Marko Tanasković: Poslednji pozdrav iz Vesterosa

0

Emitovanjem šeste i ujedno poslednje epizode osmog serijala Igre prestola, pre nekoliko dana, spuštena je zavesa na jedan od najdominantnijih fenomena popularne kulture 21. veka. Retko koja televizijska serija je uspela da u toj meri angažuje i zaludi publiku širom sveta, postajući nezaobilazni deo zeitgeist-a i ostvarujući impozantne brojke gledanosti i rejtinge kakvi se, sasvim izvesno, neće skoro ponoviti. Tokom gotovo čitavog emitovanja Igra prestola je bila globalno ubedljivo najgledanija i najpiratizovanija serija, a poslednji podaci govore da je samo u Americi epizode iz poslednjeg serijala premijerno na kablovskom HBO kanalu gledalo između 15 i 20 miliona gledalaca, dok se broj nelegalnih „skidanja“ preko internet torenta meri u stotinama miliona.

Čak i oni koji nisu pratili seriju bili su prinuđeni da saznaju ko su Džon Snežni, srčani Starkovi, perfidni Lanisteri, „majka zmajeva“ Deneris i ostali protagonisti iz mitske zemlje Vesterosa, jer su vesti, komentari, ostrašćene diskusije i šaljivi mimovi na temu serijala prosto zasipali medijski prostor sa svih strana. Imajući u vidu opsesivne razmere obožavanja koje je pratilo ovu televizijsku ekranizaciju romana Džordža R. Martina, ali i objektivnu složenost materijala koji je negde na tri četvrtine puta ostao bez izvornog literarnog predloška u vidu Martinovih knjiga, moglo se očekivati da će konačni rasplet priče razočarati neke od najzagriženijih i najzahtevnijih obožavalaca.

TRALJAVI ZAVRŠETAK
Ipak, ni u najcrnjim slutnjama niko nije mogao očekivati da će sam završetak ove epske sage biti tako zbrzan, traljav i slabo napisan. Već posle nekoliko epizoda poslednje sezone, kada je postalo jasno do koje mere su kola, scenaristički posmatrano, krenula nizbrdo,  počela je internetom da kruži peticija poklonika serije i Martinovih romana koji zahtevaju da se čitava završna sezona poništi i da HBO angažuje nove pisce i iznova snimi epizode. U trenutku pisanja ovog teksta, ova peticija je uveliko premašila milion potpisnika, a mnogi među njima su i finansijski spremni da doprinesu i doniraju kako bi spasili svoje omiljene junake od nezgrapnih i nedoslednih zahvata scenarističkog tandema Beniof-Vajs koji su, po njima, upropastili priču preuzetu od originalnog literarnog tvorca Martina.

Dejvid Beniof i Den Vajs

Nameće se očigledno pitanje: kada su to tačno i zašto stvari za Igru prestola krenule naopako? Mnogi će prstom upirati isključivo u pravcu dvojice kormilara čitavog projekta, Dejvida Beniofa i Dena Vajsa, tvrdeći da je serija izgubila na intenzitetu, dubini i slojevitosti onog trenutka kada je ponestalo originalne Martinove proze, pa su nedorasli scenaristi morali samostalno da vode sudbine junaka i da smišljaju rasplet za ono što je sam Martin u svojim knjigama genijalno zapleo. Čini se da, iako u takvim tvrdnjama i teorijama ima dosta istine, one ne mogu u potpunosti objasniti ogroman pad u kvalitetu koji se desio u poslednje dve sezone, jer je šesta sezona, koja se takođe ne oslanja na knjige, sasvim pristojna.

