Маша Вујановић за ПАТРИОТ: Кампања Двери је злоупотреба вере у политичке сврхе!

3

Дугогодишња активисткиња и портпарол покрета Двери, садашње парламентарне странке чији је лидер Бошко Обрадовић, некадашњег национално-верског покрета, за ПАТРИОТ говори о Дверима и о свом духовном искуству из кога црпи снагу за живот и патриотизам.

Маша Вујановић
Маша Вујановић

Како сте постали део Двери и шта су Вам Двери представљале?

Након покушаја убиства моје мајке, Миље Вујановић, 2000. године, код мене се пробудила православна духовност, као једини одговор на моја питања и као једина утеха и нада у мојој тада веома тешкој животној ситуацији у којој сам остала практично сама.
После неког времена видела сам плакат за трибину на Машинцу, предавање Владике Атанасија Јевтића, мени изузетно драгог. Тако сам кренула на те трибине, ту “продужену Литургију“, ризницу духовне, моралне, културне, мисаоне хране, која је поред литургијских беседа у Цркви и православне литературе, био (и остао) мој једини спас.
Силно сам желела да ме Двери приме у своје редове. И једном приликом Владан Глишић је са бине позвао да им се придружимо. Мени је то била част и ја сам се тада активирала, неке 2003. године.
Долазила сам на трибине, помагала шта је требало, а 2008. године на Сабору у Студеници, предложила сам да отворимо профил Двери на Фејсбуку, обзиром да нигде другде у медијима за нас није могло да се чује. Нисам добила подршку ни од кога, чак је једна особа била против, а ја сам ипак послушала свој осећај и наредних пар година на Фејсбуку са љубављу обавештавала јавност о активностима Двери. Све време сам (једина и самоиницијативно) обавештавала јавност о свим трибинама, акцијама, активностима Двери, путем сајтова као што су “Верујем“, “Српски националисти“, “Видовдан“ и многи други. Просто, осећала сам то као своју дужност, јер сам до тада и сама живела у врсти духовног мрака и не баш великог познавања своје вере и нације.
Потом су Двери одлучиле да уђу у политичку арену, а ми смо већ имали разрађену фејсбук платформу, неколико хиљада пријатеља који су редовно били обавештавани о свему и били добро у све упућени. Тада сам почела да водим прву предизборну кампању Двери на Фејсбуку, за коју су ми чланови тадашњег старешинства рекли да је равна чуду, обзиром на то колико је десетина хиљада људи за кратко време привукла Дверима. Ја сам то такође радила из љубави и самоиницијативно, са једном бебом у јаслицама а другом поред мене у креветцу. Умела сам по осам сати дневно да радим кампању, која је трајала месецима. Била сам, као најистакнутија, изложена стравичним нападима колега из других странака, пуним неке адске мржње. Као и појединих колега из самих Двери. То је требало преживети.

Колико година сте били активан члан Двери?

Тринаест.

Како је дошло до Вашег напуштања Двери? Да ли сте искључени или сте сами напустили?

Осећам се (пр)отераном из Двери. Прво, у сред кампање на Фејсбуку, звали су ме Радован Тврдишић и Бранимир Нешић, да ме обавесте да ја више не радим то што сам до тада радила. Образложење је било да су се неки људи жалили на мене. Који људи, у вези чега, никад нисам од њих сазнала. Никада ме нису звали да ми кажу на шта се тај неко жали, па да попричамо, да чују и моју страну. Бранимир је обећао да ће ми послати писане изјаве “тих људи“ али никада није. Они су мене, тада (трудну са трећим детеом), отерали са мог дотадашњег ангажмана. Да нисам имала психотерапеута, не знам да ли бих и како то преживела. Неколико наредних година сам се осећала одбаченом, а разлог томе нисам знала. Ни дан данас не знам. Током те Фејсбук кампање коју сам водила, десило се да ми неко покраде приватне мејлове и качи их где год може на Фејсбук. Рецимо, мој мејл духовнику, у којем пишем о проблемима мог брата, непокретне мајке, …они су најстрашније вређали и мене и брата и моју, тада већ покојну, мајку. На све то добила сам и црвени картон од Двери и била склоњена. Тада сам замолила Бошка Обрадовића да попричамо, но он је журио, није имао времена. Обећао је да ће ме вратити у кампању, међутим није.
Патила сам за Дверима, они су били моја друга породица, били су ми веома потребан проводник моје борбе за православне вредности у овом нашем духовно ојађеном друштву. Такви људи као ја су били потребни дотадашњим Дверима. Тако су нам барем говорили.

