Месић на седници хрватског врха 1993: Ово је рат за територије, а Србија је свој део посла обавила

0

Kако су Месић, Туђман и остали хрватски функционери анализирали односе у рату средином 1993. године, док је бујао рат у Босни

Владимир Шекс, дугогодипњи хрватски политичар и функционер, објављује мемоаре у којима даје своје виђење преломних година у којима се рушила Југославија. У новој књизи која је заинтересовала хрватске медије, бави бави се догађајима од краја 1992. до почетка 1994. године и расколом у врху хрватске државе и ХДЗ када су Јосип Манолић и Стјепан Месић покушали да сруше Туђмана и странку са чела државе, преноси Вечерњи лист.

Овај дневник пренео је записе са седнице Већа одбране и националне безбедности од 11. маја 1993. године у Председничким дворима.

Према транскрипту, на дневни ред те седнице Фрањо Туђман је ставио:

1. Решавање УНПА зона

2. Проблеми у вези хрватско-муслиманских сукоба у Босни

Управо је Босна била повод за дубоке сукобе у хрватском државном врху.

Говорећи уводно, преноси ВЛ, Туђман је казао да ЕЗ, УН и САД нису, као што се очекивало, предузели одлучније кораке за решавање босанскохерцеговачке кризе.

Рекао је да се све одлаже, јер нема јединственог становишта и да скоре војне интервенције веројатно неће бити због чега нема изгледа да би се УНПА зоне могле решавати у сени тог општег решавања стања у БиХ.

Стање у БиХ, оценио је, произлази из недовољног разумевања потребе сарадње између Хрвата и Муслимана, као и због неповјерења.

Вечерњи лист наводи да је према Туђману муслиманска страна неповерљива, јер сумња да Херцег-Босна жели да се издвоји, а Хрвати су сумњичави јер сматрају да Муслимани желе да наметну своју власт на тим подручјима и да желе да промене демографску слику оних провинција које су Вансовим планом предвиђене као хрватске провинције.

„И у том погледу смо суочени са двоструком једном игром“, рекао је Туђман и наставио: „У провинцији три, гђе је било сурадње од Тузле до Орашја између Хрвата и Муслимана, тамо се плански иде са тим да се политички постигне да Хрвати пристану да то буде не хрватска провинција, него муслиманско-хрватска провинција. А овђе доље, у ове провинције осам и десет, значи Херцеговина и западна Босна, ту су насељавали избјеглице из источне и средње Босне, не само Мостар, него и чисто хрватска мјеста у Херцеговини, тако да су промијенили, мијењају национални састав тих мјеста. И постоји већ велико незадовољство домаћег хрватског становништва…

…Има већ у појединим мјестима да почињу псовати и Бобана, и Шушка, и Туђмана – ви наоружавате Муслимане, они не само окрећу оружје против нас него нам и мијењају састав становништва у чисто хрватским подручјима. Никада ни Изетбеговић ни други нису прихватили тај Венс-Овенов план, јер су те провинције требале бити хрватске… Дакле, теже да то промијене. Муслимани се и даље још увијек оријентирају на рат, Срби су притиснути, међународно изолирани, под санкцијама. Али тај сукоб муслиманско-хрватски је ипак у једном ширем антихрватском аранжману. И то аранжману у склопу покушаја наметања идеје враћања у било какву Југославију, враћања у конфедералну или пак царинску унију, или економску заједницу.“

У расправу се укључио Стипе Месић:

„Ја гледам ситуацију овако – то је ипак рат само за територије. Србија је свој дио обавила, она је свој дио територија зграбила. Хрвати и Муслимани су сада свакако на једном занемаривом дијелу, и они се, хтјели, не хтјели, гурају. Србија игра на карту свршеног стања. Овђе се држава структурира и тјера Муслимане и Хрвате такођер да се структурирају као државе. Није опасност за свијет структурирање некакве хрватске државе, него је опасност структурирање муслиманске државе.“

Месић наставља: „Мени се чини да један дио исламских фундаменталиста иде на то – освојити што више територија без обзира на чију штету и створити један нуклеус – исламску државу на еуропском тлу. И, ако гледамо у перспективи, та државица би била центар тероризма наредних педесет година, али би била и центар експанзије ислама у Еуропи, када и ако гледамо са фундаменталистичког становишта. Свакако да би исламске земље ту највише помагале.

…Бојим се да структурирање државице у БиХ води новој Југославији. Да бисмо то спријечили, једини је излаз, по мом, да два фактора буду за државу БиХ, а то значи да видимо којим силама можемо наметнути сурадњу Муслимана и Хрвата. Јер ако су два фактора за БиХ, она ће остати држава, ако су Хрвати и Муслимани за то, а трећем фактору ће се једноставно то наметнути. И ако на тај начин организирамо своју политичку вољу, мислим да онда никаква Југославија не може више доћи у питање и свијет ће морати признати оно што је већ признао, а то значи признао ту једну тампон-зону између нас и Србије.

Потом је, наводи ВЛ, министар спољних послова Зденко Шкрабало упозорио да Енглеска и Француска настоје да дискредитују Хрватску, па је Туђман предложио да он оде у Мостар, заједно с турским изасланством на највишем нивоу, како би сузбио све те „аргументе“ да је за поделу Босне са Србима, а против сарадње с Муслиманима.

За реч се потом јавио Јосип Манолић: „Мислим да морамо бити свјесни да је ово најтежи напад Запада, његове политике… на наше позиције. Ми морамо ту иницијативу преузети, јасно у сурадњи с Муслиманима. Сада, гледајте, доћи ће и Нијемац, и доћи ће ови – оно што ће нам поставити питање – какав је ваш однос према централној власти Босне и Херцеговине? Ми ћемо рећи оно што обично кажемо – она не постоји, а признали смо границе БиХ. Ту је повезано и питање заставе Босне, зашто је наши у Херцеговини одбацују… Имају довољно материјала писаног којим ће нас, оно што би се рекло, футрати и тући…

…Господо, Босна се не може одржати каква је сада. Једино рјешење је подијелити, па нека остане мала Босна са Муслиманима.“

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*