Stiče se utisak da je problem nastao onog trenutka kada su čelnici  HBO, nakon šeste sezone, iz samo njima znanih razloga, odlučili da ubrzaju završetak priče i da čitav projekat okončaju sa dve skraćene sezone, između kojih je zbog zahtevnosti produkcije bila planirana jednogodišnja pauza. Od sedme sezone, koja je počela sa emitovanjem tokom leta 2017, u očiglednom grozničavom nastojanju da se stvari nauštrb organskog toka i razvoja priče, što pre okončaju, krenulo se sa nedoslednostima i nelogičnostima u scenariju, likovi su za jedan dan prelazili ogromne distance za koje su im prethodno u seriji bili potrebni meseci, a martinovski oštre, dvosmislene i psihološki pregnantne dijaloge i suptilna zapažanja zamenile su banalne i tupave replike koje su za isključivi cilj imale ishitreno pomeranje radnje unapred. Sam Martin je u nedavnom intervjuu magazinu „Roling Stoun“ izjavio da smatra da je serija trebalo da ima barem još nekoliko sezona, kako bi se priča zaokružila kako valja, kao i da scenaristi zbog brzine često nisu bili verni sebi, tako da neki likovi rade stvari koje ne bi trebalo da rade, što se posebno odnosi na likove koje krasi velika inteligencija. On je takođe dodao da razume tvorce serije i glumce, jer su svi potpisali za sedam ili osam sezona i da sigurno žele da se ratosiljaju obaveza vezanih za seriju i da se oprobaju u drugim projektima.

PIROTEHNIČKO ZABAŠURIVANJE
Stiče se utisak da su od sedme sezone ovo ubrzavanje i prinudnu simplifikaciju priče koje Martin pominje kreatori televizijskog serijala pokušali da zabašure raskošnom produkcijom i prevelikim oslanjanjem na specijalne efekte, pre svega na spektakularne scene sa zmajevima i kompjuterski generisanim eksplozijama. „Kao da se film Frensisa Forda Kopole postepeno pretvorio u Majkl Bej produkciju“, lucidno je primetio kritičar američkog sajta Ringer u pokušaju da objasni i slikovito dočara ogroman raskorak između senzibiliteta i tona početnih i završnih epizoda. Sve ono što je krasilo seriju na početku – oštroumni dijalozi, zamršene intrige i neočekivani obrti u borbi za presto – pred sam kraj se svelo na holivudski kliše i isprazni pirotehnički spektakl kakav već možemo da vidimo u Marvelovim visokobudžetnim stripovskim adaptacijama.

Kulminaciju nedoslednosti i nelogičnosti u ponašanju i motivaciji likova, koja se često graniči sa maloumnošću, serija dostiže u završne dve epizode koje, pored spektakularno snimljenih scena borbi i razaranja, nude i neke zaista neshvatljive trenutke sumanutog postupanja. Pa tako Arja Stark, koja je svoj spisak za likvidaciju ponavljala u glavi od kraja prve sezone, posle samo nekoliko reči upozorenja od strane njenog saputnika i zaštitnika Pseta neobjašnjivo odustaje od želje za osvetom nad ženom koja je naredila ubistvo njenog oca i to u trenutku kada se nalazi samo na nekoliko koraka od ostvarenja svoga cilja. Nakon toga ona, iako prekaljeni i obučeni ubica koji je sa smrću odavno na ti, postaje užasnuti i saosećajni svedok stradanja naroda Kraljeve luke i prisilni humanitarni radnik, premda se radi o istom narodu koji je u maniru krvožedne rulje skandirao dok je njenom ocu odrubljivana glava.

Mejsi Vilijams kao Arja Stark u seriji „Igra prestola“

Za razliku od nje, Deneris Targerijan, koja je kidala lance i oslobađala robove, u rasponu od samo nekoliko epizoda naprasno postaje „zla“ i pretvara se u ludu „kraljicu pepela“ koja sa sadističkim uživanjem gleda kako žene i deca gore pod vatrenim mlazom njenog zmaja, a sve zato što je izgubila nekoliko prijatelja i zato što mase više vole njenog ljubavnika/bratanca od nje. Za to vreme glavni negativac serije Sersei Lanister ne doživljava nikakvo suočavanje sa preostalim članovima porodice Stark, koje je zavila u crno, pa ni sa samom Deneris, čime bi publika dobila priliku za dugo očekivanu i zasluženu katarzu, već odlazi u smrt maltene kao žrtva i mučenica, zatrpana ruševinama, sa svojim voljenim bratom blizancem Džejmijem u naručju i nerođenim detetom u stomaku.

