М. Миленковић: Колективни професорски напад савести, зашто баш сада?

0

Одједном, као у Крвавој бајци Десанке Максимовић, сви су се пробудили у истом дану! Једног лепог зимског дана, после 19 година безакоња

Јутрос, идући на пијац, видим девојчицу од двадесетак година како носи беџ „1 од 5 милиона“. Обучена у кинеску одећу, у рђавим чизмама, очигледно сиромашна, и она хоће да мења свет. Дете мора да није много бистро, јер не опажа да шетачи, уз које се шлепује, до места протеста долазе аутомобилима, да су много боље обучени од ње и да за такве, као што је она, таман да се сутра Ђилас, Јеремић и Обрадовић, са благословом амбасадора попну на власт, никаквог бољитка бити неће. Она, заправо, верује, пошто се у тим годинама о политици и не може знати ништа, да се може бити фенсић и сноб без пара. Нема сумње да ће је живот или научити да је то немогуће, или ће бити следећих 40 година трошена у разним уличним бурлескама, какве се управо одвијају у Србији.

У борби унутар владајуће касте, овој девојчици су трајно намењене кинеске јакне и кинеска баканџа, док помаже момцима у тимберленд ципелицама да се домогну нових вила, базена, курви и банковних рачуна.

Деца, чак и кад су без мозга, ме не чуде.

Чуди ме, међутим, нагли напад савести који се, да још луђе буде, колективно десио нашим универзитетским професорима. Мислим, напад савести, кад је акутан, обично је појединачан, није колективан. Колективан буди сумњу да је савест професора у туђој руци, не у њиховој. Ја, истина, знам да је њихова савест или у добро напуњеном шлајпику, или у рукама неке службе, или у неутаживој амбицији. Све саме лепе и корисне ствари.

Кад су се, је ли, побунили неки од професора са Филозофског и Факултета политичких наука, то је, некако, било нормално. То су факултети који су увек били под будним оком службе, а често су је и пунили кадровима.

Разбужденије професора Правног факултета је већ мало чудо. Не што су устали у интересу правде и поштења, то се код њих ради по наређењу, него што никако не могу да докучим у ком су тачно моменту, од 2000, приметили да нешто није у реду са поштовањем закона? Да ли у тренутку кад је друштвена својина, једним законом, мимо Устава, прешла у државну? Или кад је Закон о раду донет гласом из Бодрума? Или кад је Скупштина, која по Уставу има 250 посланика, имала чак и 320, у једном тренутку? Или кад је, супротно Уставу, уведено ванредно стање, после убиства Ђинђића, на читавој територији Србије, што тадашњи Устав није давао као могућност? Можда су приметили масивна кршења закона у акцији Сабља, у којима је притвореник могао да види адвоката тек пошто буде два-три пута квалитетно пребијен и мучен? Или, што је, опет, мимо Устава, у коме је јасно писало да, уколико је председник Владе спречен да врши дужност, пада читава Влада? Мало подсећање: странци су само именовали новог премијера, Кизу из Ниша.

Невероватно је, дакле, како крупне ствари нису видели наши врли професори права, који су све то време, док се право масивно кршило, учили студенте да живимо у најбољем времену икада, у епохи европских вредности и њиховог (професорског) лизања дупета Демократској странци и, у мањој мери, Демократској странци Србије.

Вучић је, практично, дошао на власт 2012. године и то не победом на изборима, већ одлуком странаца да му доделе надлежност над певцем на крову, односно Ивицом Дачићем.

Настављено је масивно кршење права. Уставни суд, брука читавог нашег правног система, донео је решење којим Бриселске соразуме не може да оцени, јер не припадају унутрашњем законодавству, пошто нису верификовани у Скупштини. И то би се још могло разумети. Није, међутим, јасно како то да државни органи, који имају апсолутну норму да поступају по закону, поступају по Бриселском споразуму, који није део унутрашњег законодавства. Откуд царина, откуд царинарнице, између Косова и Србије? По ком унутрашњем закону? Како је и по ком унутрашњем закону правосудни систем Србије на Косову прешао у руке такозване „такозване“ Владе Косова? Како то наши правници, наши професори, наше дике, преплаћени наставници наше деце нису приметили?

Одговор је прост: приметили су брже него ми, али су имали корист од ћутања. Заболе их дупе.

