Марко Радаковић: Аутостоперски водич кроз људскост

0

НЕМОЈ НИКАД СТАТИ АУТОСТОПЕРУ! ЕВО И ЗАШТО!

,,’Ајд баш реци зашто.”

,,Не дао Бог да имаш удес, аутостопер би те први тужио за трауму.”

Слушам ја мог друга Перо док наставља излагање и чудна ствар ми се дешава у глави.

Са једне стране, знам да је сасвим у праву. Наслушао сам се ружних и тужних прича у којима су аутостопери или сапутници тужили свог возача.

Са друге стране, жао ми човека који стопира. Био сам и ја аутостопер. Киснуо, мрзнуо се, умарао тело под ударима сунца или ветра. И био бих до неба захвалан кад ми неко стане.

Криво ми је што све чешће чујем савете како не треба другом учинити, ни бити човек.

Све се нешто искомпликовало за кратко време. Бар тако делује.

Свако свакога тужи, чак и ако му овај чини услугу.

Сви смо некако обазриви, пажљиви, ходамо по иглама, немамо поверења у људе.

Чини ми се да се раније ни врата нису толико често закључавала. Да су људи посећивали једни друге без неких великих најава, без неких великих планова, просто би, ето, банули на кафу.

Годинама ми нико није бануо на кафу. А и ја се бар три дана раније најавим, вређају се људи сувише лако.

Кад мењам стан, увек ми је проблем да упознам нове комшије, а да не делујем навалентно. То често остану површна познанства, пуко јављање људима чије име ни не знам.

Сви се плашимо туђе глупости, као да је ових дана она пуно већа него вековима уназад.

Али где онда стоји граница између страха и човечности?

Зар да будем нечовек, јер ме је страх да ће у супротном други бити нечовек према мени? Па тако настају лоши људи. Уплаше се других и отерају их од себе.

Знам да је мој друг Перо у праву, али ја често станем аутостоперу. Попричамо о времену, олакшам му муку, можда чујем коју занимљиву причу.

И гледам да се усудим, да учиним другоме. Ако ће он то злоупотребити, њему на част и образ.

Друге особе су често непревидљиве, окрутне, лоше, али мени је, лично, далеко страшније кад се уплашим од особе у коју се ја претварам.

Марко Радаковић

ПАТРИОТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*