Мајкл Кејзин: Трамп не би умео Србију да пронађе на мапи

ИНТЕРВЈУ: МАЈКЛ КЕЈЗИН, ИСТОРИЧАР, ПРОФЕСОР НА УНИВЕРЗИТЕТУ ЏОРЏТАУН. САД су у Првом светском рату са Вудроом Вилсоном постале светски полицајац, што је улога коју је прихватао и сваки следећи амерички председник, изузев Доналда Трампа

0

Америка је ушла у Први светски рат 6. априла 1917. Сто година касније, тачно у дан, напала је Сирију.

Можда је преклапање ових датума само још једна случајна подударност, али оно што није случајно јесте да je Доналд Трамп приликом удара на снаге Башара ел Асада истакао да Америка има моралну обавезу да одбрани људска права и норме цивилизације.

Век раније, тадашњи председник Вудро Вилсон такође је тврдио да САД морају да се укључе у сукоб из моралних разлога и свет учине сигурнијим местом за демократију.

Који је значај америчког уласка у конфликт и да ли је тада почела ера америчког интервенционизма, нека су од питања за Мајкла Кејзина, стручњака за Први светски рат и професора историје на угледном универзитету Џорџтаун у Вашингтону. Професор Кејзин аутор је бројних историјских књига, а његов нови наслов „Рат против рата, америчка борба за мир 1914–1918” објављен је управо у години када се обележава век од америчког уласка у Велики рат.

Текстове поводом стогодишњице објавио је у најпрестижнијим светским листовима – „Њујорк тајмсу” и „Вашингтон посту”. Овим поводом звали су га и други утицајни листови, попут британског „Гардијана”, а интервју за „Политику” дао је у телефонском разговору из Вашингтона. Кренули смо од питања зашто је казао да су САД пресудно утицале на даљи ток Првог светског рата, али не нужно набоље.

– Због тога што је после рата дошло до великих превирања у свету, попут револуција и доласка бољшевика на власт у Русији. Да Америка није помогла савезницама да остваре тако убедљиву победу и наметну мировни уговор који је кажњавао Немачку, вероватно не би дошло до настанка нацизма и избијања још страшнијег Другог светског рата – сматра професор Кејзин.

Вудро Вилсон је „продао” рат као борбу за принципе без очигледног америчког интереса у европским збивањима. Да ли је било тако?

Америка је одредила сукоб као борбу за сигурност демократије у свету. Инсистирало се на томе да је то рат из идеала и мислило да ћемо можда научити друге земље да буду налик Америци. Ипак, до америчког учешћа вероватно никад не би дошло да немачке подморнице нису потапале америчке бродове.

Американци су дотад били пацифисти које нису занимали европски сукоби, али их је влада убедила да морају да иду у рат. Као разлог се помињало и немачко потапање британског брода „Лузитанија”. Тај случај био је централно место ратне пропаганде против Немаца, иако је „Лузитанија”, осим путника, превозила и муницију, зар не?

Није постојао један догађај који нас је увео у Први светски рат, као што нас је напад на Перл Харбор увео у Други светски рат. Вилсон је одлучио да уђе у рат због одлуке Немачке да 1917. поново покрене неограничени подморнички рат, иако су Немци дотад уништили само три или четири америчка брода, и то са веома малим бројем жртава. На броду „Лузитанија” је 1915. погинуло и више од 120 Американаца, али нас то није увело у рат јер смо се држали подаље и у наредне две године. Тај случај је урадио нешто друго – код Американаца је створио утисак да су Немци зле кукавице и убице. Од тада су Американци почели да за сукоб у Европи далеко више криве Немце него Британце, Русе или Србе.

Да ли је иронично да је Србија, која је и сама на почетку века имала корист од тадашњег америчког ангажовања, на крају тог века постала мета америчког интервенционизма инспирисаног Вудроом Вилсоном?

Схватате, наравно, да се се између та два догађаја догодило много тога. Ипак, тачно је да је с Вилсоном почела ера у којој Америка преузима обавезу да делује као светски полицајац, као што се десило са Клинтоном деведесетих. То је та идеја да ми идемо у рат само из исправних разлога. Гледали смо то и у Вијетнаму или на Куби, при чему је било јасно да наше интервенције нису служиле најбољим интересима земаља у којима смо интервенисали.

Да ли је онда амерички интервенционизам почео пре тачно сто година?

Почео је и раније. Америка је у Мексичком рату четрдесетих година 19. века присвојила велике делове мексичке територије уз идеолошко објашњење: Ми желимо да ове територије буду демократске, њихови становници биће слободни под америчком влашћу. То је идеологија демократске империје која ослобађа. САД су помогле и Куби да се ослободи шпанске власти, али су онда постале „власник” Кубе, узевши Гвантанамо, који је и даље у америчким рукама.

Да ли је Велики рат одредио САД у смислу да је од тада па надаље имала огромну војску? Пишете и да је због тога убудуће морала да намеће порезе за финансирање моћног војног комплекса и да је тада увела надзор над сопственим грађанима који су се противили сукобу.

Да, америчка војска је на почетку Првог светског рата била мања од српске – имала је око 210.000 војника. На крају рата тај број се попео на више од четири милиона. Двадесетих година 20. века број војника се смањивао, али никад се није вратио на предратни ниво.

Вилсон је убедио Американце да морају у рат и поред тога што је непосредно пре тога био поново изабран за председника под слоганом „Он нас је сачувао рата”. Да ли и Трамп ради нешто слично? Рекао је да га не занимају смене режима, а сада напада Сирију.

Вилсон никад није рекао да га не занимају дешавања у свету и никад није користио Трампову крилатицу „Америка на првом месту”. Вилсон је био неутралан више на речима него на делима, јер је Америка и пре уласка у Први светски рат снабдевала Британију и Француску и позајмљивала им новац. Кад је реч о Трампу, он је рекао да га не занимају сукоби у свету, али је исто тако рекао и да жели да америчка војска буде надмоћна. С обзиром на његов мачо став према свету, уопште ме не чуди да је почео да користи америчку војну силу. То су радили сви амерички председници од Вилсона па надаље. Убеђивали су нас да се наша војска користи искључиво у исправне сврхе па би било право изненађење да је нису користили.

Рекли сте да је Трамп једини амерички председник који није био инспирисан Вилсоновим идејама да САД треба да бране демократију свету. Да ли и то може да се промени?

Трамп нема снажне ставове нити знање о збивањима у свету. Није читао о спољној политици па мора да учи у ходу. Сумњам да би могао да пронађе Србију на мапи. Не шалим се. (смех) Вероватно ће мењати мишљење кад год помисли да је дошао на идеју бољу од претходне. Не заборавите и да сваки војни успех значи велики подстицај за председника, макар била реч и о само једној акцији попут оне у Сирији.

Јелена СТЕВАНОВИЋ, ПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*