Maša Vujanović za PATRIOT: Kampanja Dveri je zloupotreba vere u političke svrhe!

3

Dugogodišnja aktivistkinja i portparol pokreta Dveri, sadašnje parlamentarne stranke čiji je lider Boško Obradović, nekadašnjeg nacionalno-verskog pokreta, za PATRIOT govori o Dverima i o svom duhovnom iskustvu iz koga crpi snagu za život i patriotizam.

Maša Vujanović
Maša Vujanović

Kako ste postali deo Dveri i šta su Vam Dveri predstavljale?

Nakon pokušaja ubistva moje majke, Milje Vujanović, 2000. godine, kod mene se probudila pravoslavna duhovnost, kao jedini odgovor na moja pitanja i kao jedina uteha i nada u mojoj tada veoma teškoj životnoj situaciji u kojoj sam ostala praktično sama.
Posle nekog vremena videla sam plakat za tribinu na Mašincu, predavanje Vladike Atanasija Jevtića, meni izuzetno dragog. Tako sam krenula na te tribine, tu “produženu Liturgiju“, riznicu duhovne, moralne, kulturne, misaone hrane, koja je pored liturgijskih beseda u Crkvi i pravoslavne literature, bio (i ostao) moj jedini spas.
Silno sam želela da me Dveri prime u svoje redove. I jednom prilikom Vladan Glišić je sa bine pozvao da im se pridružimo. Meni je to bila čast i ja sam se tada aktivirala, neke 2003. godine.
Dolazila sam na tribine, pomagala šta je trebalo, a 2008. godine na Saboru u Studenici, predložila sam da otvorimo profil Dveri na Fejsbuku, obzirom da nigde drugde u medijima za nas nije moglo da se čuje. Nisam dobila podršku ni od koga, čak je jedna osoba bila protiv, a ja sam ipak poslušala svoj osećaj i narednih par godina na Fejsbuku sa ljubavlju obaveštavala javnost o aktivnostima Dveri. Sve vreme sam (jedina i samoinicijativno) obaveštavala javnost o svim tribinama, akcijama, aktivnostima Dveri, putem sajtova kao što su “Verujem“, “Srpski nacionalisti“, “Vidovdan“ i mnogi drugi. Prosto, osećala sam to kao svoju dužnost, jer sam do tada i sama živela u vrsti duhovnog mraka i ne baš velikog poznavanja svoje vere i nacije.
Potom su Dveri odlučile da uđu u političku arenu, a mi smo već imali razrađenu fejsbuk platformu, nekoliko hiljada prijatelja koji su redovno bili obaveštavani o svemu i bili dobro u sve upućeni. Tada sam počela da vodim prvu predizbornu kampanju Dveri na Fejsbuku, za koju su mi članovi tadašnjeg starešinstva rekli da je ravna čudu, obzirom na to koliko je desetina hiljada ljudi za kratko vreme privukla Dverima. Ja sam to takođe radila iz ljubavi i samoinicijativno, sa jednom bebom u jaslicama a drugom pored mene u krevetcu. Umela sam po osam sati dnevno da radim kampanju, koja je trajala mesecima. Bila sam, kao najistaknutija, izložena stravičnim napadima kolega iz drugih stranaka, punim neke adske mržnje. Kao i pojedinih kolega iz samih Dveri. To je trebalo preživeti.

Koliko godina ste bili aktivan član Dveri?

Trinaest.

Kako je došlo do Vašeg napuštanja Dveri? Da li ste isključeni ili ste sami napustili?

