Марко Радаковић: Родбина из града

0

Код Личана није мала ствар упознавати будућу снајку и будуће пријатеље. То је као да добијате нове чланове фамилије. То је слично као да добијете зрело дијете. Некако. Махом се пријатељи познају од раније, или су макар сазнали  на неки начин каква је фамилија одакле долази снајка. Данин син Драган жени се са Београђанком о чијој породици Дане није могао сазнати ништа. А трудио се.

Ало? Стан Зец? Овдје Дане, Данице, ‘еси ти?

Еееее, па како сте?

 Добро, добро смо, сви смо добро.

 Ахам. Шта, шта ви радите, има ли шта ново? …

Ма знам да иначе не зовем, Дано, а, ето, нисте се ни ви претргли од обртања бројева… Биће, скупљи рачун у Београду, ено веле, код вас је све скупље, што ћете, јадни, а код нас по селима све багатела, све расте само и прикоље се само, и објеси се само  у пушницу, ми живимо к’о грофови, вели премијер.

Да, да, да, ма и ја се шалим, знаш ти мене.

А ето, добро смо, знаш како је, ја… молим?

Не, не радим ниђе откад су ме најурили из фирме. Лежим поваздан.

А ето, може нам се, не радимо ни ја, ни Мира, спуштимо ролетне и гледамо оне београдске емисије, оне људе што галаме, псују и туку се. И гласамо за њих.

Не љутим се ја, Дано, оклен ти то да се љутим, знам ја да ти из најбоље намере питаш да ли радим, али не радим; ето, велим ти, ове године ништа сија’ нисам, само никло десет јутара куруза, биће да су  ‘тице из кљуна испуштиле. А свиње сам истренира’ , почисте за собом.

Ето, баш ми мило да сам те насмија’. Мда. Него, ‘еси чула ти новост?

Па Драган се жени.

Хвала, хвала пуно.

Замисли, наша’ је цуру из Београда, кад је био код вас.

А знаш ти то?!

Знаш и  да се забављају двије године…

Па баш љепо, мени је мило да је бар неко из фамилије знао да има цуру, ето, мени заборавио поменути.

А реци ти мени, как’а је та цура?

Аха. Ма наравно, не сумњам, него… А њени, знаш ли ти њене?

Како не знаш?

Да, Дано, знам ја да Београд није Филипово, ђе би Филипово било као Београд, па тамо улице асфалтиране, има струје и воде.

Нисам брезобразан, него…

То није твоја брига што још немамо канализацију, ‘еси чула?! Не’ш ти… Шта?!

Ма ко има комплексе?! Од кога, од вас!? Ви сте, ви сте… комплексни. Ја те назв’о ка’ чо’ек, к’о брижни родитељ, да те приупитам за своје дијете, а ти ме напала за септичку! Извини што ти можда мало смрдело док си у мом кревету љежала десет дана једући печене пилиће!

Ало!? Ало!?“

„ Ало, стан Зец?

Миране, ти си?

Е, овај… Кхм, ма извините ако сам мало прећер’о јутрос…

Није ти Дана ништа рекла?

А нисте се видјели због посла… Ма ништа битно, нешто се њесмо разумели… Како сте ви?

Уморно…?

Добро. Добро смо, Богу хвала, здрави, живи, мал… Молим?

Кха- кха, не, не радим ниђе и не радим ништа  од када фирма отишла под стечај.

А ето, сналазимо се како знамо и умијемо.

Тако је, нама је лако, ми смо на селу. Можда би и вама било боље да дођете на село живити.

Нисам мислио на одмор, Миране, него да живите, брате мили, узмеш кућу, овдје их валај има за продају, и живиш лагодно, да не будеш тако стално уморан… Мислим, дођите ви код нас на одмор, не кажем, вама су увијек врата отворена, то знаш, него…

Што нећете, да вас нисмо чиме увредили?

Кахм, а Египат, велиш, па љепо. Шта, досадила Грчка?

Па да, ударила криза Грчку, шта ћеш, мора некога. Ма пушти ти то, него да је тебе приупитам нешто. Драган жени цуру из Београда.

Хвала, хвала, Миране.

Тако је, Таша. Видим, знаш је, веле фина цура, а?

Мда.

Аха.

Добро.

Ви сте је баш добро упознали, видим, и то ми, овај  – кхам! – то ми је баш драго, право да ти речем. Него, пријатеље смо позвали по Драгану на ручак, па бих волио сазнати штогођ о њима, знаш ли ти ишта?

Ајде, џипа вози? Значи, имућан?

У телевизији ради? А  матер?

Не знам, Миране, наићи ћемо једаред, кад вас се ужелим, него реци ми још о њенима…

Молим?! Не, не треба ми помоћи, не треба нуваца, а што ти мислиш да мени треба нуваца, ‘ели ти штогођ фалило кад сте били љетос?

Не, кха! – не, Миране, нисам се увриједио, што би’ се вређа, своји смо. Ево, ја тебе да приупитам, да не треба вама можда како помоћи?

Аха.

Ма знам, то су све тровачи, стављају у месо крепалине и рогове.

Аха.

Аха.

Аха.

Ма немој! Да не би шунке!? Е да не би!! Ја своју кичму да савијам, да гледам кад ће ме свиња ујести, да штројим и чистим, да се надимим, будем као чађ, да би ви јели шунке, а шта, доњећете ми опет „Галеб“ чоколаде, е не мере!! Не мере шунке!!“

Клик!!

„ Дане, јеси ли звао Мирка и Дану у Београд, знају ли штогођ о нашим будућим пријатељима?“

„Есам, Миро, не знају ништа, канда су ти људи авети, цијели Београд ништа о њима не зна. Ето.“

„ Ајме, па ми ни не знамо с каквим се сојем он упетља’, што ћемо сад?“

„А што ћемо, што ћемо, нек’ се он сналази, шта ја да му радим. Иде у Београд, да живи у оном смогу, прљавштини, цијели град смрди на урин, пуно смећа, легло зараза, нема дрвета и птице. Што ти је то, што си доњела именик?“

„Нашла сам број, зови опет цистерну, септичка прељева.“

 

avdenagom.blogspot

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*