Масовно исељавање Хрвата се наставља, аутобуси пуни, чак ШЕСТ школа затворено

0

Хрватска умире. Ове године затвара се шест школа, а у њих 117 није уписан ниједан једини нови ученик. Масовно исељавање поготово из Славоније траје већ пет година, а из Хрватске и даље одлазе аутобуси пуни оних који иду трбухом за крухом.

Новинари су отишли на загребачку аутобуску станицу где су затекли већ стандарни, али и даље тужан призор – уплакане мајке. Једна је плакала за својим 18-годишњим сином који одлази у Немачку, а друга се пак опраштала од породице и враћала у Минхен где ради последњих осам месеци.

Ада из Сесвета заједно је с млађим сином дошла да испрати старијег који има 18 година и тек је завршио средњу школу. Одлази у Минхен где га чека посао.

– Имамо родбину у Немачкој и они су сину нашли посао па иде да види, да одради пробни рок. Завршио је средњу школу за аутомеханичара, а у Немачкој ће радити у аутолимарској радионици. Одлази јер овде нема посла, ево ја сам већ годинама без посла. Ако се он снађе, видећемо па се можда сви одселимо, супруг још премишља би ли остао овде јер, гледајте, у Хрватској сад није бајно, а биће још горе – рекла је Ада.

„Пет породица с децом се само из мог суседства одселило из Хрватске“

А када су пришли другој госпођи и питали је одлази ли и она у Немачку, само је бризнула у плач.

– Опростите, тешко ми је. Да, враћам се из посете породици. У Немачку сам отишла у јануару – рекла је.

Открила је да већ осам месеци ради у једном ресторану у Минхену као куварица. У Осијеку је радила у продавници, с платом коју је примала, она, супруг и двоје деце једва су преживљавали.

– Овде сам била на минималцу, имамо две средњошколке. Једна је сад завршила средњу, а млађа сад креће у други разред средње школе. Ова старија сад полаже возачки па размишља да и она дође у Минхен. Ужасно ми је тешко без њих, али живот ује тамо далеко бољи. Доста сам боље плаћена и цењена. Шеф ми се сваки дан захваљује на одрађеном послу кад завршим смену, цени ме као запослену, сваки дан ме пита како сам. Тако нешто у Хрватској нисам никад доживела.

У Хрватску бих се вратила само да се у потпуности промени ситуација у земљи и да од свог рада можемо нормално да живимо, а не да преживљавамо. Ево, примера ради, из мог комшилука у Осијеку чак пет породица се одселило заједно с децом у Немачку – испричала је Ивана.

„Одселила сам због неимаштине“

Загрепчанка Маријана већ 4 године живи у Немачкој.

– У Загребу сам имала посао, али супруг није. Били смо подстанари с малим дететом. У Немачкој нам је добро, радимо, посао се одмах нађе и добро је ако се навикнеш, међутим тамо је потпуно другачији начин живота. Kод њих нема испијања кафа. Они не знају за тај обичај. Истина је, добро се заради јер тамо увек имаш могућност да радиш више послова и додатно зарадиш. Плаћају се велике суме јер, рецимо, 1.200 евра плаћамо станарину, онда можеш мислити колике су плате кад то без проблема платимо. Али оно што ме мучи је што смо тамо увек грађани другог реда. Ми планирамо да се вратимо у Хрватску кад нам дете крене на факултет – рекла је Маријана.

„Ако успем у Немачкој, доћи ће и мој супруг“

Разговарали смо и са Загрепчанком Влатком која први пут одлази да живи у Немачку док јој супруг још неко време остаје у Загребу јер, каже, све зависи о томе како ће се она тамо снаћи.

– Брат ми живи у Немачкој и он ми је нашао посао у једној пекари на припреми сендвича, а касније ћу радити у продаји кад научим боље језик. У Загребу сам радила у једној приватној продавници воћа, али цело лето сам продавала лубенице од 9 ујутро до 20 сати и то за 200 куна по дану. Нисам имала слободне ни викенде ни празнике. Брат ми је сад пронашао посао па ћу видети како ће бити, а онда ако успем, доћи ће и мој супруг – рекла нам је Влатка.

Средњошколци срећни животом у Немачкој: „Никад се више не би вратили у Хрватску“

На аутобуској станици били су и сестра и брат који одлазе у Немачку где живе последње три године с родитељима.

„Били смо на мору и сад се враћамо у Немачку. Супер нам је тамо, у Загребу нам је мама дуги низ година само радила послове на црно, док је у Немачкој одмах добила посао, тата исто. Иако нам фале пријатељи, никад се више не би вратили у Хрватску“, рекла је Ана која сад завршава средњу медицинску школу.

По доласку у Немачку је прво годину дана учила језик и онда наставила школу. Признали су јој, каже, прва два разреда медицинске коју је завршила у Загребу. Марко је само додао да би се он вратио у Хрватску само да освоји повећи износ на лоту.

У том тренутку, возач је позвао путнике да уђу у аутобусе, не један, већ неколико њих који су стигли из Винковаца, па преко Загреба настављају пут за Минхен и Франкфурт, а сви су редом крцати.

 

blic

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*