Luka „Lukijan“ Mušicki

0

Mušicki je rođen 27. januara 1777. godine u Temerinu, u Baškoj županiji, od oca Georgija i majke Anastazije. Osnovnu školu je učio u Temerinu, kod učitelja Pavla Milenovića, čuvenog „krasnopisca“. Srpsku školu je još jednu godine pohađao u Titelu, kod tetka, učitelja Stevana Popovića. Zatim je u tom mestu još dve godine išao u nemačku graničarsku školu. Gimnaziju je učio u Novom Sadu i Segedinu (tri razreda), a prava i filozofiju u Pešti. Po završenim studijama postaje administrator mitropolijske kancelarije u Karlovcima, nastavnik bogoslovije i, pošto se zakaluđerio, arhimandrit manastira Šišatovca. Primio se 1823. godine administracije Gornjo-karlovačke eparhije i preduzeo intenzivan prosvetni rad, na unapređenju obrazovanja svog naroda. Od 1828. godine pa do smrti, bio je vladika Gornjo-karlovački sa sedištem prvo u Plaškom, a od 1829. godine u [[Karlovac|Gornjem Karlovcu.

U Vojnoj krajini su postojale škole na nemačkom, a on je otvorio prve škole na srpskom jeziku u Plaškom (Glavnu,1824 -1827), Škarama, Zrmanji i Mutiliću. Kao arhimandrit osnovao je Bogoslovsku školu u Plaškom 1824. godine, u kojoj je i sam predavao nauku. Preneo je istu kao episkop Gornjo-karlovački 1829. godine u Karlovac, a u Plaškom na mesto nje 1831. godine pokrenuo Pripremnu bogoslovsku školu. Mušicki „izvede iz nje i posla u narod mlade sveštenike, utvrđene u pravoslavlju i svesne Srbe“. Uredio je i da srpska deca u graničarskim nemačkim školama dobiju pravoslavni katihizis. Osnovao je pri srpskoj Prerarandiji u Karlovcu fondaciju sa kapitalom od 7.000 f. Iz koje su godišnje po dve učiteljske pripravnice primale po 120 f.

Od njegove lične biblioteke krenula je 1837. godine da se stvara Narodna biblioteka Srbije.

Mušicki je bio jedan od najobrazovanijih pisaca svoga vremena. Pored grčkog i latinskog, on zna nekoliko evropskih jezika i poznaje skoro sve veće pesnike antičkog i novog doba. Njegovi omiljeni pesnici su: Fridrih Gotlib Klopštok, čuveni nemački pesnik, pisac „Mesijade“, David „psalmopjevac“ i naročito Horacije, čiju je poetiku (Ars poetica) znao naizust. On od Horacija uzima metričke oblike, hvalbenu i svečanu rečitost i prvi među Srbima počinje da stvara umetničku poeziju u duhu i ruhu pseudoklasične poezije evropske. On sam kaže da podražava „Flaku“ i smatra kao veliki uspeh što može na srpskom jeziku pevati po latinskim metričkim obrascima.

Vrlo učen i obrazovan književnik, Mušicki pokušava da arhaični staroslovenski jezik, koji nije imao književne tradicije, prilagodi pseudoklasičnoj disciplini forme, u vreme kada se ta disciplina preživela kao i sam jezik. On je pokušao da nezavisno od narodne pesme stvori nove ritmičke oblike i dao je nekoliko virtuoznih obrazaca, ali je njegov pokušaj propao zbog odsustva talenta i zbog arhaičnog jezika.

Živeći u doba Vukove reforme jezika i pravopisa, Mušicki se bavio i pitanjem jezika. On je za slovo j i unosi u srpsku azbuku slovo đ, izjašnjava se za narodni jezik, ali kao crkveni čovek on je i za ruskoslovenski:

„Slovenski, serbski jezik — dva su puta, K jednoj celi vode nas.”

On nalazi da ruskoslovenski jezik treba da ostane jezik crkve i nauke, a narodni za narod i popularnu književnost. Skupljao je sam etnološku građu i prvi podstakao Vuka Karadžića da je i ovaj skuplja i objavljuje.

Napisao četiri knjige lirskih pesama rodoljubivog, moralnog i didaktičkog sadržaja. Iste je objavio njegov sinovac Đorđe Mušicki pod naslovom „Stihotvorenija Lukijana Mušickog“. To je stihotvorenije vrlo učenog i dobronamernog rodoljuba i crkvenog čoveka, ali stihotvorstvo lišeno pravog pesničkog zanosa i lepote. On peva o karakteru, narodoljublju, blagonaraviju i dobrodjetelji i daje moralne pouke mladom naraštaju. Njegove programske pesme „Glas narodoljupca“ i „Glas harfe šišatovačke“ bile su čuvene u svoje doba i školska omladina ih je znala naizust. Ta je njegova poezija cenjena u svoje vreme zbog snažnog i iskrenog rodoljublja i predstavlja zanimljiv pokušaj umetničke versifikacije po ugledu na latinske metričke oblike i ujedno kao karakterističan obrazac hladne i ukočene „objektivne lirike“.

Dopisivao se sa mnogim učenim ljudima svog vremena, poput Kopitara, Šafarika, Turgenjeva, Trlajića, Solarića, Stojkovića, Magaraševića, Karadžića i drugih. Održavao je prijateljsku vezu sa Mihailom Vitkovićem, srpskim pesnikom iz Pešte kome je Mušicki posvetio i odu.

Umro je kao vladika gornjo-karlovački u svom domu, gde i počiva na srpskom groblju u Karlovcu, 18. marta 1837

 

Vikipedija

POSTAVI ODGOVOR

*