Марко Ковачевић: Биће рата

0

Углавном алергичан на апокалиптичне текстове и бомбастичне најаве катастрофа, у ондашњем јеку прогноза почетка светског рата са распламсавањем сукоба у Сирији и ископаних пророчанстава која то потврђују, категорично сам писао да светског рата неће бити. Многи познатији аналитичари су говорили супротно. Данас дубоко забринут, не пишем о светским збивањима, већ о својој земљи, о Србији. Пишем поводом тектонских поремећаја у целом Православном свету.

Ратови не избијају случајно, њихова припрема је дуготрајан процес и сваки „наш“ локални рат је у ствари део глобалне геополитичке борбе која се мери вековима. После свега што се  дешавало на Балкану у последњих неколико деценија, мислим да у геополитичком инжењерингу реч „пројекат“ могу да називају теоријом завере само злонамерни или крајње необавештени људи. Покушавам да замислим југословенске идеалисте Младе Босне када би им неко рекао да ће се пола века касније Срби и Хрвати клати и мрзети као архи-непријатељи, или једног Јована Цвијића како би реаговао на данас актуелне тврдње да су Албанци аутохтон народ Балкана, наследници Илирске културе и територије и да чак претендују на области око Врања. Говорим о стварима које су биле потпуно „ван памети“ пре одређеног времена, а данас постале наша реалност. Да не спомињем практичан нестанак Срба из модерне Хрватске, брисање српског идентитета у Црној Гори, македонску цркву и сва остала дешавања која разарају тело српског народа. Све су то дуготрајни пројекти који укључују разне области: економију, пропаганду, историографију, креирање јавног мњења, политичку борбу, и на крају кулминирају већим или мањим оружаним сукобом.

Деловање наших, морам да искористим ту мрску реч – непријатеља, је одавно активно и унутар Србије. Чињеница је да после свега, светосавско-косовски наратив још увек представља доминанту у српском систему вредности и да дуготрајно „кување жабе“ није донело очекиване резултате и од Срба, ипак, није направило једну аморфну масу коју би спољашње силе могле обликовати као пластелин. Танка и само на изглед слабашна, али и даље довољно чврста, нит која нас везује за суштину нашег бића јесте, наравно, Српска Православна Црква. Било да се повлачио са својих територија и остављао домове освајачима; било да је гинуо или бежао; или у миру отварао врата својих служби безбедности, војске, банака, просветних установа страним агентима;  било да је, заражен политикантским борбама и корупцијом, ударао на брата; Србин јесте тешко слабио, али је ипак сачувао ону једну искру, похранио у дубину срца оно најважније семе, свој вредносни „ДНК код“, из којег може у некој другој прилици или чак у некој другој земљи васкрснути народ слободољубивих јунака, витезова православља.

Тако је док постоји његова Црква. Ударити на Цркву, поделити је изнутра, поцепати је по неправилним и случајним линијама од села до села, значи исцртати нове крваве границе на Балкану. Освајање српске душе је последњи ударац у пројекту освајања српске територије и ресурса.

Не улазећи у теолошке детаље подела у Цркви, хоћу да нагласим шта је њихова позадина, а шта њихова последица. Позадина је „Продор на Исток“ западних сила тренутно удружених око новог божанства – корпоративног капитала, а последица је грађански рат у Србији и нестанак Срба какве познајемо! Разумем ја критике на све глупости које долазе од појединаца и из саме наше Цркве, од њеног дна па све до врха. Јасно је да је доста повода дато критичарима и да постоји велика одговорност за њено слабљење и у редовима Цркве. Ипак нешто друго је важније од тога који аутомобил вози владика или шта изјављује Патријарх. Пуно је примера како промену вере, које обични људи скоро нису ни свесни (код Словена), у склопу неког више или мање насилног пројекта, прати братоубилачки рат. Нису несрећни и неуки Срби Далмације и западне Херцеговине могли слутити, када су неки од њих тихо примали „царску вјеру“, колико ће крви бити проливено међу њиховим потомцима. Нису ни босански Срби, после дуготрајне турске владавине, примивши ислам, знали како ће Босна касније пливати у братској крви. А тек Галички Руси, Русини и Украјинци који су, корак по корак, у размаку од неколико стотина година, скоро неприметно практично променили веру, нису ни сањали о мржњи и потоцима крви на њиховој плодној земљи. Све ово је у нашој историјској пракси испричана прича о Каину и Авељу, о два жртвеника на једној земљи, о два брата, у почетку само мало различита, а на крају крвава.

Мање теолошки, а више политички сукоб два центра Православља на Земљи, Москве и Фанара, пресликаће се и међу обичан народи и највише невоља донети Србима. Грци ће остати Грци, Руси – Руси, а Срби ће се поделити између себе. Разрушиће ће своју последњу брану одбране. Ојачаће разни покрети који тврде да су једино они истински, а остали заблудели, створиће се критична маса довољна за праву, велику  поделу у српској Цркви, и људи ће, свако следећи свог учитеља, духовника, своју савест или једноставно себи доступне информације, заузети духовне ровове унутар Србије.

Окренути игле унутрашњег човековог компаса, тако да сваки показује на другу страну, није безначајна ствар. Ми више нисмо ми… Срби више нису Светосавци… Црква више није „наша“… крштење више није важеће, причешће више  није спасоносно, брак више није благословен, опело више није умирујуће… У држави у којој је све остало већ покрадено, раскућено, уништено, од моралних вредности, преко институција, до природних ресурса, ништа друго и није остало, до те иглице на нашем компасу,  до невидљивог кода у нашим ћелијама. У таквом стању коначног расула биће довољно још само мало, па да већ испробане технике потпиривања сукоба доведу до новог крвавог рата. Овај пут рата Срба са Србима и то у Србији. Рат неће избити због покрадених фабрика и ресурса, због политичких борби, рат неће бити у класној равни – богатих и сиромашни, унутрашњи рат у Србији неће избити чак ни због онога што називамо „издаја Косова“… не. Када сваки Србин буде ишао у „своју“ цркву, а другог Србина мрзео као отпадника, чека нас верски рат. Очекујем да се то деси у следећих 10 – 15 година. Жаба неће бити скувана, жаба ће бити распорена на пола.

Чини ми се да нас само чудо Божије и његов директни уплив у историју (који се не дешава тако често) може спасити, али да га за сада нисмо достојни. Ни наш народ, а добрим делом ни наши свештеници. Од Србије ће остати само сенка, уколико нешто не променимо, пошто је извесно да када нам узму и душу, ударићемо једни на друге!

Марко Ковачевић

https://vidovdan.org

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*