Osećam se (pr)oteranom iz Dveri. Prvo, u sred kampanje na Fejsbuku, zvali su me Radovan Tvrdišić i Branimir Nešić, da me obaveste da ja više ne radim to što sam do tada radila. Obrazloženje je bilo da su se neki ljudi žalili na mene. Koji ljudi, u vezi čega, nikad nisam od njih saznala. Nikada me nisu zvali da mi kažu na šta se taj neko žali, pa da popričamo, da čuju i moju stranu. Branimir je obećao da će mi poslati pisane izjave “tih ljudi“ ali nikada nije. Oni su mene, tada (trudnu sa trećim deteom), oterali sa mog dotadašnjeg angažmana. Da nisam imala psihoterapeuta, ne znam da li bih i kako to preživela. Nekoliko narednih godina sam se osećala odbačenom, a razlog tome nisam znala. Ni dan danas ne znam. Tokom te Fejsbuk kampanje koju sam vodila, desilo se da mi neko pokrade privatne mejlove i kači ih gde god može na Fejsbuk. Recimo, moj mejl duhovniku, u kojem pišem o problemima mog brata, nepokretne majke, …oni su najstrašnije vređali i mene i brata i moju, tada već pokojnu, majku. Na sve to dobila sam i crveni karton od Dveri i bila sklonjena. Tada sam zamolila Boška Obradovića da popričamo, no on je žurio, nije imao vremena. Obećao je da će me vratiti u kampanju, međutim nije.
Patila sam za Dverima, oni su bili moja druga porodica, bili su mi veoma potreban provodnik moje borbe za pravoslavne vrednosti u ovom našem duhovno ojađenom društvu. Takvi ljudi kao ja su bili potrebni dotadašnjim Dverima. Tako su nam barem govorili.

11800554_10153509317249555_2517999305024752056_n

Način na koji sam stavljana na predizborne liste narednih par puta, bio je zaista ponižavajući. To se nije podrazumevalo, već bih se negde srela sa nekim iz Starešinstva, a tada bi me on  pitao, jer me se setio tek tad kad me je video, da li želim da budem na listi, pri tom da odmah tog dana donesem sve potrebne dokumente jer se sutra predaju. Takav je bio odnos Dveri prema mom radu. Tako nešto ipak možeš da trpiš godinama, zavisno od količine ljubavi i trpljenja koje imaš, ali na kraju se ipak čaša prelije.
U mom slučaju ona se prepunila kada sam shvatila da me je Boško Obradović, predsednik stranke Dveri, lagao godinu dana da ćemo sesti i popričati o mom radu u Dverima. Nisam želela da naprečac zaključujem i prebrzo donosim odluke, dala sam mu godinu dana da “nađe vremena“ i vidi se sa mnom, kao što se viđao sa svim ostalim saborcima, posebno bliskim, kao što sam bila i ja. Još možda i bliskija obzirom da sam jedna od malobrojnih koja je toliko dugo u Dverima. Plus što smo se mi i porodično posećivali.
Na sve to, direktor info službe Dveri u kojoj sam bila, Jugoslav Kiprijanović, na prvom sastanku je rekao da će par ljudi od nas, tu moći da se zaposli. Ja sam ga mejlom pitala da li bismo mogli da se vidimo i popričamo, on mi je rekao da nema vremena. Nije me pitao u vezi čega mi treba sastanak, nije mi predložio da mu napišem o čemu je reč,  kad već nema vremena da se vidimo, niti mi je rekao kada će imati vremena. Ja nisam čula da se igde neko tako ponaša prema “podređenima“. Smatrala sam da zaslužujem posao, kao veran, vredan i odan trinaestogodišnji saborac, koga svi (sem Dveri) prepoznaju kao njihovog dugogodišnjeg portparola.
Boško nikad nije “našao vremena“ za razgovor, a moja čaša se prepunila već dugogodišnjom tolerancijom, razumevanjem, strpljenjem… svega, što je od mene (a i generalno, od skoro svih saboraca) godinama bilo traženo da dam. Na kraju sam shvatila da me je sve vreme lagao.
Smatram da sam dala sve što sam imala i mogla, čak i previše, da se konačno u Skupštini čuje glas pravoslavnog rodoljublja. Sebe sam neprestano svesno stavljala u rizične situacije, ne gledajući šta gubim time. Borba za pravoslavlje i rodoljublje za mene nije imala cenu. Uprkos svim ometajućim faktorima i od strane Dveri, raznih neprijatnih komentara na društvenim mrežama, pasivnosti i nezainteresovanosti naroda kojem je sve to upućeno i u čijim je rukama izbavljenje.
Jednostavno, više nisam išla na sastanke Glavnog odbora, u koji sam stavljena. Ne bih se dobro osećala  da se pojavim pred nekim ko me je opušteno lagao godinu dana. On je to iskoristio da me izbaci iz GO, jer po pravilniku ako se ne pojaviš na tri sastanka i ne opravdaš, isključuju te. Tako se završila moja “karijera“ u Dverima.
Nakon toga samo me je jedan saborac zvao da me pita kako sam i zašto sam isključena.

