Матија Бећковић: Кобне наше поделе

0

Братоубилаштво у Србији почело је у рату, продужено је после рата, а није престало ни у миру, до данашњега дана.

Они који су такву одлуку донели нису били наивни и знали су шта раде. Знали су шта се у Србији збивало и предвидели шта ће се збивати све док буде тај дан славила као велики празник. Та одлука је далеко већи злочин од оног који се догодио у Белој Цркви, на Ивандањ 1941. године. Да је остало на оном што се овде догодило, већ би се и заборавило. Богдан, Жикица и Миленко одавно би једни другима пољубили ране, загрлили се и пољубили, али нису им дали они који су одлучили како су одлучили, а та одлука је умногоме одлучила судбину Србије и српског народа.

Они који су Белу Цркву „преселили“ на тако убитачан начин по род, личи као када би за симбол Првог српског устанка, уместо Марићевића јаруге, узели Радовањски луг, а уместо часнога крста, на ком су се устаници заклели, узели секиру којом је Карађорђе убијен.

А зашто је одлучено како је одлучено, није тешко досетити се, а да ли је то био почетак устанка или братоубилачког рата, лако је закључити. Уместо да је све остало у Белој Цркви, Бела Црква се преселила и поделила сваку кућу у Србији. Из куће се преместила у душе и мозгове, а одатле у законе и судове, школе и уџбенике, новине и књиге. Да би све било кобније, нема у Србији ниједне куће која није била на обе стране и ниједан Србин који се не би могао бројати као двојица. Обојица су данас губитници и пораженици. Зато је Србија једина у којој се није завршио овакав братоубилачки рат и у којој се одржавају овакви скупови и држе овакви говори.

(Из беседе после парастоса

убијеним српским жандармима 7. јула 1941. године у Белој Цркви)

Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*