Марко Ковачевић: Физичко кажњавање је превентивна медицина

0

 

Има ли родитеља у Србији који није доживео ситуацију у којој му нека усплахирена комшиница говори: „Видела сам Ваше дете како претрчава улицу. Возач је једва стигао да закочи. За мало да га је ударио“?

То дете може да има и „само“ девет година, а још увек није способно да само оде до оближњег игралишта, удаљеног сто метара од куће! Најбољи ђак у разреду, тачно зна када је владао Цезар и зашто Плутон више није планета, а не зна да пређе улицу? Да је неко бројао, за ових девет година колико пута су му родитељи објашњавали како се прелази улица, избројао би сигурно до хиљаду. Да је бројао родитељско показивање својим примером или неку организовану, надгледану вежбу преласка улице, избројао би сигурно преко сто. И због чега је на крају резултат свог тог труда, не само поражавајући, већ и крајње опасан? Шта је родитељ могао још да урадим, а да спречи катастрофу?

Проблем је што данашња деца живот не схватају озбиљно. Њихово поимање узрочно-последичних закона по којима живот функционише и последица сопствених погрешака своди се на – сачекај да родитељ престане да смара са причом (пре или касније ће завршити) па после можеш по своме. Нема казне. Њихов разум не познаје конкретну последицу неког (не) дела, зато што је никада, у родитељском дому нису ни осетили. Шта год да ураде завршава се „смарањем“. Не постоји изграђен осећај одговорности за своје поступке. Ако за циљ васпитања поставимо развој дечијих личности до стања у коме су способни за самосталан живот у овом свету и у овом друштву, онда очигледно постоји проблем са тим да они законе тог света нису ни приближно осетили на својој кожи. Другим речима – није их никада ништа заболело. Џаба ја причам „погазиће те ауто“, кад он не зна шта то уопште значи погазити, како то изгледа и колико боли – нема развијено искуство о томе. Или објашњавам двогодишњаку шта значи „ударити струја“, „унети бактерије“, „покварити стомак“, „скочити шећер од превише чоколаде“… деца не познају те термине, не знају шта они значе, а њихове последице нису чак никада ни видели својим очима, па их и самим тим и не схватају озбиљно. Не поимају да је то што родитељ прича заиста реална опасност. Ипак, животно важни задатак родитеља је да их спречи да све те ствари ураде и то много пре него што их разумеју, пре него што стекну конкретно своје искуство о њима, односно пре него што буде касно.

Како? Па, исто онако како модерна медицина решава проблем заразних болести – превентивом!

У организам детета уносимо контролисане вирусе, да би их имуни систем „упознао“ и научио да се бори са њима. Са малим злом, стварамо искуство и спречавамо велико зло, односно катастрофу, зар не? Исто тако, једно контролисано, одмерено, сталожено физичко кажњавање деце има потпуно исту функцију као и вакцинација, којом помоћу мале количине онога што желимо да избегнемо, стварамо превентивно искуство. Тако и безопасном пљеском по масним ткивом заштићеном делу тела, заправо само спремамо дечију психу на могућност постојања много озбиљније последице од родитељске бесконачне и неразумљиве приче. Неминовна реалност је да та тешка последица претрчавања улице или гурања оловке у утичницу постоји. То нису родитељи измислили. Али деца уопште немају осећај да је она извесна и да ће бити итекако стварнија и опипљивија од неразумљиве приче, све док се она не асоцира уз непријатан бол.

Ако присилно забијање игле у дете које вришти и отима се, и убризгавање болести у малим количинама у дететов крвоток, не сматрамо насиљем, већ потребом и законском обавезом, зашто исту логику не примењујемо и на благо физичко кажњавање? Може ли неко „објаснити“ имуном систему како да се бори против вируса? Наравно да не. Постоји други, болнији али ефикаснији начин – вакцинација.

Искуство се не може пренети речима ономе ко не познаје појмове о којима се говори. Нешто се мора осетити на сопственој кожи и тако трајно запамтити, изградити лично искуство.

Споменуо сам законску обавезу. Да ли ће особа која прекрши закон државе бити кажњена физички или причом? Да ли ће, у случају озбиљнијег прекршаја присилно бити одведена у затвор, а у случају пружања отпора и пребијена или чак упуцана? Наравно да хоће. То се подразумева. Па добро, а како да родитељи децу припреме за живот у таквом друштву које проблеме не решава причом, него силом, ако им није дозвољено да на малом и безопасном примеру покажу својој деци како то функционише у пракси. Зашто је држави дозвољено да прекршиоце свог закона држи у затвору, а родитељима није да децу пошаљу у ћошак? Зашто деца као мала не би научила да је последица бежања из ћошка батина, па да после кад порасту не мора да их томе учи полиција и то са много тежом батином?

Желимо да децу оспособимо за самосталан животу овом реалном свету. Не у неком измишљеном ружичастом свету, него баш у овом. Да науче да свако кршење закона може да заболи. И закона државе, и закона медицине и закона саобраћаја. Цео свемир функционише по одређеним законима. Њих не можемо мењати. Можемо их упознати и поштовати. Исто као што човек кроз историју није разумео појам електрицитета, али је опстао само зато што га је болно искуство научило да се чува чак и нечега што му није јасно.

Управо то је и незаобилазна функција благог физичког кажњавања деце – да помоћу одмереног болног искуства развије поштовање према законима по којима свет функционише, пре него што од њих пострада. То је једини природан и здраворазумски начин.

Уколико су одређене норме понашања и правила васпитања (нека чак и унете о закон о породици) створена у модерно доба, написана руком људи који нису ни искусили родитељство, али су „забринути за децу“ више од самих њихових родитеља, супротне здравом разуму и искуству старом колико и људска цивилизација, онда их цело друштво треба означити као погрешне, злонамерне и категорички одбацити, а никако слепо поштовати ризикујући опстанак целе генерације наше деце.

Марко Ковачевић, Патриот

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*