MEDENICA: Nije naš pad toliko velik koliko nismo svesni da smo pali (o veri u sumnjama u nju)

0

Nije naš pad toliko velik koliko nismo svesni da smo pali…
Zapravo, čini mi se da nema toliko velikog pada koliko velikog poricanja, što taj jarak čini bezdanom.
Ne treba mnogo za nečoveštvo, jednako koliko i za ljudskost: reč prava, reč pogana ili ono najgore- ni reč!
Dugo smo na vetrometini sedeli pokušavajući da se susretnemo gde a ni šaka između nas…
– Brate, šta smo Bogu toliko zgrešili da nas ovako surovo kažnjava, kinji, lomi i slama..? Veruješ li još iskreno u njega? – poslednji sam pozvan da mu na to odgovorim, ovako ništavan, grešan i beznačajan, ali morao sam, pogubismo se vetrometinom a ni šaka između nas…
– Verujem, brate, iskrenije nego ikada, čini mi se, jer što je krst veći to mi je vera jača! Nije teret to što nosimo već blagoslov, brate, blagoslov…
– A, kako smo to pod tolikim krstom blagosloveni?! Kako kad je kao kamen, tuč, čitava planina na plećima, neizdrživo…
– Pa, nosimo li tu planinu, brate?! Koračamo li s njom na plećima ili nas je smlela, zdrobila, spepelila..?
– Koračamo, ali koraci su…
– Teški, jel da?! Jašta su, ali su koraci! Dok i jedan možemo da načinimo Bog je s nama i mi smo s Bogom.
– Da, ali to slabi veru, čini je nametom a ne…
– Ne, brate, to slabi ono trulo u nama a jača najvaljanije, veruj! Dok nosimo tu planinu na planinu uzmičemo pogani u nama, stresamo prašinu bezvrednosti trenutka muke i zamičemo poganima u beskraj…
Što su nam koraci u veri teži to im brže uzmičemo.
Što je krst veći to nas pogani teže mogu pratiti…
– Ne shvatam?! Nekad je tako lako i pitko bilo verovati!
– Nekad je bezumlje bilo očitije pa ti je vera bila bistri, brzi i pitki planinsi potok, a danas kad se bezumlje preobuklo i u rite i u svilu, i u znana i neznan lica nema tog potoka, ali vera je i njegovo suvo korito…
Nije vera slabija što ne možeš bez muke da zahvatiš šaku vode, već što šakom ne prevrneš blato, voda će jednako poteći ispod njega…
– To i govorim, sve je teže verovati!
– Ne, naprotiv, nikada više snage u veru nego u ova vihorna vremena.
Evo, možeš da kuneš kako nas ovom vetrometinom đavo slama, a zapravo nam Gospod nosi korake.
– Dobro, otkud toliko gadosti, prevare, zlobe, crnila u ljudima ako je vreme najčvrše vere?!
– Otud što nam je slabima dat blagoslov da poznamo loše, a to nas, brate, čini onim planinama što ih nosimo na plećima! Nisu zaludu tu- pod krstom postajemo krst, pred ikonom- ikona, pred Biblijom- jevađelja, pred padom- vaskrsenje…
Pad na kolena može biti predaja, a može i veliko metanije, kako god želiš?
– Znam, ali rekoh ti da je toliko lošeg u ljudima, sve teže se nosim s tim…
– Misliš li da je tako, ili se sve teže nosiš s dobrom u sebi verujući da ti je više kamen spoticanja no kamen međaš?!
– Vidiš da shvataš, verujem da danas to…
– Eto, čuješ li sebe- veruješ, to si rekao, a dok god veruješ i korak kroz živo blato je za metar veći od koraka livadom bez vere.
– Da, rekao sam, ali znači li to obavezno da verujem u Boga, ili..?
– Veruješ u sebe vazda se preispitujući, a to je vera u Boga najtvrđa! Nije vera Gospoda strah od nevere ni u šta, već nebrojeno pitanja na koja se uvek nađu odgovori, a to je, ponavljam, vera najiskrenija!
Gospod od nas ne traži ništa, pa ni da verujemo u njega jer vele da tako treba, mora…već se večito razgovara s nama, zapitkujemo a on blagosilja odgovorima i eto, možda i ne znajući u šta veruješ Gospod zna u koga veruje- tebe, mene, nas, večite pitalice…
– Zašto je onda toliko teško?! Zašto je život tolika muka?!
