Лорна Штрбац: Политичка глобализација

Политичка глобализација-реафирмација идеје Светске државе, стварање наднационалних установа, преобликовање интернационалних односа (1945-2008)

0

Политичка констелација у средњем веку разликовала се по много чему од оне која ће се појавити са индустријским, културним и политичким револуцијама. Од 8. века до 14. века, Европа је била феудална, представљала је мрежу краљевстава, кнежевина, војводстава и других центара моћи, а то се даље компликовало појавом алтернативних власти у градовима. Градови су, опет, имали различите социјалне и политичке структуре и имали независну власт одређену повељама. Од 9. века до 19. века постојало је Међународно хришћанско друштво створено под патронатом Католичке цркве, које је представљало покушај да се уситњени центри моћи централизују у једно царство. Ово Међународно хришћанско друштво се простирало од Немачке до Шпаније, и од северне Француске до Италије. Oно је било  теократско, а религиозна доктрина је њен главни политички оквир испуњен претпоставком о универзалној природи људске заједнице. (Видети: Дејвид Хелд, Демократија и глобални поредак, Филип Вишњић, Београд, 1997, стр.50) Овакво теократско поимање државе доведено је у питање у време реформацијских покрета.

Map_of_the_Imperial_Circles_(1560)-en.svg

Паралелно с верским сукобима и ратовима који су се одвијали у феудалној Европи, одвијале су се индустријске, културне и политичке револуције. На економском плану, револуцију је представљао прелазак с феудалне на тржишну привреду, који је почео у западној Европи, а затим се проширио на Азију, Африку, Латинску Америку и касније на САД. Дошло је до стварања бројних трговинских мрежа, што је подстакло акумулацију капитала и појаву богатих градова. Кад је реч о културној револуцији, “у њеном средишту се налазило опадање црквеног ауторитета, до којег је дошло после реформацијских покрета у цркви и ратова у доба реформације. То је, опет, омогућило да се развију световна проучавања, посебно класични хуманизам и наука, универзитетска ученост, те коначно популарни облици комуникације-романи, драме и часописи. У тим процесима су важну улогу играли интелектуалци и професионалци (или интелигенција) која је све шира административна држава врбовала  да својом техничком стручношћу и рациоланим дрискурсом служе династичким и политичким циљевима.“ (Антони Смит, Национални идентитет, Библиотека 20. век, Београд, стр.99-100) Кад је реч о политичким револуцијама које су Запад запљуснуле у новом веку, најзначајнија је, свакако, Француска буржоаска револуција.Француска револуција је изазвала општи талас рационализације и секуларизације, одвајања свете од световне власти, одноносно она је ставила тачку на теократску државу и теократско поимање државе и политичке власти које је Европи било током претходних векова.

324323

Основне одлике модерне државе настале у време 18-тог и 19-тог века су територијалност (физички ограничена територија), контрола над средствима насиља и принуде, безлична структура власти, легитимитет и становништво.

Кад је реч о међународним односима или међудржавним односима, од настанка модерних националних држава, ови односи били су регулисани Вестфалским уговором из 1648. године. По Вестфалском моделу, односи су били регулисани на следећи начин:

  1. “Свет је подељен на суверене државе које не признају било какву вишу власт;
  2. процеси доношења закона, решавања спорова и спровођења закона су у рукама индивидуалних држава;
  3. међународно право је усмерено на установљавање минималних правила коегзистенције. Стварање трајних односа међу државама и народима јесте циљ, али само ако то не ограничава остварење националне политике;
  4. одговорност за прекршаје на границаа је приватна ствар која се тиче само оних који сносе последице, све државе се сматрају једнаким пред законом; законски прописи не узимају у обзир асиметрију моћи;
  5. разлике међу државама се у крајњем исходу решавају силом, принцип делотворне силе остаје непољуљан. Готово ниједна правна препрека не постоји која би могла да заузда приклањање сили. Међународни правни стандарди пружају минималну заштиту,
  6. минимално ограничавање слободе државе је колективни приоритет.“ (Дејвид Хелд, Демократија и глобални поредак, Филип Вишњић, Београд, 1997, стр.99)

