МАКЕДОНСКИ СЦЕНАРИО, АЛИ СТВАРНО

0

Како то и обично бива, у предизборним кампањама и дневнополитичким препуцавањима, свакодневним догађањима и трибинама, превиде се и неке јако важне ствари и поруке. Недавни опозициони скуп у Хали спортова класичан је пример тога да се од дрвета не види шума. Мишљења сам да је ово од важности и за онај професионални, стручни део државног апарата, који би требало што више да је одвојен од (дневне) политике, пре свега безбедносни сектор, који би требало да се бори против спољних уплива и дестабилизације. На крају крајева, и ту се увек ради о некој политици, мада не би требало на онај негативан, политикантски, страначки начин, али о државној политици свакако – јер главне смернице и политички налози долазе од врховних носилаца моћи, који су увек политичари и као такви изабрани, а и када се на нижим нивоима операционализује, и то је неки вид, додуше мало више експертске, политике. Прва ствар, уосталом, коју ће вас научити на било ком светском факултету политичких наука је то да је политика екстремно вишезначан појам, и да у истим језицима чак постоје различите речи које симболизују и различите аспекте те чаробне и магичне речи –ПОЛИТИКА  Ово су јако осетљиве теме у којима се хода по танкој жици, јер тешко је некад одредити шта је дневна политика, шта је политика, шта је страначко и питање власти, а шта државно, шта је краткотрајно, средњерочно, а шта дугорочно. То је и ствар перцепције и увек може да се склизне и погреши у оваквим разматрањима, али питање београдских избора нпр. може да се посматра са разних аспеката – као локалних избора, дневнополитичко и питање борбе за власт политичких групација, али не треба одбацити ни његову ширу или чак геополитичку димензију, као покушај пробоја или најава неких трендова и сл. Поставља се питање, уколико постоји деструктивни уплив спољних актера, да ли је оправдано сузбијати и њихове савезнике одавде које они подржавају, или би се то сматрало недопустивим мешањем стручних органа у унутарполитичку борбу и наводно гушење опозиције? Одговор се налази вероватно у интуитивно-субјективном пољу, иако да би се правилно дошло до њега захтева и много објективног и ,,објективног’’ знања и вишеструко сагледавање и разматрање од стране већег броја умних глава.

Но, ако је под знаком питања, да ли би државни органи који треба (унутар)политички да буду неутрални – мада опет питање раздвајања унутрашње и спољашње политике и шта је политиканство а шта права државна политика и интерес је често магловито, не само код нас, јер се сви ти фактори вишеструко преплићу и међузависни су – онда је невероватна малодушност неких страначких фактора и незнање, да макар и из личних и страначких интереса, а зашто не рећи и државних, поготово ако њихове странке потенцирају приврженост истим – и у циљу прикупљања политичких поена, поентира на ономе, што сматрам да је јако деструктивно по нашу земљу, невезано од политике и странака, а њихови ривали раде. Мада, итекако зависи то и од странака, јер није исто поимање националног и државног интереса када би хипотетички власт држала ЛДП, или ова сад коалиција, која каква год је да је, ипак још увек није неповратно одступила ни од једног виталног интереса ове земље – онако како га традиционално поима највећи број наших грађана и који се потврдио кроз нашу историју и опстојност. Шта ћемо уколико се на изборима, макар и локалним сукобљавају две парадигме – суверенизма и оне друге, која тежи да будемо протекторат и провизоријум? Да ли је то само питање локалних избора или и државно и национално питање? Када погледате шта се тренутно дешава у САД и многим западноевропским земљама, видите да су ово дилеме које раздиру готово читаву планету данас. На страну, што се позиција градоначелника Београда понекад сматра и за функцију трећег човека у држави – обзиром на важност главног града и финансијске и све друге токове моћи који се у њега сливају, дакле сам по себи БГ и мимо овако наелектрисане политичке атмосфере, ако би се посматрао само као плен је значајан и улог би био велики.

