Медијски канибализам: Отпуштање личности са интегритетом ефикасније од цензуре

0

Због чега би се уредници замајавали читајући сваки неподобан текст, када им је једноставније да одстране новинаре који их пишу? Уз помоћ пословодства ће их отпустити а да ниједном речју не помену стварне разлоге за то. Медијски канибализам је постао легитиман начин уређивања новина, ефикаснији од свих облика цензуре

Цензура у Србији не само да не постоји већ је и излишна. Да ли је могућ такав само наизглед парадоксалан закључак?

Могућ је ако се цензура – како је то учињено у Вујаклијином Речнику страних речи – сведе на „званичан претходни преглед ствари за објављивање ради одобрења или забране штампања или пуштања у јавност (књига, новина и часописа, позоришних дела, филмова и сличних творевина)“.

Ако се пак појам цензуре прошири на сијасет ограничења и самоограничења која увелико превазилазе законске забране – тада је она сувишна. Нема потребе да се законски спутава слобода изражавања када постоји мноштво механизама којима се то на делотворнији начин постиже.

Ућуткати политички неподобне

Новинарство није доколичарска забава, већ је то посао од кога се живи, нешто, дакле, и дословно егзистенцијално. Такво његово својство је, наравно, богомдано за притиске и уцене о којима се обично старају добро (пот)плаћена пословодства и уредништва.

У њиховој су надлежности практично неограничене могућности да критички опредељене и политички неподобне новинаре ућуткају или одстране са посла а да ниједном речју не помену стварне разлоге за то.

Видели смо то недавно, у случају Петричића. Њему је, у званичном саопштењу уредништва Политике, замерено да је „каснио са роковима“ и да је „скуп“, али не и да је пречесто на непожељан начин цртао Вучића.

За оне који наивно верују да им изостанак званичне цензуре даје право да своја уверења слободно изражавају без обавезе да угађају властима предвиђена су и делотворнија средства. Kао у паганска времена, они се приносе као жртва таблоидима, који њихове покидане изнутрице подастиру властима

Није уопште неопходно да уредници за таква образложења добијају изричита упутства, јер су путем антена које су им усађене у главу као код неких футуристичких бића добро упућени у то шта је за власти пожељно, а шта не.

Kолико се далеко у томе одмакло сведочи већ поменути пример Петричића, који је одстрањен упркос томе што су његове карикатуре биле од користи и за углед и за тираж листа. Ако је уредник пренебрегао поменуту, лако доказиву чињеницу, не преостаје друго већ да се закључи како му је од интереса листа који му је поверен важније да угоди властима.

Запослени ће из тог случаја извући неизбежну поуку: ако лист може да се лиши карикатуристе светског угледа, може и њих. Шта друго, најзад, да закључе из изостанка било какве институционалне заштите и готово потпуног одсуства солидарности међу новинарима?

Постоје, додуше, и „побуњеници савести“ који не прихватају такву уређивачку политику, али се сви заједно могу избројати на прсте једне руке. Ако се, уз то, има у виду да скучено медијско тржиште не нуди могућност за ново запослење, егзистенцијална стрепња овде није филозофска, већ је врло практична категорија.

Kористећи своја неограничена овлашћења уредници су се досетили да себи олакшају посао тако што ће уместо текстова цензурисати и (боље рећи) укидати личности.

Због чега би се замајавали читајући сваки неподобни текст, када им је једноставније да одстране новинаре који их пишу?

Уосталом, довољно је да погледате ко је све отишао из Блица или са Б92, а ко је дошао, па да се уверите да је медијски канибализам код нас постао легитиман начин уређивања новина.

Нема, дакле, потребе да се на уређивачку политику утиче изричитим налозима. За недвосмислено јасну поруку довољан је и наговештај да важни оглашивачи неће више бити муштерије непослушних медија.

Паганско приношење жртве таблоидима

За оне који наивно верују да им изостанак званичне цензуре даје право да своја уверења слободно изражавају без обавезе да угађају властима предвиђена су и делотворнија средства.

Kао у паганска времена, они се приносе као жртва таблоидима, који њихове покидане изнутрице подастиру општинским властима и одборницима владајуће странке да их до краја докусуре.

Нема потребе да се на уређивачку политику утиче изричитим налозима. За недвосмислено јасну поруку довољан је и наговештај да важни оглашивачи неће више бити муштерије непослушних медија

Погледајте, уосталом, каквом су све прогону, да не кажемо линчу, изложени новинари у Смедереву, Лесковцу, Kрагујевцу, Kули и многим другим местима. Не само да их онемогућавају да обављају свој посао већ им се и ругају, ниподаштавају их и снимају, што се у уређеним државама доживљава као претња.

Један од градоначелника је чак себи дао за право да даје изјаве само „дипломираним“ новинарима. Па када му је већ толико стало до формалног образовања, што веродостојну диплому не тражи од свог председника?

То већ личи на циркус, али онај гладијаторски, из римских времена, од кога се овај садашњи разликује само одсуством отмености.

Шта ће, према томе, Србији цензура ако се уз благослов власти ствара друштвена клима да су – не само у новинарству – личности које критички мисле непожељне.

Нема потребе да се законски ограничава слобода говора када – и без тога – свако може да закључи да ли је без штете по себе може упражњавати.

 

Цензоловка

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*