Marko Kovačević: Naivne Japanke i limeni petlovi u pohodu na Srbiju

0

Na opštu radost mnogih seksualno neiživljenih i emotivno neostvarenih ljubitelja voajerizma i konzumenata pornografskih sadržaja, pre više godina se na japanskoj televiziji pojavio izvestan kviz u kojem su učesnici bili na razne načine nagovarani, vrbovani i ucenjivani da prihvate učestvovanje u eksplicitnim scenama seksualnog odnosa. Ako gledanost i isplativost uzmemo kao neprikosnoveno merilo uspeha u medijskom svetu, onda se može reći da je ovaj kviz zbog relativno malo uloženog novca, uz dobru „ideju“ ostvario značajan profit i bio prilično „uspešan“. U početku su se mladi Japanci, a posebno Japanke, zaneseni velikom gledanošću i prilikama koje se pružaju onima koji su preko noći postali „slavni“, sami prijavljivali za učešće u tom kvizu, a posle zabrane javnog emitovanja (uvidele su Japanske vlasti da je đavo odneo šalu)  njegovi tvorci su jednostavno izašli na ulice, i u pravom smislu reči „saletali“ slučajne prolaznike, uvodili ih u nekakav improvizovani studio i nastavljali snimanje da bi kviz objavljivali u nekim drugim medijima.  Pored uživanja za gore pomenute strukture ljudi, ovaj kviz je, poput nekakvog naučno osmišljenog, ali moralno nedopustivog eksperimenta, doneo neke značajne činjenice, za sociologiju, antropologiju, psihologiju, pa i za političke nauke.  Na jedan krajnje direktan, surovo istinit i svakome jasan način, pokazala se tačna i neoboriva teza, da bi pojedini ljudi uradili sve zbog para.  Baš sve? O, da, baš sve! Od slučajno, na ulici, izabranih poslovnih žena, novinara, medicinskih sestara, ili studentkinja koje su jednostavno krenule u „šoping“, uz veoma malo nećkanja, zarad šake zelenih novčanica i prolazne televizijske slave, postajale su prave porno zvezde. Ta potpuna promena celokupnog identiteta, to otvaranje tajnih odaja ličnosti u kojima se kriju društveno najomraženije stvari, to trenutno, besmisleno i jeftino plaćeno posrnuće, je verujem iznenadilo i same kreatore kviza, ali i potpuno razočaralo svakoga ko posmatra ljudsko biće kao ličnost utemeljenu na moralnim vrednostima, i uzdrmalo nadu onoga ko još uvek veruje da će u drevnoj borbi čovečanstva sa iskonskim Iskušenjem, prvi odneti pobedu.

Zašto ja ovo pišem? Zato što ne mogu da ne primetim užasavajuću sličnost opisanog kviza, sa onim što se zapravo dešava u našem društvu, a posebno sa onim što se da videti u našim medijima. Zarad novca i slave, zarad trenutne moći i lažnog uspeha, naši „viđeni“ ljudi, naše vođe i uzori mladih, naša politička, i kulturna pseudo elita se ponaša isto kao i ovi nesrećni Japanci.  Čak i za jedan stepen (pakla) gore. Kod nas se ta nagla promena, to dubinsko preobraženje, umesto osude i zabrane, čak hvali, podstiče i reklamira. A naziva se tako nevino i pozitivno – reforme! Progres!

Samo polako, čitaoci i kritičari, nije ovo predizborna propaganda. Jednostavno, pri pisanju o moralu u društvu i ta se tema ne može zaobići. Iskreno govoreći, posle dvodecenijskog iskustva sa neuspelom primenom demokratije u Srbiji, reč izbori u mom stomaku izaziva sličan osećaj gađenja kao i reč pedofilija. Nešto što bi najradije da nikad nisam ni saznao da postoji, i nešto bez čega bi želeo da mogu jednostavno i slobodno da živim. Na žalost, realnost je drugačija. Decu moram da ozbiljno pripremim da ne odlaze sa igrališta  „sa nepoznatim čikama“, a i posledice biranja i izbora svakako ću, hteo – ne hteo, osetiti na svojoj koži.

