MATIJA BEĆKOVIĆ: Bog Dobrice Ćosića postoji

1

(Reč na otvaranju Međunarodnog naučnog skupa o književnom delu Dobrice Ćosića 30. avgusta 2017. u Beogradu)

Čast mi je da se čuje i moja reč na skupu posvećenom književnom delu Dobrice Ćosića. Ali kako iskazati ono što bi ovim povodom bilo umesno reći kad znamo da svaki povod i prigodnost istini i iskrenoj reči mogu samo odmoći.

A valjalo bi reći šta je sve ovaj samouki dugoveki „seljak s naočarima“ kako ga je nazvao Mihiz, naučio i od sebe načinio dok je postao dragocenost srpskog jezika i „najznačajniji Srbijanac posle Drugog svetskog rata“, kako ga je ocenio Milovan Đilas.

Od velikih pisaca koji su se bavili visokom politikom Ćosić spada u one kojima je politika najviše skrajnula i zatamnila književno delo. Ivo Andrić je imao daleko značajniju političku karijeru, ali se niko nije osmelio da ga o politici bilo šta pita, dok Dobricu Ćosića gotovo niko nije pitao ništa o književnosti. Milovan Đilas je imao strmiju političku karijeru od obojice, a rekao mi je da bi sve svoje funkcije i sav revolucionarni rad dao za jednu pravu rečenicu. Ne sumnjam da se oko te računice ne bi dvoumio ni Dobrica Ćosić.

Kad sam došao u Valjevsku gimnaziju, prvi put sam čuo njegovo ime, a tamo odakle sam došao najslavniji je bio Branko Ćopić. Prezimena ratnog i poratnog pesnika revolucije razdvajala su slova „p“ i „s“, a u tom postskriptumu krila se istorija rata „koji je našem narodu skrenuo istoriju u nepoznato i tragediju“.

Ćopić je bio gospodin koji se presvukao u seljaka, a Ćosić seljak koji se obukao u gospodina. Slično onom što je Grobarov rekao meni: „Ti se praviš pametan, a ja se pravim lud.“ Jedan je bobonjao ispod glasa, a drugi učio književni jezik rvajući se s zavičajnim akcentima. Jedan je pisao o đedu Radu, a drugi pričao o dedi Jeftimiju. Iako su za revoluciju učinili više nego sve njene divizije, vođa je jednog brzo žigosao kao neprijatelja „koga nećemo hapsiti“, a drugog držao na slobodi, ali na ledu. Jedan je na kraju revolucije pobegao u baštu sljezove boje, a drugi se vratio bajkama i korenima, a sebe i svoj Rasinski odred smenio Prvom armijom i Živojinom Mišićem. Obojica su hodočastila na Hristov grob. I zbog tog greha jedan je poremetio dušom i skočio s mosta, a Moravac se pokazao tvrđi od Grmečlije. U najnovijem ratu jednom su bronzane grudi napunili ekrazitom, a drugom spaljivali knjige. Nije bez neke što je Ćosićeva ćerka za svoj doktorat izabrala Ćopića.

Onda kad je nije spominjao niko, Ćosić je već u svojim prvencima redovno spominjao Srbiju, Srbijicu, moravsko čovečanstvo. Ne znam zašto mi je još kao đačetu to zapalo za oko. Srbijica je svedočila da postoji i Srbija, uz deminutiv i superlativ, dok reč srpstvo nije niko upotrebio 70 godina. Sa današnjim sredstvima moglo bi se lako utvrditi i kad je ta reč nestala i kad se ponovo javila. Kosmopoliti, tragaocu za novim i modernim, Dobrici Ćosiću je prilepljena etiketa srpskog nacionaliste, koju je uzalud odlepljivao, znajući da je po komunističkim kanonima nešto najgore što čovek može biti. I da po tom kanonu nikoga ne zanima šta si, već si uvek ono što se goni i zbog čega se strada. Knjige Dobrice Ćosića dospele su u svaku kuću. Mora da je njima nešto ozbiljno pogodio, kad je tolike čitaoce usrećio, a režim unesrećio i nagnao da na najjače uključi sve alarme.

(Matija Bećković) Foto: D. Danilović / RAS Srbija

Dobrica s malim i velikim slovom, čovek topline i komunikacije, kojoj nema ravne, naveo je Miodraga Pavlovića da mi kaže: „On je rođeni lider. Sa svima se slaže!“

Išao sam u Veliku Drenovu na sahranu njegove majke, koja je u ono doba sahranjena po pravoslavnom obredu, a on je došao na sahranu moje majke koja je u Kolašinu, prva posle Drugog svetskog rata, ispraćena sa krstom, svećom, sveštenicima i crkvenim zvonima.

Bio je marksista i odlazio u drugu sobu kada sam sa njegovom majkom Milkom razgovarao o moravskim đavolima, kletvama, vradžbinama i mađijama. Na razglednici upućenoj mojoj majci u Kolašin napisao je: „Ja verujem da Zorkin Bog postoji.“ Prvi put sam čuo da nečiji bog postoji, a nečiji ne postoji, ali koliko god se izgovarao da nije vernik, mesto njega bih smeo da kažem bog Dobrice Ćosića postoji i bio je u njemu.

Kad smo se s prijateljima piscima iz Sarajeva dogovorili da se jednog leta vidimo na Sinjajevini, dolazak su nam zabranili i zapretili hapšenjem ako dođemo, a pisce u Sarajevu su saslušavali i kažnjavali. Dobrica je napisao protestno pismo predsednika Crne Gore, a on odgovorio da afera nema veze ni s njim ni s Crnom Gorom, koja je postupala po nalogu Bosne i Hercegovine.