– Nije teško, naprotiv! Lako je ako zbaciš onu planinu s pleća, krst, potrčaćeš ali kuda?! Sebi da se sa sobom mimoiđeš, sav lahoran dok ne shvatiš da ta mekota nisu oblaci po kojima hodaš već ništavilo pusto.
Život je muka onoliko koliko koliko smo mi njemu ustava, brana, vrača…a ne on nama!
Dozvolio si onima što se sebi ne jave ni u prolazu da te poljuljju u veri, misleći da su vetar a ne tek pusti izdah čoveka iz čoveka…
– Nisam, mislim da nisam, no previše ih je, nemoguće se odbraniti od njih, oteli su nam svakodnevicu, živote, smisao…
– Nisu! Porobili su ono što nismo bili spremni da branimo- čoveka!
Ima ih za onoliko više koliko nas nema, i nisu oni krivi za to već mi! Ubedili su nas da je njihovo juče naše sutra, želeli smo da verujemo u tu laž, nema opravdanja za nas, baš kao što su nas ubedili da nema potrebe da se večitim pitanjima razgovaramo s Gospodom jer oni znaju sve odgovore.
Lukavo su se ponudili da nas rasterete naših krstova tovareći nas njihovim kamenjarima ko mazge!
Blagosloveni tovar smo dali za poganu teskobu, ne shvatajući da je teret za čoveka a teskoba namet da doveka nosiš čoveka na leđima ko žarač, pokušavajući da ugasiš oganj skokom u reku…daveći se ubeđen da se spašavaš.
Neka njima svakodnevice, nek je glođu ko pseta golu kost, suštinu i smisao im ne smemo dati, za to nam se valja otimati ko majka za dete kad joj ga iz naručja otimaju…
– A, šta je više suština?! Postoji li?! Zna li ko?!
– Zna svako od nas, dato nam je da znamo, evo ovaj razgovor je predvorje suštine, korak treba samo…
– A, korak je težak, sve teži, pretežak…
– Ali je, ponavljam, korak! Korak pod njihovom senkom je lak jer je koprena najobičnija, ali korak pod krstom je stopa metar u zemlji i koliko god teško bilo izvući nogu i zakoračiti ponovo metreći zemlju metrimo nebo, a nebom njihova krila strvinara ne mogu, skamene se ko krajputaši sopstvenog besmisla…
– Tačno, no to ne znači da nije lakše koračati njihovom koprenom pa dokle ide..? Zar nije normalno da čoveek bira lakši put, koliko god pogrešan bio?
– Naravno da je normalno, padu smo skloni jer smo ljudi, veru u uspravljanje, vaskrsenje, doveka preispitujemo i to je blagoslov, to nam ne mogu oteti!
Prestanemo li da pitamo, preispitujemo, pa i sumnjamo- pali smo doveka!
Gospod se s nama razgovara, a neljudi nude odgovore na pitanja koja ne daju da upitamo. Lažu da laž sačuvaju!
Pod krstom je teško, bez njega daleko lakše, jer najlakše je postojati u bezveri, tada ko teret nosiš “samo” život a tada priskoči tušta “dobronamernika” da te rastereti…
– Verujem!
– Vidiš, veruješ! Vazda veruješ pa i kada sumnjaš u to!
Gospod se s nama razgovorio ovom vetrometinom, dvojica smo se s trećim razgovarali…
Ustani, stani, raširi ruke…šta vidiš?!
Svoju sen. Krst, brte, krst! I kad misliš da te je napustio- pogledaj!
Kad posumnjaš hoćeš li moći još korak s njim, vidi, on nosi tebe.
I da padneš, opružiš se, opet je krst…
Jesi li ga osetio kao teret dok smo razgovarali?!
To je vera, brate, čitava planina na plećima, a ništa teže do blagog dodira Božije ruke…
Hajdemo sad, kasno je već, svako sa svojim krstom u beskraj!
Mrak je, zapamti, najgušći pred zoru! Kad na tebe krenu žaračem a ti samo raširi ruke. Nije to predaja već- krst!
Oni će ustuknuti u vrisku, a ti slavi veru!
Svakim kamenom kojim se bace na tebe samo je prah, raširi ruke i pašće ničicee pred krstom Studenice, Mileševe, Žiče, Sopoćana, Ravanice, Manasije, Gradca, Stupova, Sokolice, Gračanice, Samodrežee, Dečana, Pećke patrijaršije, Zočišta, Goripča, Banjske, Deviča…
Nestaće u tamo iz koje su postali!
Njihova sen je vrzina, naša krst, veruj!
Veruj u ono što si video raširivši ruke na mesečini, to ti se Gospod raduje…

Mihailo Medenica, dvaujedan

POSTAVI ODGOVOR

*