Марко Радаковић: НОВОГОДИШЊЕ ОДЛУКЕ ЗА НЕОДЛУЧНЕ

0

У свету је модерно да људи доносе новогодишње одлуке. То је  одговор на питање: ,,Шта желиш да ти Деда Мраз донесе ове године?” које постављаш себи. Само то питање звучи пуно зрелије. За одрасле то питање гласи: ,,Шта желиш да учиниш са својим животом ове године?”

Лично, не чекам Нову годину да бих себи поставио ово питање. Ово се питам скоро сваки дан. И нисам сигуран да ли имам коначан одговор.

Нова година се некад дочекивала због радовања новим шансама, напорима, новим радостима и борбама које пред нас износи живот. Стекао сам утисак да људи у Србији све мање дочекују Нову годину са било каквом надом. Уморни, сиромашни, нервозни, повређени неправдом и жељни здравих међуљудских односа, парадоксално: људи се повлаче у себе, отуђују, не очекују пуно од будућности и завлаче се у тамне кутке своје личности. Или направе дочек који је тешка пијанка, да забораве где су, које је време и ко су људи са којим деле судбину.

Мени је Нова година само ствар календара и не везујем је за нове шансе, нове одлуке и наде. Не кажем да је погрешно ако то неко чини.  Имам ја неке  своје јубилеје, своје опомене да време никога не штеди и да треба одлучно корачати кроз живот.

Неке животне одлуке сам донео после својих личних, малих катастрофа. Некад је сопствена тама и грех одличан окидач који те натера да се уплашиш самог себе и побегнеш од своје сенке, која спутава, лаже, одводи у пропаст. Не кажем да треба срљати у таму, али ако се у њој нађемо, ако паднемо, боље је пронаћи снагу и устати, него остајати на тлу и трунути, као што многи раде, плашећи се да донесу одлуку о томе да се промене.

Многе животне одлуке сам донео на сахранама. Изгуби човек вољену особу, бар на то неодређено време, па се запита да ли је негде погрешио у том јединственом односу који је имао са покојником. И запита се колико је близу и његов час да се опрости од овог света, да каже свему ,,довиђења – нема више!”. Ко нам даје гарант да ћемо сутра дочекати живи? И чему онда сложен план, сан о каријери, чему одлагани сусрет, пропуштено дружење, шанса да се остваримо? Све може нестати преко ноћи и зато- не треба одлагати.

Велика је грешка мислити како је оно што смо постигли довољно. Никад није довољно.
Погрешно је и постављати пред себе сувише велике циљеве. То је хвалоспев себи, гордост без здраве самосвести и без упитаности о Божијој вољи.
Мислим да је најбоље сваки дан дати све од себе. Без неких сувише широких планова, ни недостижних циљева. И увек молећи Бога. Себе не смемо обесхрабривати и спутавати, али не смемо ни јурити неке снове мимо стварности и сопствених могућности.

Човек може пуно више да постигне него што он то сматра. Па и они горди могу пуно више да постигну, само морају променити циљеве, усмерити их ка најближима, а не ка себи. Добро је имати самопоуздање, није добро имати самољубље.
Довољно је да сваки дан дамо све од себе да будемо бољи, мало по мало. Ако и правимо планове, због мира најдражих, нека тај план не постане наш апсолут. План може пропасти, али не морамо ми с њим. Живот нам може наудити, али не морамо ми никога повредити. Људи нас могу мрзети, али ми и тад можемо волети. Ако тако поступамо, како год тешко било, како год нам се чинило – бићемо победници.
Наш прави (онај најважнији) успех се не мери ни имањем, ни каријером, ни одобравањем других. Највећи успех и највећи циљ је да, упркос свима и свему, даш све од себе да будеш човек.

Срећна Нова година онима који славе, а нека нам је свима срећна нова шанса коју добијамо сваки дан.

Марко Радаковић

ПАТРИОТ

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*