VRHUNAC APSURDA
U nastojanju da zaobiđu očekivanja publike i da ponude istinski svež i iznenađujući završetak, scenaristi čak famozni presto (ili bolje reći ono što je ostalo od njega) na kraju, van svake logike i unutrašnjih pravila samog imaginarnog sveta Vesterosa, dodeljuju obogaljenom dečaku Brenu koji je istovremeno i mistični čuvar sećanja Trooki gavran, što bi, u našem svetu, otprilike bilo kao da upravnik Narodne biblioteke ili direktor Narodnog muzeja istovremeno obavlja i funkciju predsednika države. Naravno, o samoj sceni „izbora“ novog kralja, tokom koje izdajnik i politički zatvorenik Tirion Lanister volšebno postaje čovek koji odlučuje o budućem vladaru, teško je reći bilo šta osim da tu Igra prestola dostiže nezabeleženi vrhunac apsurda i naivnosti.

Srbi su inače prihvatili srozavanje kvaliteta serije sa dobro poznatim smislom za humor i ironiju. Tokom proteklih nedelja na društvenim mrežama su pljuštali štosovi, komične montaže i urnebesni mimovi koji su na šaljiv način dovodili u vezu dešavanja u seriji i likove iz Vesterosa sa različitim motivima iz naše nacionalne istorije i aktuelne društveno-političke zbilje. Na tapetu ove prave male eksplozije internet duhovitosti bili su svi: od četničke ikonografije, preko NATO agresora i kosovskog zaveta, do iskarikiranih verzija domaćih političara.

Naročitu inspiraciju anonimni autori mimova imali su kada su obrađivali temu rasturanja Kraljeve luke, jer je opšte poznato da je neprežaljeni srpski grad Dubrovnik u seriji poslužio kao scenografija za taj lokalitet, što je osvežilo uspomene na granatiranje istog i ratove devedesetih. Na stranu humorističke reakcije, preterivanja i parodije, može se reći da nije teško objasniti veliku popularnost koju je serija uživala među Srbima. U Igri prestola postoji jedna specifična surovost i pesimističan pogled na svet koji su imanentni našem karakteru i istorijskom iskustvu. U jednoj od naročito upečatljivih scena iz pete sezone, Sansa Stark, silovana, zatočena i ponižena od strane svog psihopatskog supruga Remzija Boltona, izgovara sledeću lakomislenu rečenicu: „Ne može biti gore od ovoga…“

Sofi Belinda Džonas kao Sansa Stark i Ivan Reon kao Remzi Bolton u petoj sezoni serije „Igra prestola“

„Može da bude gore. Uvek može da bude gore…“, odgovara joj iz svog iskustva Teon Grejdžoj, koji je mučen, kastriran i pretvoren u dehumanizovanog roba od ruke istog tlačitelja. Dakle, uvek može da bude gore, ta empirijski potvrđena po(r)uka iz jedne fiktivne američke serije savršeno fatalistički korespondira sa srpskim istorijskim iskustvom koje pamti brojne okupatore i stradanja u „dugom kretanju između klanja i oranja“. Baš kao što pamti i vrle primere junaštva i čojstva koji takođe nalaze svoje mesto u Martinovom imaginarnom srednjem veku.

