Људи који нестају: Бизарни јапански обичај о ком се мало зна

    1
    255362102

    Процењује се да од половине деведесетих годишње нестане најмање сто хиљада жена и мушкараца, а да су сви они сами режисери сопственог нестанка

    Јапански мајстор борилачких вештина Ичиро и његова супруга Томоко венчали су се половином осамдесетих. Kупили су кућу у перспективном, добростојећем граду Саитима недалеко од Токија, отворили мали ресторан и добили сина Тима. Њихов живот чинио се савршеним, без икаквих великих проблема. Међутим, економија је почела да слаби, на тржишту је дошло до великих промена и брачни пар нашао се у дуговима. Тада су одлучили да ураде оно што стотине хиљада Јапанаца ради у сличним околностима: продали су кућу, спаковали се и нестали. Заувек.

    Од разних бизарних обичаја који су специфични само за Јапан постоји један слабо познат – „људи који нестају“. Процењује се да од половине деведесетих годишње нестане најмање сто хиљада жена и мушкараца, а да су сви они сами режисери сопственог нестанка. Разлози су бројни – од развода и финансијских дугова, до губитка посла или неположеног испита.

    Kњига „Тхе Ванисхед: Тхе Евапоратед Пеопле оф Јапан ин Сториес анд Пхотограпхс“ прва је позната анализа тог феномена ауторке Лене Могер. Ова француска новинарка сазнала је за то пре осам година, а затим је провела чак пет година у истраживању и извештавању о овој причи заједно с фотографом Стефаном Ремелом.

    „То је табу тема. Нешто о чему се не прича. Међутим, људи врло лако нестану јер иза уобичајеног јапанског друштва постоји још једно. Људи нестану, али знају да преживе,“ каже Могерова.

    Део тих људи живи у ‘граду’ који се не налази ни на једној карти. Саниа је град који технички не постоји, већ је својеврсни токијски кварт под надзором јакуза, јапанске мафије. Ту се тражи јефтина радна снага, папири су неважни, а ‘нестали’ живе у минијатурним хотелским собама, често без купатила и интернета, где је сваки разговор забрањен након шест сати поподне.

    У једном таквом хотелу Могерова је упознала Норихира, педесетогодишњака који је нестао пре десет година. Њега је сломило када је добио отказ. Данима се пред женом и сином претварао да одлази на посао, а онда би све време седео у аутомобилу; када је дошао дан плате, није се вратио кући. Било га је сувише стид да призна шта се догодило, а осећај кривице више није могао да поднесе. Породици није оставио никакву поруку, па је врло могуће да мисле да се убио, каже Норихиро. Данас живи под другим именом у соби без прозора коју затвара катанцем. Претерује са пићем и цигаретама, али то види као начин да себе казни.

    „Након толико времена сигурно бих могао да поново узмем свој стари идентитет. Али не желим да ме породица види у оваквом стању. Па, погледајте ме… Изгледам као нико и ништа. Ја и јесам ништа. Ако сутра умрем, не желим да ме ико препозна,“ објаснио је.

    Јуичи је радио као грађевински радник и бринуо о болесној мајци, а нестао је половином деведесетих када је због здравственог осигурања и кредита банкротирао. Није могао да поднесе чињеницу да није способан да се стара о мајци, па ју је сместио у јефтин хотел, а он се упутио у Саниу.

    „Овде видите људе на улици, али они више не постоје. Kад смо побегли од друштва, нестали смо први пут. Сад се само лагано убијамо,“ каже.

    У Јапану, где се самоубиство сматра часним чином, догодила су се три велика таласа нестанака: након Другог светског рата кад је осећај кривице био на врхунцу, а затим 1989. и 2008. услед економских криза, пише Сан. Међутим, захваљујући кризи појавио се и нови бизнис – организовање нестанка које делује попут отмице, при чему се симулира пљачка куће, бришу се сви папирни трагови као и финансијске трансакције преко којих би се човек могао пронаћи.