Но, ако погледамо шта је претходило, шта се догађа сада у кампањама и шта се све може догодити, посебно ако направимо аналогије са неким претходним БГ изборима – можемо замислити да су БГ избори и део много шире приче. Коју разни актери и мешетари споља, могу да користе и усмеравају према сопственим потребама користећи своје играче овде, спаваче, корисне идиоте и будале или елементарне незналице – и немојмо се заваравати да ће бити тако јасно распоређени и уочљиви само на једној страни, нпр. опозиционој, ако им је циљ да макар уздрмају актуелну власт, не, биће их на свим странама, а посебно ће и владајуће структуре уколико немају довољно свести и знања, уколико се увуку у блато политиканства до краја, реаговаљима ићи им наруку. Па уместо да имамо у свим странкама и на сваком спектру, не тако видљиве, људе који ће вући у прилог држави Србији, пре ће бити да ћемо имати на свим странама и сваком спектру, оне који ће, неки свесно, а неки потпуно несвесно, ићи на штету држави Србији. Што може да буде јако опасно.

Да такве свести нема у владајућим структурама у довољној мери и да су преокупљени причама о томе ко је колико покрао или ,,покрао’’, ко је већа пошаст и ко је боље и више урадио за град – говори и фактичко одсуство реакције на неке скандалозне иступе на опозиционим митинзима. Власт и неки провладини медији су толико пута најављивали ударе, атентате, обојене револуције, да су тим претеривањем и инфлацијом у очима грађана и обезвредили такве судове. Било је ту и основаних апела, вероватно и неких претеривања или из незнања или мало у политикантске сврхе, али се ево деси да готово нема реакције када би баш требало да је буде. Поготово што је нпр. у кампањама за претходне председничке изборе коришћено плашење македонским и украјинским сценаријима, када су се они можда могли наслутитити, али су били само хипотетичка далека претпоставка, са много мање опипљивих трагова операционализације него данас. Тада ни у Македонији још увек тај сценарио није успео. У међувремену је успео у Македонији, а постао је много реалнији у Србији него тада када је овде медијски експлоатисан. Сценарио је од стране македонских власти почео отворено да се извози овде, засад у јавној софт варијанти, али то је само почетак. Но, овај пут у власти је тотални МУК.

Пре неколико дана, одржан је скуп који сам споменуо на почетку текста. На скупу у Хали спортова говорили су прва на листи „Да ослободимо Београд“ Весна Ракић Водинелић и други човек те листе Марко Ђуришић, а окупљенима се обратио и градоначелник Скопља Петре Шилегов и бивша посланица Рада Трајковић.

Петре Шилегов је поручио да очекује да ће демократе ослободити Београд и Србију, као што су они (Социјалдемократски савез Македоније) ослободили Македонију, и да верује да ће са Шутановцем, као колегом градоначелником, ускоро попити кафу у Скопљу. Да, добро сте прочитали!!! То, како су они ослободили Македонију – са монтираним аферама са прислушкивањем, обојеним револуцијама у покушају, пактом са Шиптарима и Тиранском платформом, јер међу Македонцима нису имали већину, на које начине угрожавају саму македонску нацију и државу – то је општепознато и није наш проблем, осим у мери у којој такви процеси угрожавају и Србију и српску заједницу у Македонији. Ни за Груевским ни за македонском државом као таквом, ван директног оквира који се наших интереса тиче не треба да жалимо, јер зна се зашто нису то ни заслужили. Ако знамо шта је то македонски сценарио, да ли треба да нас забрине отворена препорука и најава овог македонског високог функционера да се спроведе и овде. Ако се он појавио на митингу опозиције и јавно овако иступио, можете замислити иза кулиса тек шта се све може радити. Много је трзавица било на релацији Србија Македонија од промене тамошње власти, па извињавања, али њихова сарадња са разним страним и нашим домаћим факторима на подривању стабилности у Србији је евидентна. Екипа која жели овде да се врати на власт, што је легитимно ако то раде легалним методама, одавно у Заеву и СДСМ види узора, и често се састају и поносе том сарадњом. Но, ово је сада виши ниво. Поготово што сада има већу тежину када су Заев и екипа званична државна власт, него када је и СДСМ био опозиција. Сада говоре и мешају се у име званичне Македоније. Ништа то није случајно, уосталом та сарадња је двосмерна, многи дисиденти и квазидисиденти одавде су нашли уточиште код Заева. Сада нам и Заев шаље своје емисаре у жару извоза револуције. Слободно се може рећи и НАТО револуције или клинтонистичке револуције. Из СНС, али и државе у којој чини та странка највећу власт, реакције на ова последња догађања НЕМА!!! Нису ни Петре Шилегов ни Заев, кога страни фактори виде као ,,носиоца позитивних процеса на Балкану’’, весника наводне позитивније будућности и слично, нимало случајно инволвиран у ову ситуацију покушаја креирања враћања у прошлост у виду барем 1996. и 1997. године у Србију, већ се од Македоније прави Мађарска, од Скопља Будимпешта, а од Куманова вероватно Сегедин у том кључу. Још би само фалило, да услед актуелне промене мађарске политике, Централноевропски универзитет буде пребачен у Скопље, па да перверзни циркус буде потпун! Дакле, Заев, уз Дениса Звиздића, од стране неких утицајних страних фактора перципиран као најбољи балкански момак, бакљу револуције носи и њоме тежи да за рачун оних којима дугује своју власт, покори и оне делове Балкана који се сматрају недовшеним послом. То што  докусурава и своју земљу, је његов проблем, али то што свој изум хоће да извезе и прода и нама овде је већ наш проблем. Наравно и проблем Републике Српске, а и у Сарајеву је Заев недавно био активан, а Драган Мектић га је посебно похвалио и изразио је наду да ће исти такав процес успети и у Српској.

