Marko Radaković: Rodbina iz grada

0

Kod Ličana nije mala stvar upoznavati buduću snajku i buduće prijatelje. To je kao da dobijate nove članove familije. To je slično kao da dobijete zrelo dijete. Nekako. Mahom se prijatelji poznaju od ranije, ili su makar saznali  na neki način kakva je familija odakle dolazi snajka. Danin sin Dragan ženi se sa Beograđankom o čijoj porodici Dane nije mogao saznati ništa. A trudio se.

Alo? Stan Zec? Ovdje Dane, Danice, ‘esi ti?

Eeeee, pa kako ste?

 Dobro, dobro smo, svi smo dobro.

 Aham. Šta, šta vi radite, ima li šta novo? …

Ma znam da inače ne zovem, Dano, a, eto, niste se ni vi pretrgli od obrtanja brojeva… Biće, skuplji račun u Beogradu, eno vele, kod vas je sve skuplje, što ćete, jadni, a kod nas po selima sve bagatela, sve raste samo i prikolje se samo, i objesi se samo  u pušnicu, mi živimo k’o grofovi, veli premijer.

Da, da, da, ma i ja se šalim, znaš ti mene.

A eto, dobro smo, znaš kako je, ja… molim?

Ne, ne radim niđe otkad su me najurili iz firme. Ležim povazdan.

A eto, može nam se, ne radimo ni ja, ni Mira, spuštimo roletne i gledamo one beogradske emisije, one ljude što galame, psuju i tuku se. I glasamo za njih.

Ne ljutim se ja, Dano, oklen ti to da se ljutim, znam ja da ti iz najbolje namere pitaš da li radim, ali ne radim; eto, velim ti, ove godine ništa sija’ nisam, samo niklo deset jutara kuruza, biće da su  ‘tice iz kljuna ispuštile. A svinje sam istrenira’ , počiste za sobom.

Eto, baš mi milo da sam te nasmija’. Mda. Nego, ‘esi čula ti novost?

Pa Dragan se ženi.

Hvala, hvala puno.

Zamisli, naša’ je curu iz Beograda, kad je bio kod vas.

A znaš ti to?!

Znaš i  da se zabavljaju dvije godine…

Pa baš ljepo, meni je milo da je bar neko iz familije znao da ima curu, eto, meni zaboravio pomenuti.

A reci ti meni, kak’a je ta cura?

Aha. Ma naravno, ne sumnjam, nego… A njeni, znaš li ti njene?

Kako ne znaš?

Da, Dano, znam ja da Beograd nije Filipovo, đe bi Filipovo bilo kao Beograd, pa tamo ulice asfaltirane, ima struje i vode.

Nisam brezobrazan, nego…

To nije tvoja briga što još nemamo kanalizaciju, ‘esi čula?! Ne’š ti… Šta?!

Ma ko ima komplekse?! Od koga, od vas!? Vi ste, vi ste… kompleksni. Ja te nazv’o ka’ čo’ek, k’o brižni roditelj, da te priupitam za svoje dijete, a ti me napala za septičku! Izvini što ti možda malo smrdelo dok si u mom krevetu lježala deset dana jedući pečene piliće!

Alo!? Alo!?“

„ Alo, stan Zec?

Mirane, ti si?

E, ovaj… Khm, ma izvinite ako sam malo prećer’o jutros…

Nije ti Dana ništa rekla?

A niste se vidjeli zbog posla… Ma ništa bitno, nešto se njesmo razumeli… Kako ste vi?

Umorno…?

Dobro. Dobro smo, Bogu hvala, zdravi, živi, mal… Molim?

Kha- kha, ne, ne radim niđe i ne radim ništa  od kada firma otišla pod stečaj.

A eto, snalazimo se kako znamo i umijemo.

Tako je, nama je lako, mi smo na selu. Možda bi i vama bilo bolje da dođete na selo živiti.

Nisam mislio na odmor, Mirane, nego da živite, brate mili, uzmeš kuću, ovdje ih valaj ima za prodaju, i živiš lagodno, da ne budeš tako stalno umoran… Mislim, dođite vi kod nas na odmor, ne kažem, vama su uvijek vrata otvorena, to znaš, nego…

Što nećete, da vas nismo čime uvredili?

Kahm, a Egipat, veliš, pa ljepo. Šta, dosadila Grčka?

Pa da, udarila kriza Grčku, šta ćeš, mora nekoga. Ma pušti ti to, nego da je tebe priupitam nešto. Dragan ženi curu iz Beograda.

Hvala, hvala, Mirane.

Tako je, Taša. Vidim, znaš je, vele fina cura, a?

Mda.

Aha.

Dobro.

Vi ste je baš dobro upoznali, vidim, i to mi, ovaj  – kham! – to mi je baš drago, pravo da ti rečem. Nego, prijatelje smo pozvali po Draganu na ručak, pa bih volio saznati štogođ o njima, znaš li ti išta?

Ajde, džipa vozi? Znači, imućan?

U televiziji radi? A  mater?

Ne znam, Mirane, naići ćemo jedared, kad vas se uželim, nego reci mi još o njenima…

Molim?! Ne, ne treba mi pomoći, ne treba nuvaca, a što ti misliš da meni treba nuvaca, ‘eli ti štogođ falilo kad ste bili ljetos?

Ne, kha! – ne, Mirane, nisam se uvrijedio, što bi’ se vređa, svoji smo. Evo, ja tebe da priupitam, da ne treba vama možda kako pomoći?

Aha.

Ma znam, to su sve trovači, stavljaju u meso krepaline i rogove.

Aha.

Aha.

Aha.

Ma nemoj! Da ne bi šunke!? E da ne bi!! Ja svoju kičmu da savijam, da gledam kad će me svinja ujesti, da štrojim i čistim, da se nadimim, budem kao čađ, da bi vi jeli šunke, a šta, donjećete mi opet „Galeb“ čokolade, e ne mere!! Ne mere šunke!!“

Klik!!

„ Dane, jesi li zvao Mirka i Danu u Beograd, znaju li štogođ o našim budućim prijateljima?“

„Esam, Miro, ne znaju ništa, kanda su ti ljudi aveti, cijeli Beograd ništa o njima ne zna. Eto.“

„ Ajme, pa mi ni ne znamo s kakvim se sojem on upetlja’, što ćemo sad?“

„A što ćemo, što ćemo, nek’ se on snalazi, šta ja da mu radim. Ide u Beograd, da živi u onom smogu, prljavštini, cijeli grad smrdi na urin, puno smeća, leglo zaraza, nema drveta i ptice. Što ti je to, što si donjela imenik?“

„Našla sam broj, zovi opet cisternu, septička preljeva.“

 

avdenagom.blogspot

POSTAVI ODGOVOR

*