Маринко М. Вучинић: Суноврат опозиције, право на побуну и (не)легитимитет напредњачког режима

0
Главна карактеристика протеклих председничких избора није „убедљива“ победа председничког кандидата напредњачке коалиције, већ је то тоталниполитички банкрот и суноврат досадашњег партијског система,а пре свегаводећих опозиционих странака. Ни Српска напредна странка није конституисана као јасно програмски и идеолошки профилисана партија(иакоје „двогуби“ Александар Вучић – премијер и председник државе – говорио да је то највећа странка на Балкану). Она је више збир организација и клијентелистичких клика, које наокупу држи политичка моћкоју демонстрира напредњачки вођа.

Јасно је да би се без „вође“ овај својеврсни напредњачки политикантски збег расуо и истопио као лањски снег. Зато је за њих од пресудне важности да задржепредставу о нерањивости и сталној победничкој еуфорији. Њих јединополитичка и властодржачка моћ,која подразумева запоседање најуноснијих синекура у јавним предузећима, установама и државним органима, држи у чврстом загрљају. Први озбиљнији изборни пораз показаће сву крхкост и хипокризијусадашњевладајућекоалиције.

Водеће опозиционе странке одавно су изгубиле углед, морални интегритет и моћ да покрећу људеиосмишљавају успешне политичке акције. Након ових избора очигледно је да се завршила једнаполитичка епоха и даруководећи људи преосталихопозиционих странака морају да поднесу неопозиве оставке(не оне којеим,наравно, неће прихватити њихови дириговани главни одбори) и повуку се из политичког живота.

Већ се сада може видети настанакспецифичног политичког вакуума насталог након изборног пораза и слома водећих опозиционих странака и њихових лидера јерони, будући да су изгубили сваки кредибилитет, више немају снагу да артикулишу политичко незадовољство.Више непомаже ни сакривање изанестраначких председничких кандидата јерје и то био самопривременипокушај даприкрију политичку немоћ.

То се може видети на актуелном протесту младихљуди наконпредседничких избора јер демонстранти не прихватају да их повезују са било којом странком (што је највећи пораз пре свега Демократске странке). Тиме добијамо доказ више да су странкеостале без могућности да буду активни актери у политичком животу. Оне су сада у некој врсти политичке хибернације, остајући ван матице овихпротеста, који су недвосмислено уперени против диктатуре Александра Вучића. Поред тога, наокупљањима семогу видети и паролекоје говоре да млади људи не желе да живе у напредњачкој верзији орвелијанског света и не пристају да буду јефтина радна снага.

Они су довели у питање илегитимитетводећих људи студентских организација, који се више понашају као портпароли владајућег режима него као изабрани представници студената. Без обзира на коначан исход протеста, велики резултатјесте разбијање уврежене мантре о апсолутној пасивизацијии незаинтересованости млађих генерација за политичка и друштвена питања. Они суу исто време показали да је њихова идеја водиља садржана у природномправу на побуну, као и у борби против диктатуре и увођења апсолутистичког облика владавине, што се сада утврђује као доминантан политички образац.

Ови протести нису део класично схваћене пре свега патријске политике,већ су окренутиодбрани основних демократских и републиканских вредности и разбијању успостављеног медијског монопола (што је главнаполуга у успостављању ауторитарног режима). Истичесе неповерење у затворени олигархијскипартијски начин вођења политике,којии даље преовлађује у нашем политичком животу.

Из тог разлога питање подношења оставкијесте неминовно и једино се тако може вратити принцип одговорности у садашњи политички систем. Тако ћесеотворитипростор за артикулацију креативне политичке алтернативе са  новим политичким лидерима, који неће бити оптерећенинегативним и поражавајућим политичким искуством,већ ћепоказатиодлучностда изврше неопходну консолидацију разоренеопозиционе сцене.

Нико не може довести у питање значај и сврховитост политичких странака уполитичким процесима, алисадашњи опозициони лидери више не могу да буду гарант промена и једино им преостаје да се повуку како би сачували барем део изгубљеног достојанства. Неспособност и реална немогућност садашње опозиције да артикулише озбиљнију и уверљивију алтернативу довољан је разлогда се деси коначан силазак ове политичкегрупације и олигархијесанаше политичке сцене јер они немају ништа више да понудеосимдаљег мрцварења иосипања.

Зато је подношење оставки једини часни излаз који могу да повуку политичари који су на политичкој сцени више од двадесет година. Они су највише допринели томе да партије имају најнижи могући углед у друштвуи зато се и јавља снажан таласантисистемскоггласања и отвореног презира према сваком страначком организовању.

Посебан проблем је што опозиција више нема утицај у дубини друштва. Она јемаргинализована и нема јаких локалних представника,а остала је и без озбиљније инфраструктуре, иако се упорно позива на снагу своје организације, која је у последњим годинама ишчилеласа губитком политичке моћи и власти.

Већ се може видети да функционери ДС изборни резултат Саше Јанковића тумаче као сопствени политички успех и знак раста рејтинга и консолидације, али то је још једна у низу њихових заблуда.Посебно се истичепозивање да је управо ова странка и даље стожер окупљања опозиционих и демократских снага. Странке које чине окосницу сваког плуралистичког и демократског системау нашем друштвунемају више ону конститутивну улогу коју имају устабилним демократијама.

Отвара се питање каква ће бити даља судбина Саше Јанковића, којисе афирмисао као нестраначки кандидат способандаокупи респектабилан део бирачког тела којије везан за тзв. грађанистичку политичку концепцију. То ће пак бити много теже за Вука Јеремића, који, објективно,спада у највеће губитнике ових избора.

Реч је о јасном захтеву временада нове, политички некомпромитованеи непотрошене личности унесу нови и креативнији начин артикулисања политичких алтернатива и измењенипринциппартијског деловања, који би се огледаопре свегау демократизацији унутрашњег устројства.

Зато се и може очекивати да Саша Јанковић оформи иновирану политичку опцију, која неће бити устројена као наше класичне политичке странке, у којима и даље, без обзира на низтешких изборних пораза,главну реч води страначка олигархија,док је чланство маргинализованои служи само као тркачка машинерија пред изборе. То је времепрошлои нове опозиционе снагеморају настати из преображаја устаљеног страначкогсистема, темељном демократизацијом унутрашњег страначког живота, стварањем политичког покрета у коме ће се афирмисати дијалог, критички начин мишљења и активнија улога чланства и симпатизера, као и непосредни страначки избори и референдуми на којимаби се утврђивали програмскиприоритетиу формулисању страначке политике.

Највећа грешка би било очекивање да се око Саше Јанковића поновоокупља тзв.грађанска и интелектуална елита, а да покрет окоњегаможе иматиљуде као што је то било у време формирања Демократске странке. Историја се не понавља и тај покушај је унапред осуђен на неуспех.

Ово јејош једно у низу заваравања које обележавају деловање ове странке од 2012. године након губљења председничких избора. То јепримерпогубног фаталистичког самообмањивања о којем је говорио Цвијетин Миливојевић, али игубљења поверењау парламентаризам и деловање политичких партија. Поред тога, тешко се и може очекивати дафункционери ДС уступесвоје место Саши Јанковићу.

Суноврат опозиције, право на побуну и питање легитимитета напредњачког режима биће најважније теме које се намећу у надолазећим временима.Тим више је значајно да се што пре и што рационалније започне процес ревитализације опозиције, којанеће бити сведена само на деловање политичких партија, већ ће укључивати непатворену енергијунаших грађана, о чему сведоче протестимладих људи на нашим улицама и трговима.

НСПМ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*