Марчанска унија – духовни геноцид

0

Поводом 400 година од унијаћења православних Срба на просторима Аустро-Угарске

Управо повод нашег писања јесте то што се појавила читава студија од Крижевачких унијата под насловом: Вјерничка олимпијада 2012.год. – грађа зa основну школу, грко-католици, четири-стота обљетница успоставе заједништва у Хрватској или 400 г. од склапања црквеног заједништва (уније) православних Влаха с Римском Апостолском Столицом (Марча)/Рим, 21.студенога (децембра) 1611.

За сигурно да ми не би ни обратили пажњу на све ово да се то не тиче управо нас «православних Влаха». То ћемо посебно нагласити, кроз цело наше писање овог коментара да се читалац не би доводио у недоумицу ко су ти «православни Власи». То су нико други него ПРАВОСЛАВНИ СРБИ, или Срби православне Вјере, а Влах изговарају само они који неће или не могу изговорити реч Србин, (изузев ако сe због нечег стиде). Па изговарају реч Влах (грко-сједињен са Римом) и да се не би управо неко досетио да су то нико други до православни Срби, над којима је вршен дугогодишњи геноцид.

МАНАСТИР МАРЧА: Марчанока епархија и марчански епископи грко-католици

Према подацима наших историчара, насељавање православних Срба у Аустро-угарску није од јуче. Оно је било још у пред-турска времена, то потврђују многе цркве и манастири, а нарочито оне са тролисним темељима са правим оликом византијског крста. Када се открију такви темељи онда се обично каже да се не зна «од када су и кога су народа». Непобитни докази нашег постојања на тим просторима су наши манастири и порушени и постојећи. Поред и данас постојећих Ораховице, Пакре, Лепавине, Гомирја, значајну улогу је одиграо историјски манастир Марча.

Када су се православни Срби нашли у држави у којој је уживала ова права само римокатоличка Црква, православни Срби су се нашли под потпуно новим околностима, незамислив и неочекиван притисак римокатоличке Цркве, у држави у којој друга вера није имала никаквих права.

Православни Срби још у XVI веку саградише манастир Марчу као свој духовни центар у Вараждинском генералату. „Реч је о ман. Светог Арханђела Гаврила у Марчи, на рјеци Глоговници, близу Клоштар Иванића. Манастир су саградили православни Ускоци или пребјегли Власи, који су у шеснаестом веку доселили у ове крајеве, и на месту разорене рмкт. Цркве Свих Светих, а можда и старог манастира (самостана) пустињака аугустинаца…“ Што није јединствен случај, мислећи да ће боље да се обнови црква или манастир на већ ранијем месту где је била хришћанска богомоља (за разлику од џамија). Нажалост, то и јесте кроз целу тешку и мукотрпну историју главни камен спотицања – чије je?

Марча заузима посебну улогу због тога што у њој резидира марчански епископ-владика Српске православне Цркве. Један од првих епископа марчанских је Симеон Вретанијски (1611-1632.г.) као епископ православних Срба. Заправо, зна се толико да је за епископа посвећен још 20. октобра 1607. год. од коринтског архиепископа Кузмана. За епископа «западних страна, под именом «Вретаније», поставио га је 28. јуна 1609. год. архијерејски сабор Пећке патријаршије, на челу с патријархом Јованом, сегединског Мардарија, новобрдског Ананија, смедеревског Софронија, темишварског Неофита, студеничког Стефана и бечкеречког епископа Висариона. Од тога доба, па до друге половине XVII века рукополагани су у Пећи, на титулу «Вретанијски» епископа, православни епископи, са јурисдикцијом над свим пресељеним Србима под аустријском влашћу.» Када се као такав појавио на Крајини и у Марчи, изазвао је велико незадовољство представника римокатоличке Цркве.»Стицајем таквих прилика и околности» пристао је 1611.г. да иде у Рим. Папа га је 15. новембра 1611. именовао за епископа српског народа у Угарској, Славонији и Хрватској. Манастир Марчу прогласио је 21. новембра 1611.г. архимандријом. Сва имања око манастира, која су некада припадала цркви Свих Светих доделио је сада манастиру Марчи.»