Држава треба да реагује на овакав скандалозан иступ градоначелника Скопља и брутално мешање у наше унутрашње изборе, који су већ сада ионако довољно интернационализовани, па не треба ваљда још да буду и регионализовани и то са маленог југа! Заиста је фрапантно, обзиром на величину земље, да уместо да ми имамо неки утицај у Македонији, што би било много природније и пропорционалније, нама се овде Македонци мешају и градоначелник за кога сви упућени у Македонији знају да припада србомрзачком крилу СДСМ, да је ноторни алкохоличар и човек сумњивих моралних квалитета, ходајући циркус, за кога многи тамо сумњају да се енормно накрао као председник другостепене комисије у Влади Македоније од 2004. до 2009. године нама дели лекције и провоцира, не зато што је подржао одређеног кандидата, већ тиме што се отворено меша у наш политички живот и провоцира, хушка на револуцију позивајући на наводно ослобођење. Док његова власт спшроводи Тиранску платформу, али и систематски застрашује српске политичке лидере, јер сетимо се ноћног упада и демолирања службених просторија странке српске мањине, који је дело класичног политичког и државног терора, чега би Шилегов као адвокат морао да буде итекако свестан.

Има ли кога у овој земљи да му зарад државних интереса поручи да држи руке даље од Србије и да мешање у унутрашње ствари наше земље није допустиво ни много већим земљама и личностима него што су Македонија и Шилегов? Или макар зарад страначког интереса, ако већ не умеју да препознају државни, да неко из владајуће коалиције одбруси и њему и онима који су га позвали и збратимили се са србомрзцем само да би дошли на власт, макар и на штету своје земље и крилима црног ђавола? Обзиром ко га је позвао у госте, и ко су били говорници уз њега то и не чуди – то су вероватно људи сличних моралних квалитета и аутодеструктиввни по своје земље. Шилегов и Заев спроводе Тиранску  платформу и нестајање Македоније, а његови ,,српски’’ другари су овде нпр. систематски урушавали војску, топили тенкове и стварали провизоријум. На бини је била и ноторна Рада Трајковић, која се по потреби, увек некој великој, јер не јавља се она тек тако, активира – која је одабрала БГ страну, што је њен легитимни политички избор, али јако је ружно кад својим крајње субјективним и ничим поткрепљеним ставовима ружи своју државу и оптужује за најгора злодела, која су можда друге земље и нације извеле и представља Север Косова тај једини наш бастион доле, као највећи проблем и легло криминала, док је ваљда шиптарски део Косова, по њеном мишљењу оаза поштења.

Има ли ко, макар од провладиних таблоида, који су толико пута подизали прашину и неосновано и претерано, да јој каже – Радо даље руке од Београда, јер си се тиме што никада ништа опипљиво добро ниси урадила за косметске Србе одавно делегитимисала и да јој каже да су њене манипулације које иду на руку међународном фактору који нас све јаче притиска и Шиптарима – гнусне и штетне по нас?

