Марко Ковачевић: Наивне Јапанке и лимени петлови у походу на Србију

0

На општу радост многих сексуално неиживљених и емотивно неостварених љубитеља воајеризма и конзумената порнографских садржаја, пре више година се на јапанској телевизији појавио известан квиз у којем су учесници били на разне начине наговарани, врбовани и уцењивани да прихвате учествовање у експлицитним сценама сексуалног односа. Ако гледаност и исплативост узмемо као неприкосновено мерило успеха у медијском свету, онда се може рећи да је овај квиз због релативно мало уложеног новца, уз добру „идеју“ остварио значајан профит и био прилично „успешан“. У почетку су се млади Јапанци, а посебно Јапанке, занесени великом гледаношћу и приликама које се пружају онима који су преко ноћи постали „славни“, сами пријављивали за учешће у том квизу, а после забране јавног емитовања (увиделе су Јапанске власти да је ђаво однео шалу)  његови творци су једноставно изашли на улице, и у правом смислу речи „салетали“ случајне пролазнике, уводили их у некакав импровизовани студио и настављали снимање да би квиз објављивали у неким другим медијима.  Поред уживања за горе поменуте структуре људи, овај квиз је, попут некаквог научно осмишљеног, али морално недопустивог експеримента, донео неке значајне чињенице, за социологију, антропологију, психологију, па и за политичке науке.  На један крајње директан, сурово истинит и свакоме јасан начин, показала се тачна и необорива теза, да би поједини људи урадили све због пара.  Баш све? О, да, баш све! Од случајно, на улици, изабраних пословних жена, новинара, медицинских сестара, или студенткиња које су једноставно кренуле у „шопинг“, уз веома мало нећкања, зарад шаке зелених новчаница и пролазне телевизијске славе, постајале су праве порно звезде. Та потпуна промена целокупног идентитета, то отварање тајних одаја личности у којима се крију друштвено најомраженије ствари, то тренутно, бесмислено и јефтино плаћено посрнуће, је верујем изненадило и саме креаторе квиза, али и потпуно разочарало свакога ко посматра људско биће као личност утемељену на моралним вредностима, и уздрмало наду онога ко још увек верује да ће у древној борби човечанства са исконским Искушењем, први однети победу.

Зашто ја ово пишем? Зато што не могу да не приметим ужасавајућу сличност описаног квиза, са оним што се заправо дешава у нашем друштву, а посебно са оним што се да видети у нашим медијима. Зарад новца и славе, зарад тренутне моћи и лажног успеха, наши „виђени“ људи, наше вође и узори младих, наша политичка, и културна псеудо елита се понаша исто као и ови несрећни Јапанци.  Чак и за један степен (пакла) горе. Код нас се та нагла промена, то дубинско преображење, уместо осуде и забране, чак хвали, подстиче и рекламира. А назива се тако невино и позитивно – реформе! Прогрес!

Само полако, читаоци и критичари, није ово предизборна пропаганда. Једноставно, при писању о моралу у друштву и та се тема не може заобићи. Искрено говорећи, после дводеценијског искуства са неуспелом применом демократије у Србији, реч избори у мом стомаку изазива сличан осећај гађења као и реч педофилија. Нешто што би најрадије да никад нисам ни сазнао да постоји, и нешто без чега би желео да могу једноставно и слободно да живим. На жалост, реалност је другачија. Децу морам да озбиљно припремим да не одлазе са игралишта  „са непознатим чикама“, а и последице бирања и избора свакако ћу, хтео – не хтео, осетити на својој кожи.

Људи су овде тема. И то баш људи који после тих избора, долазе на водеће позиције и добијају прилику да ураде нешто за овај наш несрећни народ. Да, они и њихови рођаци и партијски послушници што су до јуче проклињали свакога ко је перфидно исисао новац из неког јавног предузећа или „преко везе дошао на државни посао“; армија новинара која је не тако давно писала све најцрње о новим победницима и увек медијског простора, гладне хорде политичких аналитичара што су сваким својим текстом прижељкивали и прогнозирали пораз ових који чине власт. Сви се они, изненадно налазе у истој ситуацији као и она наивна јапанска студенткиња гледајући у отворену шаку пуну долара и заводљивог „водитеља“ квиза, (а он ни мало не личи на Жику Шареницу) који им говори: “Промените се. Заборавите шта сте писали и обећавали, заборавите ко сте били и куда сте кренули, заборавите морал, разум, образ, савест, заборавите све. Послушајте мене и даћу вам сву власт.“ (драмска пауза) И? Шта они бирају? Па знате и сами. Бирају „победу“. Бирај „успех“. Бирају „престиж“. Тврде да „преузимају одговорност, да је време за нове људе (њихове људе) и да нам предстоји тешка борба кроз коју ће нас они и само они  довести до победе“. Ко год да победи, говориће потпуно исто. А радоваће се само њихова странка, никако цео народ. Народ ће наставити да живи као што је живео и у време турског терора стежући каиш и шкргућући зубима док гледа најгоре између себе који „прелећу“ на другу страну и „учлањују се“ у другу веру, тврдећи да је „време да се старо реформише и да долазе нови људи на власт да би свима било боље.“ Иста мантра се одувек користила као алиби за недела и неморал, али никоме разумном она не може постати и доказ. Нико разуман не може пристати да му се зарад интереса промени целокупни идентитет, нити поверовати да је онај ко се у том правцу већ „реформисао“ достојан да му буде вођа.

