Магдалена Ивановић: Нема оправдања за насиље

0

Последњих година и месеци у нашој земљи насиље над женама је у огромном порасту, а чак ни нови Закон о заштити и борби против насиља у породици који се примењује од јуна прошле године, није донео значајне позитивне промене.
Све је заступљенији и случај убиство-самоубиство, тачније злочин у ком мушкарац убије жену па себе јер се очигледно плаши казне или осуде. Често можемо прочитати или чути из медија како је то урадио због љубави, љубоморе, патње, бола или чак мржње. Приче о “романтичној љубави” која је била повод за овакве злочине постоји само за јавност, а иза тога се налазе претње, уцене, шамари, модрице, преломи и покушаји жртве да се спасу, који се, нажалост, најчешће заврше смрћу.
Међутим, ниједан од наведених разлога није ни мотив, а још мање оправдање за било коју врсту насиља. Особе које стоје иза тога су насилници, егоманијаци, слабићи, љубоморне, посесивне, опсесивне или најпростије речено – патолошке личности, неспособне да воле било кога.

(Не)одговорност државе

Подсетимо се изјаве нашег министра унутрашњих послова Стефановића приликом прошлогодишњег обиласка једне од Сигурних кућа: “Људски је, не само им пружити подршку, већ и учинити све што је могуће да насиље престане и да сви насилници схвате да постоји снажан став државе против насиља у породици”. У праву је, изгледа да се све у овој држави свело само на “снажан став”, јер у супротном, не би било толико жртава породичног насиља, међу којима је највећи број жена.
Шта је са “активностима полиције, тужилаштва и судова на терену који морају да учине све да насиље престане”, како је том приликом најавио Стефановић?
Одакле данас ватрено оружје у власништву скоро сваког другог мушкарца, када знамо колико је тешко добити право на поседовање оружја легалним путем? Шта раде по том питању ваши оперативци, господине министре?

Kако објаснити неадекватна деловања надлежних служби, попут полиције, социјалних служби, јавног тужиоца, судова итд? Реагују ли у најкраћем року на пријаве жртава за претње, да ли затварају насилнике, одузимају ли им оружје? Шта раде како би се спречили случајеви убистава – самоубистава, у којима поред жене и мушкарца често страдају и деца, сродници, комшије, случајни пролазници?

Kоја је улога министарстава (првенствено МУП – а, Министарства правде, као и социјалне политике), многих владиних организација у превенцији било ког облика насиља? И сам министар Стефановић је изјавио да је “неопходан рад и на превенцији, како би и деца схватила шта је насиље, да оно није само физичко, већ може бити и вербално и економско, а да насиље није вредност нашег друштва.” Да ли је заиста тако?

Где је у свему томе држава? Све гори животни стандард, лоши материјални услови живота (сиромаштво, незапосленост, немогућност подмиривања основних животних потреба) целокупног друштва у ком живимо су најчешци узрок, пре свега, поменутог економског, а и осталих облика насиља!

 

(Не)одговорност медија

Kада је у питању породично насиље, не може се занемарити ни велика улога медија приликом извештавања о томе, правећи сензације, како би привукли што већи број публике. Показују слике жртава и насилника, нагађају о разлозима злочина, објављују изјаве родбине, пријатеља, комшија, изазивајући при том код јавности шок, згрожавање или сажаљење. Стављају се у функцију иследника, детектива, психолога, психијатра, полицајца, уместо да обављају своју објективно – информативну фукцију, тј. треба само у најкраћим цртама обавестити јавност , а не давати пикантне и морбидне детаље о несрећи, нити уносити сензационалистичке и романтичне елементе.

Већина медија је субјективна и пристрасна јер извештава о мотивима насиља, где су љубав или прељуба најчешћи, па пишу о насилнику као о некоме ко је “много волео, није могао да живи без жртве, имали су идиличну љубав, били су срећни, добри људи”. Или осуђују са згрожавањем “зашто није убио себе, а не жену или дете, што се није лечио” итд.

Новинари и уредници морају да оваквим догађајима прилазе са осећањем сажаљења за породицу, родбину, пријатеље жртве, као и све остале који су доживели сличне ситуације. Такође, треба да мисле и на своју публику, да пруже обавештења на који начин могу да потраже помоћ, како да спрече овакве ситуације (више се фокусирати на друштвени проблем насиља, него на детаље чинова и разлоге који су наводно довели до тога). Не смеју да износе разноразна нагађања о разлозима јер то нико са сигурношћу не зна и није ни од каквог значаја за јавност.
Такође, поред свега онога о чему се пише, увек треба скренути пажњу и на оно о чему се не пише, а то је (не)одговорно понашање појединаца, институција, као и државе.

Не ћутите и не трпите!

(Не)огдоворност жртава се своди на то да ли чуте, трпе и пријављују било који облик насиља којим су изложене.
Нажалост, многе жене које су пријављивале и више пута претње или неке од облика насиља, а на крају су биле убијене због пропуста служби које су дозволиле да се насилници слободно шетају и траже повољну прилику да остваре своје намере. Велики број њих је збринут у Сигурним кућама, заједно са својом децом, одакле не могу да изађу док се не створе повољни услови за то, или прецизније речено, живе у потпуној изолацији и страху. Сигурне куце би требало да слузе за привремени и краткотрајни смештај, не за дуготрајни, а понекад и стални. Дакле, само док се хитно не отклоне узроци који су условили њихово коришћење!

Сматрам да је највећи број оних жена које не смеју да се одваже и пријаве насилнике, јер судећи према вестима које свакодневно гледамо и сллушамо и читамо, плаше се да неће бити од користи и да ће на крају завршити као и остале жртве.

Драге моје, будите јаке због себе, своје деце, породице, пријатеља и не ћутите и не трпите било који облик насиља, већ реагујте на прву претњу или шамар и ајде да поверујемо обећању нашег министра Стефановића “да нећемо трпети насиље, да ће се жене у Србији осећати безбедно, да ће полиција оштро поступати према насилницима, а судови их осуђивати на озбиљне затворске казне!”

 

Магдалена Ивановић

ПАТРИОТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*