Од свега је најневероватније, да је готово свима промакла и опаска Драгана Шутановца да ако власт наводно украде изборе, биће нови 5. октобар, али овај пут као 5. март! Ово је најава можда припреме неких немира и оспоравања избора – унапред дајући себи алиби за евентуални пораз у наводној крађи. Када су неки таблоиди овакве планове пре извесног времена објављивали под наводном шифром Рођендан, опозиција је исте исмевала да измишља и фантазира. Међутим, сада када имамо прву конкретну најаву овакве могућности, нешто стварно јавно опипљиво, из уста релевантног опозиционог политичара, онда чак и ти исти таблоиди ћуте и то превиђају. А могли би чак и да поентирају на томе како су све то предвидели већ и како су били у праву! Но, у овом брзом времену нема времена за конзистентност, било какву стратегију, већ је све брзина, површност, малодушност, па тако нова вест и прича смењује стару, које као и да никад није ни  било, па нема везе што би иста на основу нових претњи и конкретних потврда могла да се надогради.  На страну што и њима многи не верују управо због инфлације таквих најава и срозавања садржаја, али невероватно и нелогично да неко сам то најави, а када му опозициони политичар то малтене на тацни јавно и претећи потврди, онда мук. Поготово што је то на истом скупу на коме је био и несрећни Шилегов, и Зоран Живковић који изједначава четнике и усташе и многи тзв. ослободиоци, попут Бориса Тадића који је показао отужно лице жалећи се што Вучић није био понизан и није се извињавао и клечао приликом недавне посете Хрватској. Навикао је Борис да се извињава, па се тако пре неколико година извинио чак и Македонцима, који су и они  јадни остали збуњени јер чак ни њима, није било јасно због чега им се извинио и нико то сем несрећног Бориса ни до дана данашњег не зна. Сама та парола ослободимо Београд, у комунистичком титоистичком призвуку, који асоцира на 44-45, или на паљење Скупштине 2000. има језив призвук. СНС сматра да је довољно јак, иако мислим да је зенит и СНС и Вучића достигао максимум и да је 700.000 чланова више мехур од сапунице. Не би требало да буду толико сигурни у себе и арогантнио и да потцењују ове креатуре, јер су исти имали минорну подршкуз и 2000-их али су успели неко време на разне начине да обезбеде да врше кључну власт, а дубински утицај те структуре имају и данас, чак и у власти. Да ли ће СНС опстати или пропасти у наредним годинама,  јачати или се срозавати, то је питање за врх странке, али за државу је питање и уколико се то деси који ће бити начин и да ли ће са њиховом пропашћу опет пропасти, и сада бар мало уздигнута држава Србија? И ко би после СНС дошао следећи на власт – да ли неко бољи или много гори? После тога, можда буду опет топили тенкове, а што да не и хеликоптере и МИГ-ове, и можда се опет врати она језивa титоистичка парадигма извињавања    и вечите српске кривице, уместо барем поносног реализма без илузија и на равноправним основама, који је Вучић демонстрирао приликом посете Хрватској. Локални избори и питање власти треба да брине само СНС, али све ово шире треба да брине све грађане Србије. Који желе нормалну политичку сцену, а не неки нови тоталитаризам, марионетство, ,,ослобађање’’.

Да смо мало нормалнија земља, овакви иступи Шилегова не би могли у јавности да остану непримећени и неко би му и из владајуће партије, али и из самог државног врха оштро поручио да се не меша у наше унутрашње прилике и изборе и да не позива на револуције и преврате, јер тиме драстично квари односе две земље. И провладини медији, који често пишу о глупостима, или експлоатишу годинама случај убиства једне певачице, черече јавност са тим константно на насловним странама, пуне нас ријалитијима и разним испразним садржајима, виде преврате некад и кад их нема – барем би сада требало да реагују, макар и онако у њиховом маниру и како једино знају. Уз дозу хумора и ироније, могло би се и поручити Шилегову, да што се тиче његове жеље да са ШуНАТОвцем попије кафу у Скопљу, као са новим градоначелником БГ-а, и није баш препоручљиво човеку препуном стентова у себи да пије кафу уопште, па макар била и са драгим му ШуНАТОвцем. Но, чини се да и јавност, и медији и власт од дрвета (Ђиласа) не виде шуму (Шилегова и Заева).

Урош Николић

НАЦИОНАЛИСТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*