Одједном, међутим, као у Крвавој бајци Десанке Максимовић, сви су се пробудили у истом дану! Једног лепог зимског дана, после 19 година безакоња, професори Правног факултета су схватили да нешто није у реду. Не поштује се закон, а они, као моралне громаде, то не могу да трпе. Бар не више. Колико су могли, трпели су. Сад су дигли свој глас како би помогли једној, демократској, неуморно хохштаплерској екипи, да смени другу безакону екипу! Аболирали су и Ђиласа, и Јеремића, и Борка Стефановића за безакона дела њихова и острвили се на данашњу власт, која чини иста безакона дела.

То буди малу сумњу да књишким мољцима, који иначе имају зечја срца, осим ако се другачије не нареди, није до закона, него до помагања једној екипи, против друге.

И то се може разумети: имају право да воле своју екипу. Није професионално, али имају емоцију. Друго је нешто, међутим, у питању: како сви у истом дану, као у Крвавој бајци? Остарих с мишљу коју не могу да изменим, а то је да је савест крајње индивидуална категорија, да свак за себе мора да одреди своју меру савести и њене улоге у животу. Како долази до вазбужденија, пробужденија, толиких савести у једном дану? Ко има ту моћ да великој групи, у једном дану, изврши пробужденије совести њине? Некако ми прва мисао није да је то удружење добровољних ватрогасаца, или неко риболовачко друштво. То мора бити неко ко негде складишти њихове савести и ко може, у дану, да их возбуди на ползу народа Сербскаго. Збиља: где се то складиште савести? И како је живети, кад знаш да ти савест није ту, с тобом, или макар у твојој кући, него у туђим рукама? Ту само једна ствар помаже: кад ти је савест у некој туђој фиоци, мораш се одрећи и морала, па и професионалног дигнитета и онда савест може да буде под катанцем.

Шест година говорим, свакодневно, против напредњачке власти. Не жалим се: никада ми од њих није стигла ни претња, нити било какав позив. Ни од једног политичког актера нисам узео бели динар, нити бих узео, и мислим да то цене и они којима моја прича смета. Давно сам прорекао, а то се данас и обистињује, да ће, кад се заклима данашњи режим, многи који су имали бенефите од Вучићеве власти устати на њега. Али, браћо, важи се само ако си устао одмах, а не пет година касније. Ја сам причао кад још нисам знао да ли ће он да хапси.

Још једном: Вучић није диктатор и није чак ни тврди аутократа. То што понекад изгрди неки медиј који га не чоколадира је веома далеко од диктатуре. У диктатури нити бих ја цвркутао, нити би шетачи шетали. Него, сам си себи већи херој кад устанеш против диктатуре, него против једног, у основи, толерантног владара. Ко умре од страха кад се Вучић извиче на њега, таквом се за душу пиша, као што каже народ за све који од страха умру. Ипак, лепше је бити борац против диктатуре, а ја то, признајем, нисам. Чак се и не борим против Александра Вучића. Ја говорим против окупације,против колонијалног система и, у том смислу, сасвим ми је свеједно да ли ће владати Вучић, Ђилас, или Зека Надувенко.

Професорима није свеједно. Систем је добар, чак одличан; окупација и колонизација су као елементарне непогоде, не можеш против њих, а лизање дупета политичарима и амбасадорима је одлично за каријеру. Само да оде Вучић, па да почне да ради Дизниленд.

Она девојчица невелике памети, са почетка ове приче, не зна ништа о свему овоме. Она се родила кад су петооктобарци постали пети јахач апокалипсе српског народа. Празло овог система се родило кад и ова клинка али, да чудо буде веће, професорчићи и књишки мољци опраштају петооктобарцима – играла се деца, нема везе – него како то да Вучић ради то што ради.

Ја не знам ништа више него било који Србин који прати медије, али мислим да је Вучић, можда неопрезно, у неком уском кругу, у сну, или у мислима, исказао неку амбицију коју странци не дозвољавају и да ова екипа, скупа с факултетским мастиљарама, шетањем покушава да врати на пут широкијех европскијех интеграција, уз минимум сопствених мисли и дилема.

Грешна клинка, која мисли да припада скрамици нашег друштва, јер шета поред боље обучених и боље ухрањених од себе, никад неће укапирати да за њу бољег живота нема.

 

Извор milanmilenkovic.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*