11800554_10153509317249555_2517999305024752056_n

Начин на који сам стављана на предизборне листе наредних пар пута, био је заиста понижавајући. То се није подразумевало, већ бих се негде срела са неким из Старешинства, а тада би ме он  питао, јер ме се сетио тек тад кад ме је видео, да ли желим да будем на листи, при том да одмах тог дана донесем све потребне документе јер се сутра предају. Такав је био однос Двери према мом раду. Тако нешто ипак можеш да трпиш годинама, зависно од количине љубави и трпљења које имаш, али на крају се ипак чаша прелије.
У мом случају она се препунила када сам схватила да ме је Бошко Обрадовић, председник странке Двери, лагао годину дана да ћемо сести и попричати о мом раду у Дверима. Нисам желела да напречац закључујем и пребрзо доносим одлуке, дала сам му годину дана да “нађе времена“ и види се са мном, као што се виђао са свим осталим саборцима, посебно блиским, као што сам била и ја. Још можда и блискија обзиром да сам једна од малобројних која је толико дуго у Дверима. Плус што смо се ми и породично посећивали.
На све то, директор инфо службе Двери у којој сам била, Југослав Кипријановић, на првом састанку је рекао да ће пар људи од нас, ту моћи да се запосли. Ја сам га мејлом питала да ли бисмо могли да се видимо и попричамо, он ми је рекао да нема времена. Није ме питао у вези чега ми треба састанак, није ми предложио да му напишем о чему је реч,  кад већ нема времена да се видимо, нити ми је рекао када ће имати времена. Ја нисам чула да се игде неко тако понаша према “подређенима“. Сматрала сам да заслужујем посао, као веран, вредан и одан тринаестогодишњи саборац, кога сви (сем Двери) препознају као њиховог дугогодишњег портпарола.
Бошко никад није “нашао времена“ за разговор, а моја чаша се препунила већ дугогодишњом толеранцијом, разумевањем, стрпљењем… свега, што је од мене (а и генерално, од скоро свих сабораца) годинама било тражено да дам. На крају сам схватила да ме је све време лагао.
Сматрам да сам дала све што сам имала и могла, чак и превише, да се коначно у Скупштини чује глас православног родољубља. Себе сам непрестано свесно стављала у ризичне ситуације, не гледајући шта губим тиме. Борба за православље и родољубље за мене није имала цену. Упркос свим ометајућим факторима и од стране Двери, разних непријатних коментара на друштвеним мрежама, пасивности и незаинтересованости народа којем је све то упућено и у чијим је рукама избављење.
Једноставно, више нисам ишла на састанке Главног одбора, у који сам стављена. Не бих се добро осећала  да се појавим пред неким ко ме је опуштено лагао годину дана. Он је то искористио да ме избаци из ГО, јер по правилнику ако се не појавиш на три састанка и не оправдаш, искључују те. Тако се завршила моја “каријера“ у Дверима.
Након тога само ме је један саборац звао да ме пита како сам и зашто сам искључена.

 

Ви очигледно до скоро нисте знали да је старешинство Двери положило завет у Хиландару да неће никад имати председника нити да ће икад бити странка, сада су то потврдили и неки бивши чланови старешинства. Како сте доживели то сазнање и шта мислите колико је паметно мешати веру и политику?

 

За то сам сазнала крајем 2016. године. Занимљиво је да то НИКО од бивших старешина није поменуо када су Двери одлучиле да постану странка, упркос датом обећању. То очито  никоме од њих није сметало, обзиром да су сви остали у Дверима када су постале странка. Зашто нам то  нису рекли, па да и ми одлучимо да ли желимо да останемо у причи или не? Једини закључак који се намеће је да су то од свих нас намерно сакрили. Верујем да је управо то разлог распада Двери. Духовни прекршај, јер Двери су се све време позивале на благослов блаженопочившег Патријарха Павла и на његову грамату Дверима. “Зинуло се“ на политику, просто речено и све се распало.


У тексту који је пре неки дан објављен у листу АЛО, за изјаве тим поводом питани су бивши Дверјани, који су данас блиски СНС. Зашто нису питали и оне који нису блиски СНС? Ја сам из тог разлога јуче питала Данила Тврдишића и он ми је потврдио да је обећање на Хиландару заиста дато. Садашњи Дверјани сада више неће моћи да кажу то што каже њихов лидер Бошко, да је та информација Вучићево масло. Ево није. Истине ради.
Данило

У којој мери је тачно да су наше странке налик на секте?

 

Нисам била ни у једној странци пре Двери, нити ћу највероватније (никад не реци никад) бити, тако да не знам како је код других, али дух Двери више није онај стари. Та промена се правда добром намером зарад општег добра, облачењем скафандера за улазак у политичку септичку јаму, али џаба. Мени је рецимо саблазан била молитва на црквенословенском пре почетка заседања ГО а онда ме Бошко најопуштеније лаже да ће се јавити наредне и наредне и наредне недеље да се видимо. То је недопустиво. И ја то доживљавам као злоупотребу вере у политичке сврхе, зарад навлачења добронамерних људи, који су потребни као (бесплатни) активисти. Ево баш јуче гледам клип на Бошковој Фејсбук страници, на дочеку моштију Св. Деспота Стефана, на којем Бошко иде са Кипријановићем (оним што “нема времена да ме прими“) и даје изјаву о неопходности православља у Срба. Шта ћемо са твојим лажима и обманама Бошко? Не иде то једно са другим.