Манастир Марча је више пута отиман и поново враћан. Када су га православни морали коначно напустити,1739. г. је потпуно спаљен, а његово рушење и развлачење имовине потрајало је све до 1751. г. када је потпуно сравњен са земљом. Коначно унијати 1777. г. преносе своје седиште у Крижевце, где се и данас налази.

И сами унијати (др Звонимир Куречић, Никола Кекић, бискуп криж. Данијел Храниловић, капелан загребачки) у овом извештају «Грађа за вјеронаук» за 2012. г. износе податке од 1611-1777.г.а о већини марчанских «бискупа» епископа, имају штуре податке, а најчешће су година хиротоније и смрти. Тако да је извесно колико је сваки појединачно за овај дуги низ година био одани унијата папи и Риму (укупно 17). О Крижевачким унијатима, не треба ни сумњати, њихова оданост је била сигурна.

 ЖУМБЕРАК

Многа православна села у бившој Аустро-угарској су кроз дуги низ година и мукотрпну историју борећи се за свој опстанак у вери православној, и кроз четири века (400 год.) – највећи део је преведен директно у римокатолике. Област и место Жумберак налази се од Загреба и Карловца према словеначкој граници. Према подацима из 1830. г. поред римокатолика, грко-сједињених-унијата, има један врло мали број грко-несједињених т.ј. православних, који нису сједињени са Римом. Данас у тој области не постоји ни једна парохија СПЦ, изузев у непосредној близини Мариндол и Бојанци. Према статистичким подацима са којима располажемо за 1991. г.постоји што мањих што већих села око 70. Највећи део су преведени грко-католици-унијати и римокатолици. Грко не сједињени (т.ј. православни) се више не помињу. Више нема оних који нису у јединству са «Св.столицом у Риму». О сваком селу у овој области могло би појединачно да се пише, али нам у овом случају простор не дозвољава.

Разлог потпуног унијаћења ових села јесте тај што је власт са римокатоличком црквом забранила улазак на ову територију српским свештеницима и калуђерима, а доведени унијати.

Примера ради, наводимо да је у време владавине Аустријом Марије Терезије (1740-1780.) за православне Србе било је стање најтеже. Ултра-католичка царица забранила јe српском свештенству, епископима, па чак и Карловачким митрополитима да не смеју спречавати ни ометати унијаћење Срба. Терезија је већ 1741.г потврдила закон Пожунског сабора, где се у 46. члану каже: «У Тројединој краљевини осим римске вере неће се трпети ни једна друга вера» (Р.Грујић, Пакрачка епархија 1930.г). Време владавине Марије Терезије било је време правог прогона Српске Цркве и њеног свештенства и монаштва, нарочито српских манастира као чувара српства и Православља у народу.

РУШЕЊЕ МАНАСТИРА ДРЕНОВЦА

Манастир Дреновац је један од пет укинутих манастира (френовац, Дезановац, Бршљанац, Комоговина и Марча), у време владавине Аустро-угарске царице Марије Терезије. Св.Георгија – Дреновац основали су га калуђери ман. Ораховице 1719. г. To значи да је да је у то време постојала саграђена ман. црква. Док један бакрорез цркве говори да је била саграђена још 1700.г.

Доласком тројице калуђера из ман. Ораховице почиње напредовање ман. Дреновца. Изграђени су манастирски конаци као и економске зграде Год. 1785. дограђен је и величанствен звоник уз саму цркву, тако да је црква добила свој прави изглед. На десној страни спрата звоника налазила се капела посвећена Покрову Пр.Богородице, а на левој страни «собица» где су се калуђери скривали од хајдука. »Ипак највећу вредност уметничку представљао је у манастиру Дреновцу иконостас, који је 1758. г. израдио у манастирској цркви Василије Романовић «от Малија Росији». Овај иконостас спада у ред најбољих достигнућа православне иконографије ХVIII века у Хрватској и Славонији» .Нажалост, иконостас је потпуно уништен од усташа 1941.г.са свим инвентаром и осталим манастирским вредностима.

Редукција манастира (укидање) у поменутој Аустро-угарској 1768.г, почело је пропадање ман. Дреновца. Порушени су ови конаци до једне омање зграде са северне стране цркве. Док је и та у рату 1941.г потпуно порушена.