    Једна од таквих компанија носи назив „Селидбе из ноћне море“, коју је покренуо Шоу Хатори који је претходно водио бизнис уобичајених селидби. Али, једне вечери пришла му је жена која га је питала може ли да јој помогне да и она нестане заједно са својим намештајем. Није више могла да поднесе мужевљеве дугове који су јој уништавали живот. Хатори је имао разне клијенте – од домаћица које су због превише шопинга довеле сопствену породицу на просјачки штап, преко жена које су оставили мужеви, до студената који више нису могли да поднесу притисак. Није хтео да објасни због чега је одустао, али на крају је престао да се бави тиме. И сам је као дете нестао заједно с родитељима из Kјота јер су се нашли у дуговима, а свој посао је доживљавао као „доброчинство“: „Људи то често повезују с кукавичлуком, али откад радимо овај посао, схватио сам да се ради о добротворном чину.“

    Kаква год срамота да их натера да нестану, ништа мање болно није ни њиховим породицама које је најчешће такође стид да признају да је члан породице нестао, па то ни не пријаве полицији. Породице које желе да се потруде и пронађу „одбеглог члана“, ангажују приватне детективе удружене у организацију „Подршка породицама несталих“. Имају око 300 случајева годишње и посао им је тежак јер за разлику од САД-а, Јапан нема националну базу несталих особа. Приватни детективи не коштају мало – око 500 долара дневно – а директор организације Сакае Фуручи каже: „Већина ових истрага заврши се прерано. Људи који су побегли од дугова или насиља, мењају имена, а понекад и изглед. Осим тога, не мисле да ће их неко уопште тражити.“

    Сакае је, рецмо, пронашао младог мушкарца који је нестао са 20 година након што је отишао на испит на факултету, а на другом крају града га је случајно уочио пријатељ. Сакае је лутао улицама док није пронашао студента који је, како пише Могерова, „дрхтао од срама“.

    „Није изашао на испит јер га је било страх да неће положити и да ће разочарати породицу. Хтео је да се убије, али није знао како.“

    Поменуо је и случај младе мајке осмогодишњег дечака с посебним потребама. На дан школске представе у којој јој је глумио син, мајка је нестала иако му је обећала да ће седети у првом реду. Никад је више нису видели. Отац и син су били сломљени јер она никада није показивала да је несрећна, да јој нешто недостаје или да је учинила нешто што сматра лошим. Премда није решио случај, Сакае је на неки начин оптимистичан: „Она је мајка. Можда ће је пут довести назад до вољених.“

    Јапан је, на много начина, култура губитка. Према подацима Светске здравствене организације из 2014. године, Јапан има за 60 одсто вишу стопу самоубистава од просечне. Дневно у тој земљи самоубиство почини између 60 и 90 људи, а објашњење великим делом лежи у традицији. Ради се о вековима старом концепту који корене вуче од самураја и њиховог ритуалног самоубиства, такозваног „сепуку“, да би се у Другом светском рату појавили пилоти камиказе.

    У Јапану се налази и „шума самоубистава“; у подножју планине Фуџи лежи Аокигахара, а улаз у њу препознате, кажу, по напуштеним аутомобилима и обући покрај стазе. Од 1971, сваке године пронађе се стотинак само откривених тела. 2014. године самоубиство је у Јапану починило 25,000 људи, махом мушкараца. Углавном их муче отуђеност од модерног друштва и финансијски неуспех, али, баш у вези са традицијом дубоко индоктринираном у колективној свести, Јапанци самоубиство доживљавају као частан начин да се избегне срамота због неуспеха.

    „Јапанци не мисле да је самоубиство нешто лоше, већ оно чини саставни део естетике и прихватљивог понашања,“ објаснио је за Гардијан Масао Мијамото, психијатар.

    Мада у Јапану није културно прихватљиво тражити помоћ, на улазу у шуму стоји табла која каже: „Твој живот је драгоцени дар од твојих родитеља. Мисли на њих и на остатак своје породице. Не мораш да патиш сам.“

     

     

     

    Недељник

    1 КОМЕНТАР

    1. Молио бих администраторе сајта да поведу рачуна када наводе стране називе или имена; ако хоћете да будете доследни правилима српског језика, пишите онако како се изговара, а не да преписујете са енглеског језика на ћирилицу.

    ПОСТАВИ ОДГОВОР

    *