Љубивоје Стојановић: Мудрост вође и светитеља

Ретки су народи који могу да се похвале бројем владара који су постали свеци

0

РЕТКИ су народи који могу да се похвале бројем владара који су постали свеци. Поједине чак то покреће да за њима трагају и тамо где их нема и проглашавају за светитеље и оне који то не могу бити. То може да се разуме као људска потреба за светошћу, која понекад уме да прерасте у немоћ и безнађе.

Пред нама је празник Светог Симеона, оца Светога Саве, што је прилика да одговорно промислимо његов живот и дело. Потребно је, као и код других владара светородне лозе Немањића да будемо отворени за све који другачије од нас приступају њиховом светитељству.

Њихово светитељство је неспорно и непоколебиво пред приговорима, али никако не би требало да нас покреће ка непријатељству и насиљу према неистомишљеницима. Нека њих, нека мисле што мисле, само им треба рећи да то не чине вређајући наша верска осећања. Наше одговорно поступање требало би да буде засновано на добром знању и сигурној вери тако што ћемо светост и светитељство разумети, доживљавати и сведочити без имало религијског фанатизма.

Постоји предање према коме је био уцењен тако што је требало да изабере или лично понижење ропског спровода кроз Цариград или напад царске војске на његов народ. Изабрао је себедавање – жртву, показујући на тај начин истинску мудрост. На тај начин није изгубио достојанство, већ је показао самоодречну љубав која у наше време недостаје многим народним првацима.

Није био сам себи у првом плану и на првом месту, већ је као сваки човек који „носи тело и у свету живи“ имао и одређених слабости. Изузетно је бурно реаговао, до ивице насиља, на одлуку најмлађег сина Растка да постане монах. Али био је спреман и да учи и преображава се до краја живота. То показује чињеница да је на крају и сам постао монах.

Властодржац је предао власт и последње дане земаљског живота провео у молитви као калуђер покајник. То је учинио као човек јаке вере, жељан светости и опредељен за вечност на прави начин, без страха и неизвесности – у пуноћи љубави према Богу и човеку.

Попут Светог Симеона Немање поступали су и сви остали свети Немањићи дајући нам пример живе и доживљене вере у Бога и човека и његову богодаровану вечност. Њихови одласци у манастир нису били немоћна повлачења са животне позорнице и ишчекивања часа смрти. Реч је о стварном богопознању и смирењу, тражењу и налажењу дубљег смисла и стварног циља постојања.

Било је у животима светих владара нашег рода и пропуста и промашаја, али су они били храбри да се суоче са стварношћу и покајањем превазиђу греховно стање. Попут старозаветног цара покајника Давида борили су се храбро са собом и победили себе. Своје историјске успехе и неуспехе ставили су тако у дубљи и узвишенији контекст, који је далеко изнад свих њихових победа и пораза. Сами себе су победили здравим човекољубљем и убедили да живот има дубљи смисао од само настајања и нестајања. Утемељили су се тако у историјској стварности као ствараоци који су на крају дошли до праве мере. Био је то дугачак пут самосавлађивања, падова и устајања, али на крају крајева, достигли су светост живота.

Као и ранијих година и ове ћемо тихо и неприметно прославити празник Светог Симеона Мироточивог, који је календарски близу Дана државности. Може и то да буде добра поука, јер свеци стварају у времену за вечност и њима не треба наша слава, али нама је потребно да надоградимо свој животни став трагањем за светошћу. Ако је тако, онда је добра прилика да разумемо да је могуће усагласити сва наша славља, прослављања и обележавања. Тада ћемо видети да је све боље и другачије кад време меримо вечношћу, јер тако све постаје бескрај и неизмерна радост.

Сви наши сукоби и различитости постају сувишни и бесмислени, што значи да би требало да промишљамо културу дијалога и тако надиђемо конфликте добрим поретком љубави. То је могуће само онда кад човек искрено верује у себе и може да види себе и друге у Божијој вечности. Верујући људи би ово требало да разумеју као свету дужност тако што ће ненасилно и са уважавањем свима показати да су остварили стварни смисао постојања. Тада наше прослављање светих постаје делотворно отварање за све, није себично затварање у себе и ускогруди конфесионализам.

Празник Светог Симеона добра је прилика да свако ко тврди да верује испита себе и своју веру тако што ће најпре од себе потражити максимум, не очекујући од других ни похвале ни захвалност. Важно је да сваки верник обузда у себи нагоне за осветом због других и насиља неутемељених и непросвећених појединаца. Ко успе у овоме кренуо је путем Светога Симеона и Светога Саве као слободна личност која никога не имитира, већ у свему показује стварну слободу.

Протојереј, проф. др Љубивоје СТОЈАНОВИЋ

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*