Почетак преобликовања међународних односа почео је непосредно после Другог светског рата, настанком Организације уједињених нација 1945. године. Организација уједињених нација и процедуре организације  пројектоване су, поред осталог, с намером да се превазиђу слабости Лиге народа. Лига народа, успостављена мултилатералним уговором  на крају Првог светског рата основана је да би се очували мир и безбедност и унапредила економија и друштвена сарадња њених чланица. Једна од првих интернационалних организација Лига народа основана је 10. јануара 1920. године после Париске мировне конференције којом је окончан Први светски рат. Касније је  Лига народа  показала неспособност да спречи ратове, посебно се мисли на силе осовине; Немачка напушта Лигу народа, као и Италија, Шпанија и други. Други светски рат је показао колико је Лига народа била неуспешна у реализаији својих идеја као и испуњењу сврхе због које је основана. Трајала је 26 година  Оснивање ОУН-а је имало исту сврху и смисао.  У међународном праву долази до одређених промена након усвајања Повеље  о људским правима 1948. године.

jhhkh

Модел повеље садржи следеће ставке:

  1. “Светска заједница се састоји од суверених државе, повезаних густом мрежом институционалних односа. Појединци и групе се сматрају легитимним актерима у међународним односима.
  2. Народима који су угњетавани од стране колонијални сила, расистичких режима или страни окупатора додељује се право на независност и одлучујућа улога у изражавању своје будућности и интереса;
  3. Постепено се прихватају стандарди и вредности који доводе у питање принцип делотворности силе, у складу с тим крупно кршење  међународних прописа теоретски сматраће се нелегитимним. Ограничава се прибегавање сили, укључујући и неоправдану употребу економске силе;
  4. Стварају се нова правила, процедуре и установе које треба да олакшају доношење закона и његову примену у међународним односима;
  5. Усвајају се правна начела која ограничавају деловање свих чланова међународне заједнице и доносе смернице које одређују карактер међународних прописа;
  6. Изражава се темељно занимање за права индивидуа и ствара се корпус међународних правила којима се приморавају државе да поштују извесне стандарде у односу према свима, укључујући и према својим грађанима;
  7. Очување мира, унапређивање људских права и успостављање веће социјалне правде су колективни приоритети. Јавни послови обухватају читаву међународну заједницу. У односу на извесне вредности-мир, забрана геноцида, међународна правила сада у начелу предвиђају личну одговорност државних функционера и одговорност држава за кривична дела.
  8. Познато је постојање системске неједнакости међу народима и државама и успостављена су нова правила-укључујући и нови појам заједничког наслеђа човечанства-да би се омогућило управљање расподелом, присвајањем и експлоатацијом територија, својине и природних ресурса.“ (Дејвид Хелд, Демократија и глобални поредак, Филип Вишњић, Београд, 1997, стр.109)

Осим Повеље Уједињених нација из 1948. године, на промене у светском политичком поретку утицао је, такође, настанак бројних наднационалних институција као што су Светска банка, Међународни монетарни фонд, Светска трговинска организација, затим бројне агенције при Уједињеним нацијама. Ту су, такође, надационална удружења попут Г-7, Европска унија с својим установама, Европски парламент, Еврпски суд за људска права. После Другог светског рата настају Међународна организација за поштанске услуге, Светска метеоролошка организација, Међународни црвени крст…

jhjkhkjhkj

Промене државног суверентитета, генерално, јављају се као последица деловања свих ових наднационалних установа, центара моћи, невладиних организација планетарног карактера, али исто тако и бројних прописа, стандарда из Повеље УН и из других докумената,  као што су: Пакт о грађанским и политичким правима (1966), Европска конвенција о људским правима итд, итд..

На промене у области међународних односа, националног суверенитета и општег политичког стања на глобалном нивоу утицале су и трансформације спољне политике САД крајем 70-тих година, затим одређене промене које су се одвијале унутар Католичке цркве  након Другог Ватиканског концила-када унутар Католичке цркве долази до процеса либерализације, као и стварања поделе између присталица либералне струје и оних који су ову струју сматрали средством упереним против Ватикана и католицизма генерално. Затим ту су промене унутар СССР-а, као и оне промене које настају с процесима уједињавања европских држава у Европску унију.

У САД, поткомитет за међународне организације и покрете под руководством члана Конгреса Доналда Фрејзера, 1974. године пише извештај у којем је изражена потреба да САД промоцију људских права поставе  за најважнији спољнополитички циљ, и препоручен је низ акција на промовисању тог циља. Законима о помоћи иностранству, о узајамној помоћи  и законом о међународним финансијским институцијама Конгрес је изгласао амандмане којима се сугерише да се финансијска помоћ и кредити не дају земљама у којима се крше људска права. Са Картеровом администрацијом 1977. године, људска права постају још важнија тема и стављена су на светски дневни ред. Следећа, Реганова администрација  проблеме у области људских права је везивала за ауторитарне режиме  и 1983.године почела је активно  да промовише демократске промене у комунистичким режимима и некомунистичким диктатурама. Средства, начини и путеви промовисања демократије у свету били су разни; вербалне изјаве, економски притисци, суспендовање економске помоћи, интервенција у унутаршњи политички живот, војни интервенционизам итд.

kjhkjk

На сличном путу налазила се и институција ОЕБС-а који је на својој конференцији у Хелсинкију 1974. године усвоји Хелсиншки завршни документ којим су легитимност људских права и слобода прихватили 35 земаља, потписавши тај документ. Следеће конфереције о европској безбедности и сарадњи одржане су у Београду 1977-1978. године,  Мадриду 1980-1983. године, у Бечу 1986-1989. године, Паризу 1989. године и Копенхагену 1990. године.

