Мића Поповић – сведок тамних призора

Прошло је две деценије од смрти академика Миодрага Миће Поповића (1923-1996), великог уметника, сликара, филмског ствараоца, писца, ангажованог интелектуалца. Није подносио политику, нарочито ону актуелну и свемоћну

0

АКО бисмо правили неку замишљену анкету о томе ко је најзначајнији сликар на нашем простору у периоду после Другог светског рата па до данас, онда би без сваке сумње Мића Поповић био у најужем избору, ако не и на првом месту. Ово, за „Новости“, тврди наш ликовни критичар и дугогодињи Поповићев пријатељ Ђорђе Кадијевић, а поводом две деценије од смрти великог уметника, сликара, филмског ствараоца, писца, академика и ангажованог интелектуалца.dorde-kadijevic-foto-damir-dervisagic-1439164380-717121

– Лично га сматрам највећим из више разлога, од којих је први: елементарни, природни таленат, који се не може стећи, већ се добија од Бога или природе – објашњава Кадијевић. – Имао је ту највећу привилегију пред судбином и заиста је могао да буде подједнако аутентичан, креативан и продуктиван у свим могућим видовима сликарства, а то је обилато и користио. Нема готово ниједног начина, жанра, проблематике коју није захватио својим опусом и у њој није оставио значајне трагове.

Рођен у Лозници, 12. јуна 1923, Миодраг Мића Поповић је основну школу и гимназију завршио у Београду, где је после рата (логора, присилног рада, мобилизације, ратовања на фронту, пријема и искључења из КПЈ) уписао Академију ликовних уметности у класи Ивана Табаковића. Убрзо је постао трећи члан студентске „собе без врата“, коју су делили Борислав Михајловић Михиз и Војислав Ђурић, у Симиној 9а, а која ће касније постати позната као адреса слободумних, или „кућа јереси“.

Са Батом Михаиловићем, Петром Омчикусом, Милетом Андрејевићем, Љубинком Јовановић, Косаром Бошкан и Вером Божичковић (са којом ће се касније оженити и добити сина Јована) у Задру 1947. основао је прву уметничка комуну у послератној Југославији – чувену „Задарску групу“. Били су избачени са Академије, а свима је касније дозвољено да наставе студије сликарства, осим Поповићу. Речено му је да је „свршен сликар, па му Академија више није потребна“. Учио је сам, али и уз помоћ професора Табаковића. Остало је – историја…

* Миодраг Мића Поповић

– Прва значајна дела направио је још као студент, у духу поетског реализма, који је наследио од својих учитеља – прича Кадијевић. – Као и други уметници његове генерације, и Поповић је пратио све што се у свету дешавало и покушавао да се синхронизује са оним што се сматрало парадигмом времена у визуелној уметности. Окушао се у апстрактној уметности, енформелу, у свим областима које су биле продукти једне разбуктале авангардне имагинације која је цветала у његово време. Његову последњу и најплоднију фазу стваралаштва, карактеристичну за последње две деценије живота, ипак, представља такозвано сликарство призора.

Поповић је био савременик прве фазе послератног соцреализма, чију поетику је, сматра наш саговорник, на луцидан начин успео да редефинише, управо у сликарству призора:

* „Међу пријатељима“

– После свега што је пробао, дошао на позицију једне врсте разговетног, реалистичког сликарства, које је имало потпуну аналогију са социјалистичким реализмом, изузев идеолошке тенције – наставља Кадијевић. – Он није подносио политику, нарочито ону у то време актуелну. Говорио је да у сликарству призора, слика оно што је социјалистичко по духу, а не по политичкој интенцији, а реалистичко је онолико колико је уметност одувек била везана за постојећи свет, за нашу аутентичну рецепцију амбијента у коме се налазимо. Тако је настала та његова зенитна и недостигнута фаза, коју сам имао част да репрезентујем, отварајући његове изложбе и у Павиљону „Цвјета Зузорић“, у Нишу, на Косову, где све нисмо путовали.

Представљање стварности у тамном, затвореном колориту, упркос изванредном осећају за боју који је прикривао, за Кадијевића је нешто што је било баласт Поповићевом умећу, и на шта је, каже, упозоравао уметника са којим је био близак скоро три деценије:

– Питао сам га зашто слика Гвоздена. Зашто алудира на стварност када му се не свиђа и чему његов критицизам? Зар мисли да ће на тај начин, ангажујући се критички у сасвим неприлично време, утицати да се стварност промени?

* Аутопортрет

Чудило ме да један сликар који је толико моћан као он, који може да слика шта му падне на памет, троши своју енергију на оно баш што му се не свиђа, да слика Тита и Бартона у зоолошком врту на Брионима, иронишћи на рачун једне глобалне друштвено-политичке опције, која се њему није свиђала. Чему уопште удостојава такво друштво, систем, политику, идеологију? Он је на то мало уздржано, имајући обзира према нашем пријатељству, а и иначе неагресивне природе какав је био, одговарао да, ипак, неко мора и да сведочи. Није оспоравао то што сам му говорио да троши енергију на нешто што ће се још за наших живота променити, али имао је ту страст, која је била једино место неспоразума између нас.

СЕЋАЊЕ У КИНОТЕЦИ

Две деценије од смрти Миће Поповића, минулог четвртка, обележиле су само његова породица, Југословенска кинотека и издавачка кућа „Геопоетика“. У Кинотеци су изложене његове четири слике („Баварска варијанта“, „Недеља 5 поподне у септембру“, „Манипулација“ и „Откривање Бројгела“), промовисана књига „Свети Антун, Ратни дневник из затвора“, коју је из рукописне заоставштине приредио син Јован Поповић и уприличена ретроспектива филмских остварења („Човек из храстове шуме“, „Рој“, „Хасанагиница“, „Делије“ и „Бурдуш“).

ПРВИ ПУТ БЕЗ НАГРАДЕ

– И Мића Поповић је међу жртвама једне константне, континуиране депресије која се код нас догађа у култури. Ми смо једно мало, разбијено, осрамоћено и обрукано друштво, које је срушило своју тешко стечену државу, разбило је у енклаве без будућности, које се компромитовало само пред собом и целим светом, па како онда да очекујемо да земља у којој се помиње само неки буџетски просперитет, а никад култура, има респект према Мићи Поповићу, великом ствараоцу, који ће заувек остати као неизбрисиви траг епохе у којој је живео, несрећној другој половини 20. века? Мића је на ивици, да по дивном нашем традиционалном обичају, који бујно расте у овом тренутку, дође на ивицу заборава – закључује Кадијевић, а, да подсетимо, ове године први пут неће бити додељена награда са његовим именом, јер за њу досадашњи покровитељ, општина Стари град, није имала средстава.

Миљана КРАЉ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*