PRIVLAČNOST SREDNJEG VEKA
Dok je snimao svoje remek-delo žanra epske fantastike, Konana varvarina, američki reditelj Džon Milijus izjavio je u jednom intervjuu da mu je cilj da kroz film stvori iluziju američkog Srednjeg veka. Prema mišljenju Milijusa, Amerikanci, kao mlada nacija, pate zbog nedostatka sopstvenog srednjovekovnog iskustva, kao i vrednosti i lekcija koje se iz njega crpe, jer je to bilo vreme danas zaboravljenih pre svega muških vrlina, poput hrabrosti, viteštva, odanosti, časti, istinske pobožnosti i osećaja dužnosti koji tako bolno i očigledno nedostaju savremenom društvu. Sa njim bi se verovatno složio i naš istaknuti umetnik i filozof Trećeg puta Dragoš Kalajić koji je takođe bio veliki zaljubljenik u Srednji vek i njegov nepokolebljivi apologeta, smatrajući da je taj obično prokazani i navodno mračni period istorije, pre pogubnog uticaja prosvetiteljskog racionalizma i lihvarskog materijalizma Novog doba, zapravo bio vreme najveće radosti življenja i vedrine u kome je svako znao svoje mesto, a poredak je počivao na najboljima – na suverenima, sveštenstvu, plemstvu, mudracima, svecima i vitezovima.

Globalna privlačnost Igre prestola, kao i u širem smislu epske fantastike kao žanra, vrlo često počiva na tom pomalo prikrivenom medijavelističkom fetišu koji, da bi bio socijalno prihvatljiv i politički korektan, mora biti uvijen u fantastično, eskapističko ruho. Srbima, naravno, ova vrsta mimikrije nije potrebna, oni surove, kvazi-srednjovekovne serije poput Igre prestola odmah prepoznaju kao svoje, jer ih nose u genetskom kodu kosovskih ratnika, epskoj poeziji i krvavoj, hiljadugodišnjoj borbi za slobodu koja po herojstvu i svetlim primerima iz borbe prsa u prsa uveliko nadmašuje sve što američka mašta uopšte može da izmisli.

Francuski teoretičar medija i tv kritičar Dominik Mojsi u izvrsnoj zbirci eseja Geopolitika televizijskih serija, govori o Igri prestola kao o trijumfu realpolitike i cinizma, odnosno o porazu morala i pravednosti,  jer većina idealističnih i naivno prostodušnih likova doživljava mahom užasne sudbine, dok ljigavi prevrtljivci i makijavelistički pragmatičari prosperiraju tokom većeg dela dramatičnih zbivanja u Vesterosu. Razloge za toliki uspeh serije on traži u moralnoj degradaciji savremenog društva i globalnom haosu koji vlada u međunarodnim odnosima, gde su sva pravila ponašanja poništena.

Mejsi Vilijams kao Arja Stark i Kit Harington kao Džon Snou u osmoj i poslednjoj sezoni serije „Igra prestola“

On svakako nije jedini, postoje mnogi kritičari koji su u televizijskoj seriji i u Martinovim knjigama isključivo videli sveprožimajući nihilizam i odsustvo dobra u jednoj igri za sticanje apsolutne moći u kojoj su sva sredstva dozvoljena. Istina je da u Martinovom svetu sila Boga ne moli, ali da isto tako, u završnom računu, Bog silu ne voli. Iako možemo da zameramo svašta u pogledu konačnog raspleta serijala i načina na koji se do njega došlo, treba reći da utešno deluje saznanje da u konačnom zbiru ipak na kraju pobeđuju, uslovno rečeno, dobri momci, oličeni u preostalim članovima porodice Stark. Ako uzmemo u obzir da se najveći deo Srba tokom serije identifikovao i patio zajedno sa Starkovima, prepoznajući u njihovim greškama i zabludama uzroke i sopstvenih poraza, kao i da je simbol porodice Stark vuk koji je takođe totemska životinja Srba, onda možda ovaj oproštaj od Vesterosa i njegovih junaka možemo da završimo u jednom optimističnom i ohrabrujućem tonu, kao najavu budućih i, nadajmo se, konačnih srpskih pobeda.

Marko Tanasković je književnik, publicista, bivši zamenik glavnog urednika u časopisu ,,Vodič za život“ i autor romana ,,Oluja“. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

*