МЕДИЦИНА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

0

Србија је у средњем веку имала развијену медицину. Велики утицај на српску медицину је имала византијска медицина, међутим у Србији су били присутни и лекари са Запада, углавном из Италије. Средњовијековна медицина код Срба почиње са брзим развојем након издавања Карејског типика св. Саве. Св. Сава је у Хиландару подигао болницу, а касније је, по узору на хиландарску, болница подигнута и код Студенице. Болнице је подизао и краљ Милутин, а болницу је подигао и Стефан Дечански. Поред владара, болнице су подизала и еснафска удружења, као што је био случај у Котору. У Котору налазимо помен хирурга Филипа из Ферма. Которски лекари су имали приходе у износу од 300 перпера. Српска медицина нам је оставила два важна текста: Ходошки зборник и Хиландарски медицински кодекс. Зборник потиче из 14. вијека и ослања се на Галена и Диоскорида. У Зборнику проналазимо записе о разним лековитим биљкама, али исто тако имамо и коришћење молитви како би се пацијент опоравио.  Хиландарски медицински кодекс потиче из 15. или 16. вијека и представља прави уџбеник медицине. Ту налазимо поглавља о дијагностици, заразним болестима, фармакологијама, педијатрије, токсикологије итд.

Међутим, пуно бројније су биле тзв. лекаруше тј. приручници о лечењу. Ове лекаруше су биле посебно заступљене у османско доба пошто је научна медицина била недоступна. Лекаруше налазимо у многим манастирским болницама. У Лекарушама проналазимо и трагове народне медицине. Народна медицина је била поприлично развијена код Срба. Иако код тих народних лекара проналазимо и разне бајалице и магијске предмете, имамо и онај, стручнији приступ. Народни лекари су били познати као добри ранари који су били у стању да санирају разне врсте повреда као што су преломи и слично. Такође су познавали велики број лековитих биљака. Неки народни лекари су имали баште у којима су узгајали лековито биље. Поред мушкараца, лекарством су се бавиле и жене. Ту имамо бабице које су помагале код порођаја, међутим хришћанска црква је често осуђивала народне лекарке јер су вршиле и неке ствари које нису биле прихваћене као што је абортус рецимо. За абортус су се користили разни чајеви од отровних трава. Народна медицина је била развијена и имала је успеха, али је ипак патила од онога од недостатка знања о узроцима болести и правилном лечењу. Ово није био случај само у Србији.

Многи српски владари су имали своје љекаре, који су често били странци. Интересантно је још напоменути да је краљ Милутин подизао болнице ван Србије, тачније у Цариграду и Јерусалиму. Да су српски владари држали до тога да се медицина држи стручних прописа говори и рад св. Саве који је издао већи број прописа против коришћења магије и врачања у лечењу. Забрану проналазимо и у Душановом законику. Епидемија куге позната као Црна смрт похарала је и Балкан, па су тако у Дубровнику доношени закони који су ограничавали улазак странаца у град. Поштовала се и медицинска етика, лекар је морао добро да упозна пацијента и његов проблем, а није смео да буде похлепан, необазрив и слично. Српска медицина је ушла у ново доба 1757. када је први Србин доктор медицине, Јован Апостоловић одбранио докторску дисертацију. Ипак, нипошто не бисмо смјели да средњовијековну медицину у Србији описујемо као заосталу. Српски владари су се трудили да граде болнице и да обезбеде што бољу негу пацијентима. Српска медицина је познавала радове многих античких и византијских доктора, а што се тиче разних, данас одбачених, начина лечења, и њих је било, али они су били заступљени широм света, не само у Србији.

Српска историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*