Михаило Меденица: Хоћеш ли нам икада опростити, Србијо?!

0

 

 

Хоћеш ли нам икада опростити, Србијо?!
Хоћу ако мислиш да могу?!
Можеш али не смеш, никада, никако… Мука и јесте што вазда можеш, милоснице наша…
Али, жао ми вас је, моји сте и…
Нас ти је жао?! Ако нас пожалиш вероваћемо да смо ваљали, ако ваљамо волели бисмо те неизмерно, без страха, без бојазни да те неће остати довољно да те волимо…
Волећете сећање на мене, моји сте и…
Али, ако пристанемо да те дозивамо у сећању већа смо фукара од ових који нас сећањем покрштавају…
А, ви им опростите јер не знају шта чине.
Не, ми им праштамо јер знају шта чине а ми јатакујемо ћутњом, страхом и поганом мишљу да није нама дато да се боримо за тебе! Доћи ће, верујемо, неки ваљанији од нас да те не дају, страдалнице наших грехова.
Можда ће заиста и доћи, они ће…
Они ће нас се, Србијо вољена, гадити! Презираће нас или неће ваљати ничему ако нас не презру!
Желиш да те потомци презру?!
Моли се за то! Како ће другачије бити бољи ако само помисле да за наш страх, нечињење, несојност…има оправдања?
Па, има га. Ево ја ћу сведочити да сте покушали…
Покушали и успели да сатремо човека у себи! Небеса смо Господу измакли под ногама…
Престрог си, нисте толико…
Не, нисам престрог, кукавица сам да бих био престрог, комотан у ово време непостојања, превише комотан…
А, шта сте могли да учините, шта ћете ви противу силе..?
Могли смо све! Могли смо да силу не учинимо таквом! Они су поган онолико колико смо ми одлучили да не будемо људи…
Проћи ће и ова вихорна времена, не брини, а за њима ће доћи…
Нема шта да дође за њима, у томе је проблем! Ми смо им дозволили да протраће читаво постојање верујући да ће све проћи и ако не учинимо ништа…
Нека, ја ћу вас ипак волети! Ја ћу вас увек волети, моји сте…
Шта ћеш волети- народ који није знао, није смео, није хтео да те воли више од своје мизерне пролазности?! Волећеш народ који је проказао сопствене стопе, кртс, корен, гробове и колевке? Народ који те проклиње јер га безусловно волиш?!
Умеш ли ти, сиротице наша да мрзиш? Покушај, мршни нас ко да никад постојали нисмо, молим те, лакше ћемо волети себе с гађењем….
Не, не умем да мрзим, ја сам Србија, нема у мени мржње ни за…
Ни за поган која се прави да уживаш тако распета и расчеречена у издаји и лажи?!
Нема! Ја не умем да мрзим!
А, како ми умемо?! Није тешко, напротив, лакше је него волети! У љубави се ваља доказивати као човек, у мржњи не мораш да доказујеш ништа! Једноставно мрзиш и добро ти је!
Вазда је лаше бити ђубре него човек. За мржњу је постало исувише лако наћи ваљано оправдање…
Не мрзите ви већ се плашите, па у страху…
Па у страху ћутимо овој погани мислећи да смо шта бољи ако прећутимо да су то- безбожна и безљудска поган..?
Али, ја ћу и после свега остати ваша Србија, волећу вас без речи задршке јер сте…
Шта, твоји?! То што се правимо да је опело – литургија не значи да смо достојни исповести грехова! Ове су Јуде часније у свом злу неголи ми у тобожњој доброти и лелеку за тобом, мајчице!
Рекох ти, увек ме можете волети у сећањима, њих вам нико не може одузети!
Сећања? На шта, мајко, на дане када смо пристали да пећка, грачаничка, дечанска, девичка…звона дамо за прапорце? На дане када смо јатаковали фукари да разграниче с вечношћу, с Господом, са гнездилиштем косова и метохом Сина Господњег?
Можемо трајати без Косова и Метохија, али можемо ли постојати, мајко?!
Не!
Па, зашто нам прашташ онда кад себи не можемо? Зашто нас волиш кад толико презресмо себе? Зашто не прокажеш јатаке својих џелата, зашто?!
Моји сте! Деца сте славних предака и очеви и мајке дичних потомака…
Могу ли бити дични, Србијо моја, када ће себе довека тражити у пепелишту стихије коју смо гасили ћутњом, страхом, пристајањем да спалимо огњишта како бисмо нарицали за кућним прагом.
Волиш нас а ми мизерници погнутих глава пристајемо на лаж како не треба да се надамо да ће нам неко дати читаво Косово и Метохију и да је победа сваки метар пораза који нам уделе ко просјацима…
Тако је сада, можда већ сутра…
Кјег сутра, мајко премила? Којег сутра мученице наша кад га не желимо, видиш ли?! Видиш ли да нам је лакше веровати у ђавољу работу да нам пале иконе како би нам осветлили стазе, да нам продају звонике у старо гвожђе како би их претопили у окове које нам ваља носити ко знамење! Видиш ли да на задушнице одлазимо да ожалимо своје душе, на причести да прећутимо грехове, на литургије на утекнемо себи, презиремо дане јер су сенке постале јасније од људи…
Зашто нам прашташ, мајко? Зато што верујемо да је победа ако нам дају прст наше шаке, ако се помиримо с тим да је довољно дати све како би се радовали уколико добијемо ништа од свега…
Волећу вас довека, без обзира на све, моји сте…
Презри нас, молим те! Молим те у име оних који су остали за нама и оних који ће доћи после нас! Презри нас иначе ће наша бесрамна ћутња довека бити њихов глас! Презри нас, јер ако нас се не буду стидели вазда ће им лоше остати мера добра!
Презри нас, Србијо, мајко, јер те волимо само онолико колико маримо за своје бедно данас- јатаци смо издаје освита у којима неће горети иконе како би осветлили стазе до бездана…
Презри нас јер су ове Јуде часније у свом злу неголи ми у тобожњој доброти и лелеку за тобом, мајчице!
Волимо те тек онолико колико нам ваља да се лажемо како нисмо јатаци несоју већ да смо поставили трпезу мислећи да су ходочасници…
Презри нас и не праштај, нема другог начина да нас сенке пронађу. Презри нас да се тргнемо из овог јада, превише смо огрезли у своје кошмарне ноћи да бисмо живели за твоја благовесна јутра…
Михаило Меденица

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*