Љубомир Бандовић: Политичари владају нашим страхом! Грађанска непослушност за почетак!

    Ми смо изабрали плаву Морфеусову пилулу. Хоћу брз интернет, куповину из фотеље, хоћемо да не живимо живот. У ствари смо то изабрали. Глумац Љубомир Бандовић у најновијем комаду Душана Ковачевића под насловом ""Хипноза једне љубави" игра носећу улогу - оца коме деца одлазе у свет и шумара, заштитника природе, животиња и борца против ловокрадица.

    0

    Он је голман у представи, како је рекао Ковачевић, који је глумачку поставу за свој комад бирао као фудбалски селектор. Бандовићева глумачка игра је похваљена и у „Клаустрофобичној комедији“, где тумачи лик којег некад играо Бата Стојковић, иако је дрхтао од страха пред тим изазовом. Поводом премијере Ковачевићевог комада приметио је да је тема одласка младих из земље углавном свима позната. Међутим кад се, како је казао, „неколико месеци тиме бавите, онда ова тема постаје као нешто што је било дуго сакривано и сад ођедном о њој више не можете да разговарате нормално, него задрхтите и плачете када видите колики број људи оде. Играм родитеља детета које жели, које мора, које треба да оде да би нешто од живота ухватило. И, док сам радио на овом лику мислим да сам схватио зашто се Срби толико плаше промаје. Када вам је кућа празна, душа вам је увек на промаји“ – констатовао је Бандовић, чије су речи послужиле за наслове већине медијских натписа који позивају на премијеру представе „Хипноза једне љубави“ 17. децембра у Звездара театру.

    * Ви сте у Ковачевићевом комаду родитељ који наговара децу да остану у земљи?

    – Није баш да их наговарам, пошто он има искуство будући да му је једно дете већ у Канади. И он ће учинити све да његова деца не остану ту. Што рече његова ћерка – „Хоћеш ли ти да ја останем у овом хотелу да служим криминалцима против којих ти ратујеш целог живота. Одврнули су ти шрафове на точковима кола. Могли сте сви да изгинете…“ и тако даље. Дакле, играм једног непоткупљивог човека који је у рату са свим онима који су у рату са природом, са планетом, са љубављу. Он, наравно, за бољитак свог детета жели да оно оде и тога је свестан. Он то и каже – „Ви одлазите и са разлогом и без разлога, али ја знам зашто је то тако.“ Али, и ми имамо право на своју тугу. Заправо, овде се одлазак живи пре конкретног одласка. Већ се живи то да ће деца отићи и као да су отишла. И ми тугујемо, иако је дете још увек ту.

    * Да ли такав емоционално располућен родитељ између „иди“ и „остани“ у овом комаду изговори и неку мудру реплику не би ли деца ипак остала код куће?

    – „И свуда рај, само вам је овде пакао. И свуда вам је боље, само је овде вукојебина. Тамо на граници са Аљаском где живи мој син тамо је снег до гуше петнаест месеци годишње. Сунце није видео од кад је отишао из ове вукојебине.“

    * А шта бисте ви лично поручили људима који одлазе из земље?

    – С тим у вези се не слажем једино са оним коме живот стварно дише за вратом и који другачије не може. Јер, ако ћемо опет да гинемо по улицама као што смо ми ’96, онда неко мора да гине. Јер што рече Душко, никоме ова земља неће остати него нама. Или ће ове стране инвестиције овде довести неке друге људе који ће своја кола возити нашим путевима.

    * Кад сте помињали страдање, значи ли то да ће ови који остану морати да гину?

    – Па, неко ће морати. Знате, ја разумем кад несвесни и непродуховљени полицајац репликом убије продавца лубеница на пијаци, али не разумем гађање лубеницама у излог Комуналне полиције. Они седе закључани унутра, смеју се и сликају све то да би после ваљда ставили на Фејсбук. Не, кремен је мени нешто друго. То је човек који је ишао са два цегера из продавнице и само је рекао „доста!“ И ми, као што је то увек у животу, нећемо бити свесни када наш организам каже то исто „доста!“. Нећемо бити свесни шта нам је притиснуло то дугме за морал, за живот. Јер што време више иде, све је већи комфор у коме живимо. Ако сте приметили – сви смо лепи, фрижидери су нам свима пуни, све волимо.

    * Где то, на телевизији?