Dobrica Ćosić je pisao o Srbiji i proveo život u Srbiji. Ne usuđujem se ni da zamislim kakva bi sreća za Srbiju bila da su u njoj ceo svoj život proveli Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Slobodan Jovanović, Rastko Petrović…

Kad je postao predsednik republike, u čestitki sam mu napisao: „Sprijateljili smo se kad si bio u nemilosti, pa kad opet budeš, mi ćemo nastaviti.“

Srećom, nisam dugo čekao. U svojim zapisima zabeležio je: „Moj dugogodišnji prijatelj Matija Bećković izjavio je da sam jeftino prodao svoju kožu. Ali se nije na mene naljutio niti je, uprkos razlikama, na našem prijateljstvu ostalo ikakve senke.“

Rekao je da Srbi sve što dobiju u ratu izgube u miru. Krajnje je vreme da pozvaniji od mene utvrde da li je Srbija Drugi svetski rat dobila ili izgubila. I nije li možda u miru samo dokrajčivano ono što se u ratu nije stiglo.

Sad „kad sve je prah kad uvis dignem ruku“, kad svetu u kojem je živeo Dobrica Ćosić „vreme ugasilo značaj“, kad je komunistička ideologija prešla u nadležnost arheologije, kad se ispostavilo da je laž istina, kad je atomska bomba ukinula patriotizam, kad je utopiju koja je koštala milione ljudskih života progutao Bermudski trougao istorije – možda je vreme da se zamislimo i podvučemo crtu.

Ostrašćene diskusije dugo traju i sporo se hlade.

Dobrica Ćosić je postao najbolji primer da je najteže priznati da je veliki onome ko je stvarno veliki i, što je veći, da su veće i nevolje s njim. Istina, ni u najžešćim kampanjama nije spominjan njegov književni dar, kao nešto najnevažnije i nasporednije.

U postistinitoj eri atributi najneodoljiviji, najplemenitiji, najizuzetniji ređe se troše na ljude i stvaraoce, a češće na kućne ljubimce. I kad je reč o planetama, više uzbuđenja izaziva pomračenje sunca, dok se njegovo rađanje i sijanje podrazumeva. Svesni smo koliko je čudo kad se rađaju zvezde i padaju komete, podižemo decu na krkače da to vide. Ali da li ćemo dočekati da nastane radost i uzbuđenje, kad na zemlju stigne neki božji dar, a takvi se rađaju ređe nego komete.

Bogomdani dar, najveći otkad postoji Velika Drenova, rodio se u njoj pre devedeset i šest godina. Oni koji bi hteli da procene njegovu vrednost teško će ikad moći da utvrde koliko je značio svom narodu i zemlji u kojoj je voleo svaku lisku i senku, javor i šljivu, svakog čoveka i svaki cvokot leda.

Veliki su dali lepotu i smisao našem životu. Što rekao Pasternak: „Šta učini ti podlače / Ti ubico kog se boje / Ja naterah svet da plače / Nad lepotom zemlje moje!“

Srećom da postoje paralelni svetovi kojima ovaj svet ne može ništa. Novi naraštaji više nalaze i nauče na internetu nego u školi i školskim programima. Mnoge prave vrednosti su već dočekale svoje vreme. Zar nismo tek prekjuče jedva čuli za Teslu, juče za Pupina, a pre neki dan za Milankovića?

Već i sama činjenica koliko je stručnjaka za slučaj Dobrice Ćosića najbolji je dokaz i obrazloženje njegovog značaja. Da su u pravu, dovoljan bi bio jedan, što je rekao Ajnštajn kad je sto naučnika ustalo da obori njegovu teoriju.

Dobrica Ćosić je imao redak dar da održi glavu iznad vode u svim vremenima i živeći nekoliko života proživeo živote nekoliko naraštaja. A živeo je zato što je znao da je potreban svom narodu, što je voleo ljude is voju zemlju i lako podnosio i znao da nije ni prvi ni poslednji, koga su zbog te ljubavi kamenovali u rođenoj zemlji i na maternjem jeziku.

Možda će naši unuci prevazići podele iz građanskog rata koji u Srbiji još traje. Čitave generacije ostale su podeljene i ukopane u ratne rovove, i jedni i drugi kao sopstvene žrtve.

Ako je Njegoš genocidni pesnik, ako je sakati Vuk osakatio srpski jezik, ako je Cvijić rasista, ako je Slobodan Jovanović ratni zločinac, ako je Nikolaj Velimirović antisemita, ako je Dučić reakcionar, ako je Crnjanski fašista, ako je Andrić perom naneo više zla nego sve neprijateljske vojske, ni Dobrica Ćosić nije mogao proći bolje.

Pa ipak, svedoci smo kako se na kraju pokazuje da su sve te psovke i klevete bile protiv uroka i zapravo najbolji način da ih sačuvamo i saznamo koga imamo.

Veliki i daroviti su nam najdragocenija imovina. Blago koje se ne deli i ne prodaje ni za šta na svetu. Blago zajedničko, jedno i nedeljivo, koje nas miri, povezuje i podiže uvis. Samo njime se možemo iskupiti i opravdati svoje postojanje.

Dobrica Ćosić je umro u tuđem veku i svetu, ali zbog onog što je, neuporedivom snagom, u verbalnom delirijumu istkao od srpskog jezičkog krupniša i sitniša, opisujući Srbijicu „kao livadu koju reka plavi kad god zacveta“, nijedan budući svet i vek neće mu biti tuđ.

Matija Bećković, Politika

1 KOMENTAR

  1. Hm,hmm…drzao je glavu iznad vode,tako sto je jednom nogom stao na Kosovo, a drugom na RSK…one potonuse, a Srbijica otplovi…nakim, solunskim kanalom do Soluna..

POSTAVI ODGOVOR

*