Majka Makrena koju kralj Petar Karađorđević nije zaboravio

0

Često su kroz istoriju najbolji srpski sinovi i kćeri polagali svoje živote na branik otadžbine. U Prvom svetskom ratu je stradalo preko 1,2 miliona Srba, bilo u direktnim borbama, povlačenju preko planinskih gudura Albanije, od epidemija zaraznih bolesti ili u reperkusijama okupatora posle povlačenja. Poput Kosova, sećanje na Veliki rat biće ugrađeno u temelje srpskog nacionalnog identiteta.

Jedna od naročito potresnih priča velikog rata koja je odolela zubu vremena i izbegla truli zadah zaborava jestepriča o Makreni Spasojević, koja na naročit način simbolizuje tragičnu sudbine srpske žene i majke, ali i celog srpskog naroda u tim nesrećnim vremenima. Njena priča slična je pričama mnogih majki, koji su svoje muževe i sinove poslale na frontove otadžbine. Mnoge, bolje reći većina, nisu dočekale da im se njihovi najmiliji vrate. Sudbina male porodice Spasojević predstavlja paradigmu srpskog stradanja u Velikom ratu i samo je jedna kap u srpskom stradalnom moru. Na jedan eklatantan način prikazuje domete i karakter srpskog stradanja tog perioda. Poput Spasojevića iz Slovca, mnoge porodice su zatrte. Ostalo je samo sećanje.

Udovica iz Slovca, malog valjevskog sela, Makrena Spasojević imala je sina jedinca, Marinka, kojeg je sama podizala od 4. godine, budući da joj je muž rano preminuo od bolesti. Izrastao je da bude ponos i dika svojoj majci, u snažnog i stasitog mladića, koji je poput ostalih svojih drugova i tadašnjih herojskih generacija srpske omladine pošao u rat za odbranu otadžbine i oslobođenje svojih sunarodnika. Makrena ga je ispratila sa radošću i strepnjom. Iz Balkanskih ratova, Marinko se vratio sa medaljom na ponos svoje majke i otadžbine. Majka mu je već planirala ženidbu na jesen. Samo da sina izvede na pravi put, da izrodi decu, da joj se kuća ne zatre, bila je njena opsesija otkako je ostala udovica. Međutim, sudbina je htela da Marinko umesto burme, ponovo prst stavi na obarač. Počeo je Veliki rat. Riku volova, dečju graju, sela i veselja opet je zameniomukli zvuk pušaka i topovskih granata.

Kako Marinko duže vreme nije slao pisma kući, sa nešto hrane i vunenim čarapama, majka je krenula u potragu za svojim sinom. Uzaludno i bezumorno tumarala je ratnim bojištima, pokušavajući da nađe svog jedinca, bez uspeha. Najposle je počela pratiti kralja i njegovu okolinu, budući da je stari kralj Petar često boravio na frontovima, hrabreći vojsku da istraje u borbi. Kasnije, Makrena je mislila, ako se sva vojska povlači ka Kosovu, tu se mora naći i njen sin. Nije ga bilo. Nastavila je dalje. Pohabane odeće, izmorena i izmrcvarena dugom potragom, najposle je sa srpskom vojskom krenula put povlačenja ka Albaniji, uvek na oprezu i uvek prateći beskrajne kolone srpske vojske, kako ne bi, kojim slučajem ugledala svog sina. Nikada nije naišao, oštro majčino oko to ne bi propustilo. Na pragu Albanije, kod Vezirovog mosta, pažljivo je pratila iznemogle vojnike, a jednom od njih, koji ju je mnogo podsećao na sina, dala je mali zavežljaj hrane koji je spremila. Čvrsto stežući one vunene čarape koje je isplela, sa suzama u očima, majka se stidela što će sinu samo vunene čarape predati kada ga ugleda. Bila je čvrsto uverena da je živ…

Stajala je tu, gledajući izmrcvarene vojnike, koji se, kao živi leševi, u nekom letargičnom snu, kreću putem smrti. Marinka nije bilo među njima. U jednom trenutku, preko mosta je krenuo kralj Petar, bolestan i promrzao. Makrena je, videvši kralja, ponudila čarape koje je čuvala danima, uz amanet da joj pronađe sina i prenese majčinu ljubav i pozdrave. Kralj je obećao. Međutim, Marinko je svoje kosti ostavio u planinskim gudurama Albanije, a da to njegova majka nije saznala. Prolazeći kroz surove albanske vrleti, kralj nije skidao s misli Marinka i njegovu majku, svuda je tražio i pokušavao, i najposle je pronašao Marinka sa svojim drugovima smrznutog pored vatre koja je još uvek tinjala. Oboleli kralj se tada onesvestio. Vetrovi rata su odneli Marinka, a da nije ni punoletstvo dočekao. Kralj Petar nije imao snage da pismo pošalje u otadžbinu, da obavesti Makrenu o smrti jedinca, ali žalosnu majku nije zaboravio. Čuvao je vunene čarape, nadajući se da će po povratku u Srbiju, sam, majci reći o sinovljevoj sudbini.

Makrena se, u međuvremenu, vratila u Slovac gde se smestio manji austrijski odred. U selo su stalno pristizale crne vesti i tela preminulih.Omladinsku graju i smeh zamenili su lelek i kuknjava njihovih roditelja. U naricanju za svojim ranije umrlim suprugom i poginulim mladićima iz sela, prednjačila je Makrena.Na austrijske ranjenike je to ostavljalo naročito težak utisak, na smrt u tuđoj zemlji, gde ih niko ne zna i gde niko neće zažaliti. Jedan od njih je na samrti je zavetovao svoje drugove da ga isprati baš Makrena, koja ga je toliko podsećala na njegovu majku. Međutim ona je odbijala sve dok joj nisu rekli da je to bila poslednja želja umrlog mladića. Tada je pristala. Naricala je dugo i teško, kao nikada do tada, znala je majka u svom srcu da Marinko više nije među živima. Plakala je za sinom, na grobu drugog čoveka, neprijateljskog vojnika, i kada je kovčeg spušten u raku ona je posrnula i upala u grob. Kada su je izvadili više nije bila živa.

Posle rata, po ličnoj želji starog kralja Petra, u Slovac je otišao državni savetnik Ilija Đukanović da pronađe Makrenu Spasojević. Nije je zatekao živu. Makrena je umrla po prvoj zimi posle povlačenja srpske vojske. Do svoje smrti nije ništa saznala o svom sinu.

Žalosna sudbina ove porodice na bolesnog kralja je ostavila težak utisak. Odlučio je da od sopstvenog novca sagradi spomenik Makreni i Marinku Spasojeviću, i tako ih sačuva od zaborava. Prvi put je zabeleženo da je jedan kralj podigao spomenik svojim podanicima. Na spomeniku je pisalo:

Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni koja leži ovde i njenom sinu Marinku koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije.

Posle Drugog svetskog rata spomenik je srušen. Malo ko je, od posleratnih vlasti, razmišljao ko su Marinko i Makrena Spasojević, više im je smetalo ime omrznute dinastije, kralja i države. Svako sećanje na prošla vremena, monarhiju i dinastiju moralo je biti zatrto, a sve njihovo oteto.

Šezdeset i pet godina kasnije „Društvo srpskih domaćina“, na čelu sa Nićiforom Aničićem, ponovo je podiglo spomenik Makreni i Marinku, pokazujući da još uvek u srpskom narodu ima spremnih i voljnih za nesebična dela, kao što je nekada učinila i Makrena Spasojević,koja je na branik otadžbine dala jedino vredno što je imala.

Autor: Stefan Bradonjić

POSTAVI ODGOVOR

*