МАРКО ТАНАСКОВИЋ: НЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА ПРИЗИВАЊА ФАШИЗМА

0

Вероватно да у савременом политичком речнику не постоји појам који се толико често злоупотребљава и погрешно користи као фашизам

Готово да не прође дан, а да у јавном дискурсу не чујемо како је неко оптужио неког другог да је фашиста или је стање у земљи Србији окарактерисао као фашистичко. Такве оптужбе и оцене најчешће долазе са лево-либералне, „грађанске“ стране политичког спектра, где је реч „фашиста“ постала нека врста универзалне, генеричке дисквалификације за свакога ко се стопроцентно не слаже с прогресивном и политички коректном идеологијом људских права, глобалистичког интервенционизма и неолибералног капитализма. Ниси за то да Србија призна Косово? Фашиста си. Противник си неконтролисане миграције и концепта отворених граница? Опет си фашиста. Сматраш да не треба легализовати геј бракове? Фашисто један! Трудиш се да увек пишеш ћирилицом? Срам те било, језички фашисто. Мислиш да није паметно стратешке ресурсе приватизовати и предати странцима у руке? Бојим се да те и то сврстава у фашисте. Дошли смо до тога да се свако ко има за нијансу конзервативнији политички став и ко је барем мало привржен традицији – аутоматски убраја у фашисте. Наравно, од овако олако изнесених и нетачних оптужби често је немогуће и бесмислено бранити се, јер већина оних који их износе ни сами баш нису сигурни шта фашизам заиста значи и зашто је толико лош.

ДЕФИНИЦИЈА ФАШИЗМА Велики италијански писац и новинар Курцио Малапарте, који је испрва био присталица фашистичког покрета а касније и његова жртва, дао је врло духовиту и вероватно најбољу дефиницију фашизма када је написао да „у фашизму, све оно што није забрањено, обавезно је“. Иако их данашњи салонски левичари и медијски посленици углавном стављају у исти кош, треба напоменути да постоје веома озбиљне, фундаменталне разлике између фашизма и нацизма, како у теорији, тако и у пракси. Фашизам је настао у Италији у првим годинама после Првог светског рата, у време велике кризе и општег разочарања маса, чије наде и дата им обећања нису реализована Версајским миром 1919. Економски исцрпљена ратом, у коме је изгубила око пола милиона војника и цивила, под колективном траумом „губитника на правој страни“, и падом угледа земље у свету, италијанске масе прихватиле су некадашњег социјалисту Бенита Мусолинија као спасиоца. Он излаз из кризе види у концентрацији националне енергије, и као симбол фашистичког покрета усваја стари римски знак – сноп прућа (fascio – сноп), исказујући тиме потребу јединства нације. Фашисти су освојили власт 1922, али је Мусолини своје идеолошке погледе уобличио тек 1932. у Доктрини фашизма, где је као основни циљ фашизма поставио претварање Италије у модерну, развијену државу, што је у великој мери и постигао. Његов изворни фашизам ставља интересе државе изнад интереса и права појединаца, намеће култ ауторитета и култ рада, односно тзв. фашистичке акције, која је, по оцени бројних теоретичара, у критичном тренутку спасла Италију бољшевичке револуције. Фашизам је у подједнакој мери конципиран као супротност представничкој демократији, комунизму, индивидуализму, либерализму, материјализму, пацифизму и политичком плурализму. На економском плану, Мусолини одбацује „брутални англосаксонски капитализам и руски бољшевизам“, стављајући капитал и рад у исти ниво, са истим правилима, групишући их у корпорације, под контролом државе, чиме се желео ликвидирати класни антагонизам. За разлику од националсоцијализма, фашизам никада није био заснован на расистичким и шовинистичким теоријама, а иако је Мусолини 1938, под притиском Хитлера, усвојио сет расних закона, они се никада нису примили међу Италијанима, што се јасно види и по томе што су италијански војници, и то са изричитим Мусолинијевим одобрењем, спасавали Јевреје и Србе који су бежали из усташке НДХ-а. Ако је код Хитлера суштина свега била у надмоћи аријевске расе и немачке нације, код Мусолинија је акценат на јакој држави и етатистичком принципу.

НЕУКРОТИВИ СРБИ У том смислу, јасно је због чега НВО јуришници и култур-марксисти троцкистичког усмерења било какву назнаку јачања државних институција и раст суверенитета у Србији проглашавају за омражени фашизам, јер то смањује простор за глобалистичке упливе и вршљање разних наднационалних фактора који су им финансијери и налогодавци. Треба ипак рећи да фашизам у Србији никада није постојао (за разлику од неких суседних држава), јер су Срби од почетка своје државности, са изузетком комунистичког периода, показивали природни афинитет за демократију и плурализам, што се огледа и у оној чувеној изреци о „два Србина, а три партије“. Такође, карактер и менталитет просечног Србина сувише је склон анархизму и слободољубљу да би се створила критична маса послушника који би беспоговорно спроводили одлуке некакве свемоћне државне власти. Државних репресија је било у прошлости, а има их, да се не лажемо, и данас, али оне никада нису досезале такве размере и интензитет да би се могле прогласити за фашистичке. Посебно је неукусно и безобразно причати о фашизму (а заправо се мисли и на нацизам) у Србији, земљи која је положила толико жртава у одбрани од освајача с тоталитарним идеологијама. Због свега тога остаје нам само да онима који лажно призивају фашизам пожелимо и да га једном доживе, али негде далеко од наше лепе Србије.

Печат

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*