Кад је реч о процесу уједињавања европских држава у Европску унију, то је такође један од фактора који су детерминисали промене на глобалном нивоу крајем прошлог века. Последњих векова, европски народи и државе пролазили су кроз верске сукобе и ратове, уједињавање и дезинтеграције, и сви ти процеси прогресивни и регерсивни, интегративни и дезинтегративни дешавали су се истовремено, или су се у одређеним временским интервалима сукцесивно смењивали. Фаза успона условљена индустријским револуцијама заустављена је с два светска рата. Драматично искуство Другог светског рата који је окончан захваљујући савезничким силама, а пре свега војним напорима и жртвама совјетске армије у разним облицима је утицало на послерантну политику. Између осталог, сазрела је свест о потреби да се у будућности избегавају конфликти  међу европским народима, као и о потреби да се створи једна заједница европских народа која ће бити у стању да одговори на изазове 20-тог и 21-ог века.

У односу на Европску унију постоји неколико струја, а то су: европскептици, евротржиштарци, евроконфедералисти, еврофедералисти, и на крају еврокосмополити.  Ових пет политичко-идеолошких струја Европску унију замишљају на различите начине.За прве она је нереална творевина и пројекат који ће се заврити неуспехом, за друге сарадња европских држава требала би да има пре свега економски карактер, а европска заједница би у том случају била пре свега царинска унија удружених националних држава. Евро-конфедералисти и евро-федералисти сматрају да је остварење јединствене Европе могућ циљ, али се разликују   виђењу политичке рганизације која би јој била својствена, једни су за конфедерално, а други за федерално уређење. На крају, пета струја-еврокосмополити  Европску заједницу замишају као потпуну политички, економски, култрно заокружену целину која би била ембрион неке будуће  светске државе. По другој струји, оној евротржиштараца, национални идентитети не би ишчезнули, већ би национални идентитет остао природни облик модерне политичке и културне заједнице, а национална држава најповољнији и најкохезивнији тип политичке јединице,умерен и здрав национализам средство постизања солидарности и колективног напретка. За еврокосмополите, национални идентитет, суверенитет и национална драва су превазиђени, по евро космополитима нације је потребно теоријски и практично у што већој мери релативизовати и избрисати из људске свести.

Антони Смит поставља питање; како да замислимо европску заједницу? Као наддржаву, наднацију, као нешто скроз другачије? Он разматра следеће претпоставке:

  1. Мало је изгледа за европску наддржаву док свака држава не одустане од контроле над својим војним снагама и арсеналима, и од полагања права на монополизацију насиља у оквиру сопствене територије, те док се то самоодрицање не прихвати у народу. Сем у егзистенцијалн погледу, докле год свака европска држава располаже војним средствима да се одупре спољним мерама, па чак и да подупре претњу свог политичког повлачења, сувереност јој је у крајњој линији осигурана. Европска наддржава би под таквим околностима била политички немогућа.
  2. Исто тако мало је изгледа за европску наднацију док  већина европског становништва не стекне европску свест. Но, зар не бисмо тада били сведоци развитка једне европске наднације? И новог, још могућнијег национализма-што неки очекују и чега се прибојавају? Засад је мало знакова опадања национализма и националних иденнтитета, појединачних европских нација, или раста истинског европског национализма, упркос стремљењима чланица Европског парламента, Али, на културном нивоу има знакова ширења паневропског сентимента.
  3. Ако по облику није ни наддржава, наднација, да ли је европски пројекат нова форма политичког удруживања, форма суи генерис? Да ли бисмо можда могли говорити о добровољном кондоминијуму сила, добровољном споразуму о предаји извесних овлашћења низу централних институција чије се надлежности поклапају  које су опуномоћене да у оквиру брижљиво омеђених сфера доносе одлуке обавезне за све? Ако бисмо могли говорити о томе, да ли би тај кондоминијум могао дубоко утицати на европски образац појединих националних идентитета? (Видети: Антони Смит, Национални идентитет, Београд, 1998, стр 236)

наставиће се…

Мр Лорна ШТРБАЦ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*