 

Vi očigledno do skoro niste znali da je starešinstvo Dveri položilo zavet u Hilandaru da neće nikad imati predsednika niti da će ikad biti stranka, sada su to potvrdili i neki bivši članovi starešinstva. Kako ste doživeli to saznanje i šta mislite koliko je pametno mešati veru i politiku?

 

Za to sam saznala krajem 2016. godine. Zanimljivo je da to NIKO od bivših starešina nije pomenuo kada su Dveri odlučile da postanu stranka, uprkos datom obećanju. To očito  nikome od njih nije smetalo, obzirom da su svi ostali u Dverima kada su postale stranka. Zašto nam to  nisu rekli, pa da i mi odlučimo da li želimo da ostanemo u priči ili ne? Jedini zaključak koji se nameće je da su to od svih nas namerno sakrili. Verujem da je upravo to razlog raspada Dveri. Duhovni prekršaj, jer Dveri su se sve vreme pozivale na blagoslov blaženopočivšeg Patrijarha Pavla i na njegovu gramatu Dverima. “Zinulo se“ na politiku, prosto rečeno i sve se raspalo.


U tekstu koji je pre neki dan objavljen u listu ALO, za izjave tim povodom pitani su bivši Dverjani, koji su danas bliski SNS. Zašto nisu pitali i one koji nisu bliski SNS? Ja sam iz tog razloga juče pitala Danila Tvrdišića i on mi je potvrdio da je obećanje na Hilandaru zaista dato. Sadašnji Dverjani sada više neće moći da kažu to što kaže njihov lider Boško, da je ta informacija Vučićevo maslo. Evo nije. Istine radi.
Danilo

U kojoj meri je tačno da su naše stranke nalik na sekte?

 

Nisam bila ni u jednoj stranci pre Dveri, niti ću najverovatnije (nikad ne reci nikad) biti, tako da ne znam kako je kod drugih, ali duh Dveri više nije onaj stari. Ta promena se pravda dobrom namerom zarad opšteg dobra, oblačenjem skafandera za ulazak u političku septičku jamu, ali džaba. Meni je recimo sablazan bila molitva na crkvenoslovenskom pre početka zasedanja GO a onda me Boško najopuštenije laže da će se javiti naredne i naredne i naredne nedelje da se vidimo. To je nedopustivo. I ja to doživljavam kao zloupotrebu vere u političke svrhe, zarad navlačenja dobronamernih ljudi, koji su potrebni kao (besplatni) aktivisti. Evo baš juče gledam klip na Boškovoj Fejsbuk stranici, na dočeku moštiju Sv. Despota Stefana, na kojem Boško ide sa Kiprijanovićem (onim što “nema vremena da me primi“) i daje izjavu o neophodnosti pravoslavlja u Srba. Šta ćemo sa tvojim lažima i obmanama Boško? Ne ide to jedno sa drugim.

 

Da li vredi pokrenuti ponovo pokret koji bi bio sličan nekadašnjim Dverima i da li za to danas ima volje u narodu? Osetno je odsustvo takvog jednog pokreta danas.

 

Pokrenuće se ako bude bilo nekoga da ga pokrene, a to ćemo saznati u danima pred nama. Smatram da uvek sve vredi, ako se ima želja, ljubav, predanost. Budućnost ne možemo da znamo, niti je ona samo u našim rukama. Smatram da je dužnost nas koji smo svesno odabrali da idemo hrišćanskim putem, da činimo sve što je do nas da najpre o sebi duhovno pobrinemo, o svojoj deci a zatim i o društvu. Bog gleda da li se i koliko trudimo i to je jedino što se traži od nas. Nikakve prognoze unapred. Od nas  se traži da u sadašnjem trenutku učinimo ono što možemo. Vrlo je bitno, ponavljam, ne gledati u budućnost… jer ume da obeshrabri unapred i oduzme dragocenu energiju. Što je i cilj neprijatelja.

 

Na narednim predsedničkim izborima za koga ćete glasati? Vidimo da na vašem tviteru i fejsu šerujete Ljubišu Preletačevića Belog, što je on toliko zanimljiv i da li je on neka vrsta satisfakcije svim razočaranim glasačima?