    – Па да, ако упалите упалите ТВ, видећете да је све у реду, а у ствари је све више идеја о тој плавој пилули Морфеусовој коју смо ми изабрали. Хоћу брз интернет, куповину из фотеље, хоћемо да не живимо живот. У ствари смо то изабрали. Самим тим, кажем гинемо и користим те велике речи зато што ће то освешћивање – да то није живот, него цокула која жуља, снег до браде и тако даље – бити веома болно.

    Ми који смо нешто прошли у 20. веку, па и служили војске, прошли санкције с празним рафовима… ми смо можда и свесни отприлике шта нас чека, али ови клинци данас који имају ајфон и већини је то цео живот не могу ни да претпоставе на шта све ово може да изађе.

    * Кад причате тако, делујете као да верујете у револуцију, неку побуну?

    – Не бих то више називао револуцијама јер се оне циклично понављају, не бих рекао ни побуна, него освешћивање.

    * Помињем то будући да сте ви, према мишљењу многих људи, поготово данас у сфери културе, направили радикалан потез тиме што сте дали отказ у позоришту. Тако сте, ако се може рећи, зарадили статус слободног уметника, мада ви тврдите да је уметник сам по себи слободан. Да ли је та одлука донела нешто ново у вашем животу и да ли сте се ипак нечег ослободили?

    – Ослободио сам се на оном најплићем нивоу, спрам чињенице да кућа у којој примам око 400 евра плате има приоритет над мојим терминима а моја каријера иде тако да сам све заузетији и све више људи ме тражи а константно морам, што је и нормално кад си код неког на плати, да за то тражиш дозволу и одговараш обавезама које су зацртали за тебе. Овако си сам свој газда па можеш да бираш – хоћеш или нећеш да радиш. И уз то можеш да бираш шта у датом тренутку твој глумачки сензибилитет тражи, који нови задатак желиш да поставиш пред себе јер дуги боравак у једној позоришној кући или било којој институцији, то сам касније схватио, поготово кад си уметник, почиње од тебе да прави од нешто што је као локалпатриота. Нешто као „моје“ и „ваше“ позориште. Не, тамо где је даска и рефлектор, то је моје позориште. И мислим да би с тим у вези сви требало добро да се замисле.

    * Могло би се рећи да смо због ситуације у којој живимо овде масовно заковани страхом и не смемо да направимо искорак. Нисмо ни сви талентовани, нити тражени као ви.

    – Мислим да смо заковани страхом, али није тачно да нисмо талентовани, него да их нисмо пронашли и да нисмо сви са собом на ти. Рецимо, нису сви мушкарци прихватили жену у себи. А нису ни све жене прихватиле мушкарца у себи. Нису сви манекени прихватили ружно у себи. Некако живимо само на једној страни а живот је равнотежа. Живот је балансирање између материјалног и духовног. Да бисмо знали где је баланс, ми морамо да и за једну и за другу крајност макар претпостављамо где су ако за живота нисмо баш имали храбрости да одемо до њих, па кажемо „аха, није ту средина“. Дакле, не може уметник да се не пробуди два јутра пијан у неком каналу и да не зна шта је било, а не може уметник да се пробуди и да сваког јутра отвори фрижидер и махинално узме свој органски цеђени сок. Мора мало да живи и на пиринчу и води. Мораш мало и да се помучиш да би из тебе нешто изашло. Не може се из комфора ништа.

    * Мислите ли да политички моћници на принципима страха озбиљно манипулишу народом?

    – Тако је, не само српским народом, него људима на планети Земљи, изузев можда у неким нецивилизованим племенима. Да је потрошачка корпа 450 евра. То је живот? Али, ми сад играмо у тој представи мада су пробе почеле пре 200 година када је први запослио другог и кад је закључио – видиш, ја овоме, иако ради два месеца, нисам дао колико је требало, него мање. Значи могу још мање да му дам. Као што су телевизије одавно провалиле да је главни Жељко Митровић. Нема везе, док је шарено, народ ће то да гледа. Али, свака каца има врх и кад се препуни и кад крене да смрди и прелива по подруму, неко ће ваљда да каже „хајде!“. Грађанска непослушност за почетак – не плати порез, не плати струју, не иди на посао.

    * Еманципаторско насиље?

    – Па, наравно.

    Александра ЋУК, ДАНАС

     

    ПОСТАВИ ОДГОВОР

    *