Најтеже страдање у својој историји дочекао је већ сада бивши ман. Дреновац. Стварањем усташке Н.Д.Х, одмах у почетку, почело је страдање нашег народа од стране усташке власти. У току П.свет. рата побијено је преко 450 душа у ман.парохији. (Подаци су достављени Св.Ар.Синоду.) Док су усташе натерале саме мештане села Дреновца да сами руше СВОЈУ цркву, на највеће празнике у јануару 1942.г. на Божић, Богојављење, Св.Саву… Сав инвентар са вредним иконостасом спаљени су поред цркве. Са цркве је порушен кров и зидови звоника на пола. А 80-годишњи старац Јеромонах Методије Брадић жив је спаљен на ломачи 1944.г.(споменица прав.свештеника 1941-1945.г.).

Запустелу цркву ман.Дреновца почео је после 20 г.обнављати игуман ман.Ораховице О.Милутин, однос но служити у рушевинама цркве. Сачувана су само три велика звона која су била 12 година закопана. Приликом рашчишћавања зидина храма пронађена су два сребрена кандила, и један железни печат. На једном кандилу пише: »овје кандило ман.Дреновца сему сандилу бист ктитор Аксентије јеромонах», док је друго врло оштећено. На печату пише «Церков Св.Вм.Георгија в Дреновц је НЕУНИТ. Ето, значи да је и ова парохија т.ј.овај народ пружао отпор унијаћењу. Оба кандила са печатом налазе се још и данас у «скризници» манастира Ораховице.

Нажалост, дошло је и ново страдање и исељење народа из парохије Дреновац 1991.г, тако да данас има само око 50-ак старачких домаћинстава, а црква још увек не обновљена.

НОВИ МАНАСТИР МАРЧА, OXAJO

Врсни познавалац српске историје и српске православне цркве, ондашњи Еп.источно-амерички др Сава Вуковић, и писац многих књига, као и историје «Марчанска унија», још 1967.г. купује огромно имање од укупно 80 екери на једном најузвишенијем месту Ричфилд у непосредној близини Кливланда у Охају (УСА). Ту у прво време резидира и проглашава цело имање «Манастир Марча» са капелом која јe посвећена Св.Архангелу Гаврилу. Сада у манастиру живе две монахиње, игуманија мати Ана Радетић, и сеотра Анастасија.

После дужег низа година, а великим залагањем надлежног Еп. источно-америчког Г.др Митрфана, а да би се наставило започето дело, још 2000-те г. отпочиње градња нове манастирске цркве. Организацију и изградњу Цркве водио је одбор на чијем челу је био сам Еп.Г.Митрофан, као и Г.Никола Борота из Кливланда. Градња је завршена за непуних годину дана, а свечаност освећења је извршио 2001.г патријарх Српски Павле, надлежни Еп.Г. Митрофан са још петорицом епископа, и великим мноштвом верног народа. Слава манастира се одржава на Св.Архангела Гаврила, која постаје све посећенија. Овај манастир је на овом америчком континенту, успомена на стари разрушени манастир Марчу.

«УНИЈАЋЕЊА ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ»?

Дуга и мукотрпна прошлост и историја српског народа у Аустро-угарској, а посебно у новије време стварањем Н.Д.Х. 1941-45.г, донели су страдање српског народа, стварање концентрационих логора у држави каква је била Павелићева усташка Хрватска. Била је то држава за тотално истребљење једног народа, православних Срба. Нажалост, она позната Будакова, побити, протерати и прекрстити спроведена је у дело од 1941.г. са завршетком 1991.г. У ту службу, нажалост, ставила се и римокатоличка црква. Примера има на хиљаде, нема места где није било присилног покатоличења у Н.Д.Х. Цркве које су биле претворене у римокатоличке, порушени су иконостаси и часне трапезе. После тога убрзо се досетише да отворе «Хрватску православну цркву», а на чело те цркве доводе једног руског избеглицу и дају титулу «митрополит Хрватске православне цркве Гермоген» са седиштем у Загребу. По завршетку рата и он бива ликвидиран.

Пише: Архимандрит Леонтије (Алавања)

ИЗВОР: Српска народна одбрана у Америци

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*