Ljudi su ovde tema. I to baš ljudi koji posle tih izbora, dolaze na vodeće pozicije i dobijaju priliku da urade nešto za ovaj naš nesrećni narod. Da, oni i njihovi rođaci i partijski poslušnici što su do juče proklinjali svakoga ko je perfidno isisao novac iz nekog javnog preduzeća ili „preko veze došao na državni posao“; armija novinara koja je ne tako davno pisala sve najcrnje o novim pobednicima i uvek medijskog prostora, gladne horde političkih analitičara što su svakim svojim tekstom priželjkivali i prognozirali poraz ovih koji čine vlast. Svi se oni, iznenadno nalaze u istoj situaciji kao i ona naivna japanska studentkinja gledajući u otvorenu šaku punu dolara i zavodljivog „voditelja“ kviza, (a on ni malo ne liči na Žiku Šarenicu) koji im govori: “Promenite se. Zaboravite šta ste pisali i obećavali, zaboravite ko ste bili i kuda ste krenuli, zaboravite moral, razum, obraz, savest, zaboravite sve. Poslušajte mene i daću vam svu vlast.“ (dramska pauza) I? Šta oni biraju? Pa znate i sami. Biraju „pobedu“. Biraj „uspeh“. Biraju „prestiž“. Tvrde da „preuzimaju odgovornost, da je vreme za nove ljude (njihove ljude) i da nam predstoji teška borba kroz koju će nas oni i samo oni  dovesti do pobede“. Ko god da pobedi, govoriće potpuno isto. A radovaće se samo njihova stranka, nikako ceo narod. Narod će nastaviti da živi kao što je živeo i u vreme turskog terora stežući kaiš i škrgućući zubima dok gleda najgore između sebe koji „preleću“ na drugu stranu i „učlanjuju se“ u drugu veru, tvrdeći da je „vreme da se staro reformiše i da dolaze novi ljudi na vlast da bi svima bilo bolje.“ Ista mantra se oduvek koristila kao alibi za nedela i nemoral, ali nikome razumnom ona ne može postati i dokaz. Niko razuman ne može pristati da mu se zarad interesa promeni celokupni identitet, niti poverovati da je onaj ko se u tom pravcu već „reformisao“ dostojan da mu bude vođa.

Evo šta kaže Vladika Nikolaj: „O partijama i partizanstvu neće narod više da čuje. Narod hoće samo jedan program, a to je jedinstvo. Jedinstvo radi obraza srpskog. Za partijama kukaju samo oni koji su jedino kroz partije, a to znači kroz zavadu narodnu, postajali nešto i značili nešto u ovoj zemlji. Partijska podela i kavga služi samo za to da se bez truda i bez službe dođe do bogatstva.“

Nema se tu šta dodati. U samoj srži homo politicusa ne stoji nikakav patroitizam, želja za promenama na bolje, ideali, vera. Ne! Samo pohlepa. Brzo i neograničeno bogaćenje. Pravim razliku između političara koji je to po svojoj prirodi i čoveka koji se bavi politikom kao načinom borbe i otpora sveprožimajućoj okupaciji. Na žalost, kao po nekom pravilu ili čak našem prokletstvu, one opcije sastavljene od ljudi kojima politika nije u krvi, se uglavnom bore da pređu skupštinski cenzus (Zar ne postoji neka srpska reč za to?) i planski su skrajnute. Dok oni drugi, kojima je lako zaboraviti šta se obećavalo pred prošle, ili već koje, izbore (ko to još uopšte pamti) i nije im strano da se trenutno iz korena menjaju, kako to već potrebe nalažu; e ti nam kroje sudbinu, uče nas moralu i drže nam predavanja o pamćenju. Isti oni što se rugaju onome u šta su se kleli, ponose se gazeći ono čemu su druge učili, svojim delima javno potvrđuju da bi zbog novca „i gaće skinuli“ i na samima sebi primenjuju prvu zapovest neoliberalne demokratije koja glasi: „Sve je na prodaju“; da, isti ti nas, koji nismo sa njima u konformističkoj i interesnoj simbiozi, nazivaju neprilagođenim, zaostalim i pre svega neuspešnim gubitnicima koji su sami krivi za svoj težak položaj. (opet dramska pauza) Pa tako isto je i poturčena „elita“ govorila svojim bivšim sunarodnicima da su zaostali i neprilagođeni. Ove reči ponavljali su i novoobraćeni članovi partije sredinom četrdesetih godina onom delu naroda koji „nije pratio trendove“ svog vremena već je ostao veran svemu onome čemu jedan čovek koji drži do sebe i treba da ostane veran.

