ljudskih propusta i promašaja, zlonamernosti i zlovolje pojedinaca, ali Hristova pobedonosna molitva za sve koji su ga omalovažavali: „Oče oprosti im, jer ne znaju šta čine!“ obavezuje sve iskrene vernike na budnost i trezvenost.

Strogo se posti tog dana, ali post i žalost nemaju isto značenje. Hristos je jasno rekao: „Ne budite žalosna lica kad postite, kad postiš namaži glavu svoju i lice svoje umij!“

On poručuje da pobedimo žalost i očaj i gradimo životnu radost, drugačiju od veselja koje često obesmišljava lepotu života. Post i molitvena tišina Velikog petka imaju dublji smisao i nikako ne mogu biti poistovećeni sa beznadežnim žalopojkama.

Vaskrs posle svega dolazi kao kruna i potvrda smisla postojanja, kao stvarna pobeda života nad smrću. Jevanđelski pisci saopštavaju nam da su sami apostoli prošli težak put sazrevanja u veri. Njih je najpre obuzeo strah, a posle toga podlegli su beznađu. Kad su čuli da je viđen Hrist „koji je ustao iz groba“ nisu poverovali. Tek kad su se pribrali, oslobodili od straha i beznađa počeli su da promišljaju dublje i obazrivo sa njim komuniciraju. Poneko je zatražio i dokaze njegovog postojanja.

Dobro je što pisci jevanđelske istorije od nas nisu sakrili ove detalje. Saznanje o sumnjama i nedoumicama apostola pokreće nas da i sami budemo iskreni i hrabro se suočimo sa sobom kako bismo razumeli put vere i podvig ljubavi Božije koja pripada svakom čoveku. Bog nikoga nikad ne privileguje i ne odbacuje unapred, daje nam svima mogućnost da budemo bolji ako to poželimo.

Svaki novi Vaskrs dobra je prilika za svakog čoveka da promisli i promeni se nabolje, ali nikako ne bi trebalo prevideti ni mogućnost preokreta u negativnom smeru. Zbog toga je važno da svako bude obazriv i da se čuva ogovaranja, omalovažavanja i osuđivanja bilo koga. To će biti moguće samo onda kad čovek uspe da sagleda drugoga, kao i sebe u neprolaznoj večnosti, koja ne sme biti utočište za naše istorijske neuspehe i bekstvo od stvaralačke odgovornosti.

Večernje Novosti

POSTAVI ODGOVOR

*