 

Да ли вреди покренути поново покрет који би био сличан некадашњим Дверима и да ли за то данас има воље у народу? Осетно је одсуство таквог једног покрета данас.

 

Покренуће се ако буде било некога да га покрене, а то ћемо сазнати у данима пред нама. Сматрам да увек све вреди, ако се има жеља, љубав, преданост. Будућност не можемо да знамо, нити је она само у нашим рукама. Сматрам да је дужност нас који смо свесно одабрали да идемо хришћанским путем, да чинимо све што је до нас да најпре о себи духовно побринемо, о својој деци а затим и о друштву. Бог гледа да ли се и колико трудимо и то је једино што се тражи од нас. Никакве прогнозе унапред. Од нас  се тражи да у садашњем тренутку учинимо оно што можемо. Врло је битно, понављам, не гледати у будућност… јер уме да обесхрабри унапред и одузме драгоцену енергију. Што је и циљ непријатеља.

 

На наредним председничким изборима за кога ћете гласати? Видимо да на вашем твитеру и фејсу шерујете Љубишу Прелетачевића Белог, што је он толико занимљив и да ли је он нека врста сатисфакције свим разочараним гласачима?

 
Последњи мејл који сам као члан ГО Двери добила од Бошка Обрадовића, председничког кандидата, у којем се обраћа нама из ГО ме је додатно убедио да не треба ни за кога да гласам, јер ако он шаље мејл такве садржине, какви ли су тек остали, који су иначе добро познати јавности и за које никад не бих ни гласала јер нико од њих нема програм који се заснива на православљу. Значи ја сам ушла у политику искључиво због Двери али пошто су ме исте разочарале, изашла сам из политике. А у писму је написао нешто типа, подржите ме, има места за све (?), а ја се НАДАМ ДА ЋУ ПОЧЕТИ да реализујем обећање да ћу онакав какав сам обећао, бити. Не могу тачно да цитирам, забранили су ми улаз у мој дверјански мејл.
Бели је хумореска, а то ми је преко потребно у садашњој ситуацији. Смех је лек. Политичари се исмевају нама, а сада се преко Белог ми исмевамо политичарима. Избори убијају човеков дух. Надаш се, трудиш, препиреш са људима (на радост политичара) и на крају буде још горе него што је било. Е ја ту подршку више никоме не дајем. Моје решење је да се појединачно вратимо вери, јер је то једини начин да нам дугорочно буде боље, али ја немам ту моћ да некога на то наговорим.
294234_10150361272319555_1850263218_nа
Колико је данас патриотизам компромитован, када видимо да се већи део председничких канидидата, које народ ни у ком случају не доживљава као патриоте, заклањају иза патриотизма?
 
За мене лично, нико ко није утврђен у православној вери, не може бити аутентични родољуб. Из простог разлога што родољубље, илити патриотизам, није само световна категорија, већ најпре духовна. Наши Свети преци који су нам створили државу, нису били ни атеисти, нити су припадали другим конфесијама, већ су били активни православци, који су то доказивали полагањем живота за веру и Отаџбину. Ја наравно поштујем и сматрам слободним правом на избор, Богом дат, свакоме да изабере своју веру, али мора да се зна на којој се заснива наша држава. Јер вера је она која ти даје снагу за све што ти је у животу потребно, па и за патриотизам (особину која се подразумева свуда у свету, а једино код нас исмева). Сваки други вид патриотизма без вере, световни је и без душе. Дакле, не обећава.
Чиме нам данашње “патриотске“ вође доказују свој патриотизам? Која су то дела? Прво они и њихови, а за државу шта остане? А по делима ћемо их познати, упутило нас је Свето Јеванђеље како да препознамо праве од лажних.

 

Шта је за Вас патриотизам данас?

Патриотизам је да се, без обзира како си одгајан и каква је атмосфера ту где живиш, заинтересујеш за ту неку православну веру, о којој се у последње време мало више прича него раније. Чисто купиш неку књижицу Светог Владике Николаја нпр. Одеш у недељу у 09 у неку Цркву да видиш шта је то Литургија, на које су одлазили ти наши Свети преци захваљујући којима си ти данас православац и живиш у Србији која има тако славну прошлост (којом се и ти поносиш). Постављаш питања која те занимају о вери, свештеницима, а многе одговоре имаш и на нету. Схватиш да ти је то основ живота, нешто важније од свега. Аутоматски ти се пробуди и родољубиви ген. Сазнаш много тога што на ту тему до данас ниси знао. Онда ступа на снагу твоја креативност и дарови које си од Бога добио па видиш где и како можеш да допринесеш да нам се нација одржи на површини и временом духовно и бројчано обнови. То је брига и љубав према себи а самим тим, и нашем друштву. То је уједно, укратко и моја животна прича.

Патриот