Gledamo ih sve zajedno ćuteći. A i kada bi im odgovorili nešto, oni to ne bi razumeli. Ne bi razumeli koga mi to čekamo, u koga se nadamo, kome verujemo, za čiji Sud živimo, kad je eto „sva vlast u njihovim rukama“.

Ako primer sa japanskim kvizom nije bio dovoljno slikovit da onima što su izneverili ideale kojima su obmanjivali glasačko telo i naprasno se odlučili za promene, i svima onima koji su ne tako davno, hiljade ljudi, iz nekog već razloga pozivali na revoluciju, tražeći malo prostora u medijima, a danas se iz udobnih fotelja zalažu za „odgovoran pristup politici“,  bar na kratko otvori oči da i sami uvide kako će ih udžbenici istorije opisivati i narod pamtiti, evo još jedne metaforične slike: zamislite kakav bi užas bio za jedan brod koji izgubljen plovi okeanima kada bi slučajno od znaka koje mu daje vetrokaz pomislio da je strelica kompasa. Lutao bi čas levo čas desno, čas na istok čas na zapad, lutao bi do iznemoglosti dok na kraju ne bi svu svoju snagu potrošio a njegova nesrećna posada dušu na tom večnom „putu za negde“ ispustila. Limeni petlovi na vetrokazu, što se okreću u pravcu linije manjeg otpora, svaki put kada malo jači vetar dune, upravo jesu ti ljudi bez principa i bez skrupula koji nam vode državu, ali ne samo oni već i svi sitni političarčići što preleću iz jednog tabora u drugi, što menjaju stranke i ideale kao kameleoni boje i uvek se dočekaju na noge, uvek dobiju neku funkciju. Ne može se danas tvrditi jedno, a sutra nešto dijametralno suprotno. Pa, ljudi moji, to vređa elementarnu inteligenciju! To može samo čovek kome su amputirani savest i obraz, ili ko je toliko poleteo u visine samovrednovanja i umišljanja sopstvenih zasluga da sebe posmatra kao Bogom danu elitu koja nema nikakvu odgovornost da običnom narodu polaže račune, već samo da izdaje naređenja. Niko ne može predvideti kakvim će novim lažima ta elita narod obmanjivati da bi opravdala promenu pravca na koji su okrenuli ovu našu lađu. A mi tonemo. Zaista tonemo i to već toliko dugo da je skoro matematički neverovatno da smo još uopšte živi.

Pomenuo sam već ono strašno tursko doba koje nam je osim rana ostavilo i iskustvo i nauk.  Ko je više doprineo konačnom oslobađanju naroda, hajduci po šumama ili kaluđeri po manastirima? Kraljević Marko lično, ili pesnici (guslari) koji su njegovo poštenje i junaštvo slavili i seme svesti o sopstvenom Putu celom narodu posejali? Čuvanje pamćenja je bilo onda, a i danas je primarni zadatak za opstanak duha naroda. A „ništa smo bez snage duha“, i kao ljudi i kao narod u celini! Samo se uvek sećajte ko ste i šta ste i ko su vam bili dedovi i biće vam jasno „kojem se carstvu prikloniti“.  Spinovana stvarnost, zvučne parole i sve fraze iz udžbenika motivacione sociologije upotrebljene u cilju reklame „novih“ vrednosti, postaju smešni kada se čovek priseti ko je on zapravo.

Mi ne možemo spasiti ceo narod, promeniti svet, izvojevati pobedu kojom će se ponositi naši potomci. Iako bi možda i voleli da tako nešto  učinimo, Bog nam nije namenio taj zadatak. Možemo čuvati narodno pamćenje, biti zrno kome osim dobre volje treba i blagoslov da padne na plodno tle; esencija koja mora dobiti priliku da se pomeša sa većom količinom tečnosti da bi bila hranjiva. Do tada, ne okrećite se za dosadnim limenim petlovima, već sledite onaj Put koji vam istinski, oprobani narodni kompas pokazuje, a on vodi prema Gore, u visine.

Marko Kovačević

PATRIOT

POSTAVI ODGOVOR

*