Михаило Меденица: Не псуј Бога, молим те!

0

Слава је. Седимо за софром пуном свега. Препуном. Превише је то, но…
Мало је коме до пламена свеће, иконе, славскога колача…добрано се већ попило и слава је тек збор флаша што испијају људе на екс…
Ћутим и гледам у флашу- гледа она у мене, љута је откад смо се разишли, није ишло више, шкодио сам ја њој више неголи она мени…
– Јеботе Бог, новинар, што не пишеш о цркви, шта раде ове владике и попови…- кљуну ме у ребра ово пјано до мене, ко да проверава јесам ли ваљано парче печења, презирући посну трпезу.
– Не псуј Бога, молим те!
– Ма, не мислим ја на Бога ко на Бога већ на ове његове шта раде, јеси ли видео..?
– Kоје његове, брате?! Сви смо Његови! И они који не верују у Бога- Бог верује у њих!
– А, јеботе Бог, знаш на шта мислим, на ове тајкуне у мантијама, бре!
– Не псуј Бога, молим те! Псујеш себе, сваког претка и потомка кад опсујеш на Бога…
– А, што, теби је у реду ово што ради црква па им изиграваш портпарола, а?!
– Јесте, сасвим ми је у реду! Црква чини исто што и 2000 година уназад…
– Аха, и тад су владике и попови били овако бесни и бахати, јел?! Пре 2000 година су терали “аудије” и бројали лову на камари?!
– Ти говориш о људима а не о цркви, брате…
– Па, то је црква, бре!
– Не, то су људи, баш као ти и ја, грешни, порочни, непокајни или пак све супротно томе, како ко…
Е, видиш, за мене је, рецимо, поп- црква, а кад ме поп изневери изневерила ме јеи моја црква, знаш!
– Видиш, за мене је поп послушник као и нас двојица, а њему на душу и савест како ће то послушање да чини? Ако те је изневерио човек- ниси ти, брате, никада веровао у Бога и цркву, већ грех, земљу и прах…
– А?! Шта лупаш, бре, па ако је Бог створио човека према свом лику значи да су они као и он, а у такве и такву цркву ја не верујем!
– Али беспоговорно верујеш у себе, а створен си једнако по Божијем лику?! Црква је, брате мој, више од опскурних владика и парољубних попова, схваташ?
– Па, како ја да верујем ако треба да се угледам на њих, а они ко тајкуни, бре?!
– А, ко ти је рекао да верујеш у њих?! Веруј у себе, у оно најбоље у себи и верујеш у Бога! Ако су они лоши а ти буди два пута бољи и ништа друго Бог од тебе не очекује…
– Ја да будем бољи од неког ко треба да ми је узор?!
– Најпре, и међу свештенством и монаштвом имаш предивне људе, немој све збирно у исту котарицу, а све и да нико од њих не ваља- Свето писмо и Свети оци нас уче да се загледамо у себе а не пред себе. Ето, не замери, али приграбио си ту флашу па је празниш верујући да те на њеном дну чека Господ, а на цркву хулиш уз пламен свеће, кандило, икону, колач…
– Не, не, не…мењаш тезе, не треба ја да исправљам цркву већ она мене- мене!
– Па црква нас, Богу хвала, исправља и кичмени већ две и нешто хиљаде година, брате, о томе ти и говорим! Црква је наш стожер вазда и када су кључеви од порте код недостојног можда, ако је уопште нама дато да ценимо ко је достојан..?
– Јесте нам дато! На нама верницима је да кажемо ко ваља а ко не?
– Није то избор за мис, брате, па да ценимо и оцењујемо, а и то што не ваља, не ваља једнако у нама колико и у клеру! Не вире владики крила под мантијом, нити нама двојици под кошуљама…
– Добро, али како ја да објасним детету да…
– Својим примером, брате! То ти је вера у Бога! Својим му примером покажи шта је човекољубље најпре, па ћеш стићи и до братољубља и богољубља, а онда си у цркви и када си на ливади, веруј ми…
– И сад си ти као бољи од мене што не пијеш, не псујеш Бога и држиш ми предавање?!
– Ни случајно! Напротив, лошији сам и грешнији! Не пијем јер сам своје препио, Бога не псујем јер псовком унизим себе у себи а ово што ти говорим није никакво предавање, брате, већ покајање, исповест…
– Заболе те, значи, за њихова беснила, “аудије” и остало?
– Баш! Више ме брину моја посрнућа и…
– Па ти толко фин да их изгледа и немаш, бре?!
– Под водом сам ти ја, брате, више неголи над њом, али верујем да сваки пут кад изроним и удахнем то дар од Бога а не неког владике и ауспуха његових кола. Црква смо ти и ја, порозна и нестална ко наше светиње, али једнако црква! Престанеш ли да верујеш у њу престао си да верујеш у себе, а онда ти бахатници у мантијама имају права да чине шта желе јер се угледају на тебе…
– А, не, ми треба да се угледамо на њих и да…
– Ми треба да се угледамо на лик који јутром видимо у огледалу и спознаћеш сву силину љубави и милости Божије!
– А владика нек вози “ауди”, а, а ја ћу пешице?
– Нек вози! Нема у том “аудију” снаге колико у твојим ногама да се успеш до врха, а тамо те чека…
– Бог, а?!
– Ти, брате! Ти си горе. Црква, вера, Господ…све је то на том врху, у теби, а “аудију” прокувао мотор још у подножју, разумеш…
– Хоћеш ти да попијеш једну, лако ћемо, бре, за цркву?!
– Нећу, хвала ти! Наравно да ћемо лако за цркву, ми њу вазда можемо понети јер на нашим је ногама, но тешко њој са нама…
– Ај’ бар једну за домаћина…
– А, схваташ ли уопште, брате, ко нам је домаћин..? Видиш ли колико је благ и човекољубив, не љути се ни када му флашом у славу наздрављаш…
– Па, што да се љути, он је и понудио…
– А, схваташ ли уопште, брате, ко нам је домаћин..? Ово је гостопримник, а домаћин је…
Слава је. Седимо за софром пуном свега. Препуном. Превише је то, но…
Мало је коме до пламена свеће, иконе, славскога колача…добрано се већ попило и слава је тек збор флаша што испијају људе на екс…

Михаило Меденица

Два у један

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*