Ево шта каже Владика Николај: „О партијама и партизанству неће народ више да чује. Народ хоће само један програм, а то је јединство. Јединство ради образа српског. За партијама кукају само они који су једино кроз партије, а то значи кроз заваду народну, постајали нешто и значили нешто у овој земљи. Партијска подела и кавга служи само за то да се без труда и без службе дође до богатства.“

Нема се ту шта додати. У самој сржи homo politicusa не стоји никакав патроитизам, жеља за променама на боље, идеали, вера. Не! Само похлепа. Брзо и неограничено богаћење. Правим разлику између политичара који је то по својој природи и човека који се бави политиком као начином борбе и отпора свепрожимајућој окупацији. На жалост, као по неком правилу или чак нашем проклетству, оне опције састављене од људи којима политика није у крви, се углавном боре да пређу скупштински цензус (Зар не постоји нека српска реч за то?) и плански су скрајнуте. Док они други, којима је лако заборавити шта се обећавало пред прошле, или већ које, изборе (ко то још уопште памти) и није им страно да се тренутно из корена мењају, како то већ потребе налажу; е ти нам кроје судбину, уче нас моралу и држе нам предавања о памћењу. Исти они што се ругају ономе у шта су се клели, поносе се газећи оно чему су друге учили, својим делима јавно потврђују да би због новца „и гаће скинули“ и на самима себи примењују прву заповест неолибералне демократије која гласи: „Све је на продају“; да, исти ти нас, који нисмо са њима у конформистичкој и интересној симбиози, називају неприлагођеним, заосталим и пре свега неуспешним губитницима који су сами криви за свој тежак положај. (опет драмска пауза) Па тако исто је и потурчена „елита“ говорила својим бившим сународницима да су заостали и неприлагођени. Ове речи понављали су и новообраћени чланови партије средином четрдесетих година оном делу народа који „није пратио трендове“ свог времена већ је остао веран свему ономе чему један човек који држи до себе и треба да остане веран.

Гледамо их све заједно ћутећи. А и када би им одговорили нешто, они то не би разумели. Не би разумели кога ми то чекамо, у кога се надамо, коме верујемо, за чији Суд живимо, кад је ето „сва власт у њиховим рукама“.

Ако пример са јапанским квизом није био довољно сликовит да онима што су изневерили идеале којима су обмањивали гласачко тело и напрасно се одлучили за промене, и свима онима који су не тако давно, хиљаде људи, из неког већ разлога позивали на револуцију, тражећи мало простора у медијима, а данас се из удобних фотеља залажу за „одговоран приступ политици“,  бар на кратко отвори очи да и сами увиде како ће их уџбеници историје описивати и народ памтити, ево још једне метафоричне слике: замислите какав би ужас био за један брод који изгубљен плови океанима када би случајно од знака које му даје ветроказ помислио да је стрелица компаса. Лутао би час лево час десно, час на исток час на запад, лутао би до изнемоглости док на крају не би сву своју снагу потрошио а његова несрећна посада душу на том вечном „путу за негде“ испустила. Лимени петлови на ветроказу, што се окрећу у правцу линије мањег отпора, сваки пут када мало јачи ветар дуне, управо јесу ти људи без принципа и без скрупула који нам воде државу, али не само они већ и сви ситни политичарчићи што прелећу из једног табора у други, што мењају странке и идеале као камелеони боје и увек се дочекају на ноге, увек добију неку функцију. Не може се данас тврдити једно, а сутра нешто дијаметрално супротно. Па, људи моји, то вређа елементарну интелигенцију! То може само човек коме су ампутирани савест и образ, или ко је толико полетео у висине самовредновања и умишљања сопствених заслуга да себе посматра као Богом дану елиту која нема никакву одговорност да обичном народу полаже рачуне, већ само да издаје наређења. Нико не може предвидети каквим ће новим лажима та елита народ обмањивати да би оправдала промену правца на који су окренули ову нашу лађу. А ми тонемо. Заиста тонемо и то већ толико дуго да је скоро математички невероватно да смо још уопште живи.

Поменуо сам већ оно страшно турско доба које нам је осим рана оставило и искуство и наук.  Ко је више допринео коначном ослобађању народа, хајдуци по шумама или калуђери по манастирима? Краљевић Марко лично, или песници (гуслари) који су његово поштење и јунаштво славили и семе свести о сопственом Путу целом народу посејали? Чување памћења је било онда, а и данас је примарни задатак за опстанак духа народа. А „ништа смо без снаге духа“, и као људи и као народ у целини! Само се увек сећајте ко сте и шта сте и ко су вам били дедови и биће вам јасно „којем се царству приклонити“.  Спинована стварност, звучне пароле и све фразе из уџбеника мотивационе социологије употребљене у циљу рекламе „нових“ вредности, постају смешни када се човек присети ко је он заправо.

Ми не можемо спасити цео народ, променити свет, извојевати победу којом ће се поносити наши потомци. Иако би можда и волели да тако нешто  учинимо, Бог нам није наменио тај задатак. Можемо чувати народно памћење, бити зрно коме осим добре воље треба и благослов да падне на плодно тле; есенција која мора добити прилику да се помеша са већом количином течности да би била храњива. До тада, не окрећите се за досадним лименим петловима, већ следите онај Пут који вам истински, опробани народни компас показује, а он води према Горе, у висине.

Марко Ковачевић

ПАТРИОТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*