 
Poslednji mejl koji sam kao član GO Dveri dobila od Boška Obradovića, predsedničkog kandidata, u kojem se obraća nama iz GO me je dodatno ubedio da ne treba ni za koga da glasam, jer ako on šalje mejl takve sadržine, kakvi li su tek ostali, koji su inače dobro poznati javnosti i za koje nikad ne bih ni glasala jer niko od njih nema program koji se zasniva na pravoslavlju. Znači ja sam ušla u politiku isključivo zbog Dveri ali pošto su me iste razočarale, izašla sam iz politike. A u pismu je napisao nešto tipa, podržite me, ima mesta za sve (?), a ja se NADAM DA ĆU POČETI da realizujem obećanje da ću onakav kakav sam obećao, biti. Ne mogu tačno da citiram, zabranili su mi ulaz u moj dverjanski mejl.
Beli je humoreska, a to mi je preko potrebno u sadašnjoj situaciji. Smeh je lek. Političari se ismevaju nama, a sada se preko Belog mi ismevamo političarima. Izbori ubijaju čovekov duh. Nadaš se, trudiš, prepireš sa ljudima (na radost političara) i na kraju bude još gore nego što je bilo. E ja tu podršku više nikome ne dajem. Moje rešenje je da se pojedinačno vratimo veri, jer je to jedini način da nam dugoročno bude bolje, ali ja nemam tu moć da nekoga na to nagovorim.
294234_10150361272319555_1850263218_na
Koliko je danas patriotizam kompromitovan, kada vidimo da se veći deo predsedničkih kanididata, koje narod ni u kom slučaju ne doživljava kao patriote, zaklanjaju iza patriotizma?
 
Za mene lično, niko ko nije utvrđen u pravoslavnoj veri, ne može biti autentični rodoljub. Iz prostog razloga što rodoljublje, iliti patriotizam, nije samo svetovna kategorija, već najpre duhovna. Naši Sveti preci koji su nam stvorili državu, nisu bili ni ateisti, niti su pripadali drugim konfesijama, već su bili aktivni pravoslavci, koji su to dokazivali polaganjem života za veru i Otadžbinu. Ja naravno poštujem i smatram slobodnim pravom na izbor, Bogom dat, svakome da izabere svoju veru, ali mora da se zna na kojoj se zasniva naša država. Jer vera je ona koja ti daje snagu za sve što ti je u životu potrebno, pa i za patriotizam (osobinu koja se podrazumeva svuda u svetu, a jedino kod nas ismeva). Svaki drugi vid patriotizma bez vere, svetovni je i bez duše. Dakle, ne obećava.
Čime nam današnje “patriotske“ vođe dokazuju svoj patriotizam? Koja su to dela? Prvo oni i njihovi, a za državu šta ostane? A po delima ćemo ih poznati, uputilo nas je Sveto Jevanđelje kako da prepoznamo prave od lažnih.

 

Šta je za Vas patriotizam danas?

Patriotizam je da se, bez obzira kako si odgajan i kakva je atmosfera tu gde živiš, zainteresuješ za tu neku pravoslavnu veru, o kojoj se u poslednje vreme malo više priča nego ranije. Čisto kupiš neku knjižicu Svetog Vladike Nikolaja npr. Odeš u nedelju u 09 u neku Crkvu da vidiš šta je to Liturgija, na koje su odlazili ti naši Sveti preci zahvaljujući kojima si ti danas pravoslavac i živiš u Srbiji koja ima tako slavnu prošlost (kojom se i ti ponosiš). Postavljaš pitanja koja te zanimaju o veri, sveštenicima, a mnoge odgovore imaš i na netu. Shvatiš da ti je to osnov života, nešto važnije od svega. Automatski ti se probudi i rodoljubivi gen. Saznaš mnogo toga što na tu temu do danas nisi znao. Onda stupa na snagu tvoja kreativnost i darovi koje si od Boga dobio pa vidiš gde i kako možeš da doprineseš da nam se nacija održi na površini i vremenom duhovno i brojčano obnovi. To je briga i ljubav prema sebi a samim tim, i našem društvu. To je ujedno, ukratko i moja životna priča.

Patriot