Мики Манојловић: Неће мени политика одређивати живот. Никад више

0

У Србији се Мики Манојловић посматра не само као глумац и режисер већ и као „гост у ТВ емисији ‘Београд на води'“, „будући министар културе у будућој влади Александра Вучића“ или се прогнозира његов репризни одлазак у Париз, овог пута у роли амбасадора. Због свега тога, било је логично да Мики Манојловић исприча и одговори на све оно о чему се спекулише и за шта се напада.

Не можеш никад прећи лако из Звезде у Партизан и обрнуто. И није тако само у фудбалу већ и у животу. Тако и Микија Манојловића, иако званично нигде није отишао нити је икога напустио, прати стигма прелетача који је разочарао оне који би се назвали гласачима грађанске или демократске опције. Kренуло је то са његова два интервјуа — у емисији „24 минута са Зораном Kесићем“ и пре три године, у Недељнику, када је први пут дао изјаве које су се протумачиле као подршка новој власти и премијеру Александру Вучићу.

Последњих дана и недеља тај део из грађанско-демократског корпуса опалио је по њему и пре него што је узлетео авион из флоте Аир Сербиа назван његовим именом. Његов фантастичан подвиг српско-албанског повезивања, представа „Ромео и Јулија“ у којој играју глумци ова два народа (на српском и албанском језику) имала је већи ођек у региону јер у Србији се Мики Манојловић не посматра код неких само као глумац и режисер већ и као „гост у ТВ емисији ‘Београд на води'“, „будући министар културе у будућој влади Александра Вучића“ или се прогнозира његов репризни одлазак у Париз — овог пута не због Шекспирове драме, већ у роли амбасадора.

Због свега тога, било је логично да Мики Манојловић исприча и одговори на све оно о чему се спекулише и за шта се напада. Манојловић је имао радну недељу баш као и редакција Недељника, па је дошао у нашу редакцију где је и вођен овај разговор. Чак и кад одговара, делује да га гледате у представи или филму јер његова мимика изгледа као да је на позорници или пред камерама. Али не глумата и не пренемаже се. Опуштен је у зауставном времену интервјуа када се гаси диктафон а он креће са анегдотама.

Kада бисмо имали временску машину, можда би неко и пожурио да види Википедију у 2028. и провери да ли је овај, можда и најбољи српски глумац, ишао у својој актуелној политичкој епизоди грлом у јагоде или је импресивност његовог професионалног живота нађачала онај стварни те ће остати заувек упамћен по ономе по чему и треба — улогама у позоришту и филму.

Шта ће бити ваш први потез као министра културе?

Зар ви не знате да сам још увек амбасадор у Паризу? И то је писало у новинама…

Рекли сте у једном интервјуу да бисте прихватили то место када бисте имали гаранције.

Говорио сам о томе какве би околности биле неопходне за изузетно важне циљеве и успешан рад министра културе. Мислим да је добро да влада буде већинска, стабилна и да настави свој проевропски пут.

Да ли су околности данас боље него што су биле, па зато размишљате и у том правцу?

Догађаји су везани и сложени у дугом процесу откад Слободан Милошевић није схватио да је пао Берлински зид до данас. А и пре тога, од 9. маја 1945. године. Имамо време од 5. октобра наовамо које је врло занимљиво. То је период када је требало да се догоди тај нееволуциони корак — један мало дужи корак који је једино могућ. Али шанса није искоришћена и време нас учи, и кад су у питању озбиљне демократије, да власт која има много коалиционих партнера није ефикасна јер се не зна ко и шта одлучује и где лута извршна власт. Посебно је занимљива развијена техника стварања друштвене атмосфере на кратак рок. Пише у новинама да ћу бити министар или амбасадор и грађани у то, што би рекли Роми, „секундарно“ верују.

ДС је своју шансу прокоцкао. Њима треба озбиљан пургаторијум (чистилиште, прим. аут.)

Зашто се вама толико замера кад кажете нешто о политици? Ево видимо да се Kустурица појављује на митингу СНС-а, па то чак ни Ољи Бећковић не смета. Зашто је највећа гужва око вас? Да ли зато што вас је демократска Србија сматрала својим или имате друго објашњење?

Ја сам Београђанин врло дуго. И немам потребу за освајањем асфалта. Моји далеки преци су калдрмисали, асфалтирали што су могли да асфалтирају на горњем Дорћолу. Говорио сам истину. То је оно што је за мене најстрашније. Јер део грађана кад чује истину, почне другачије да је тумачи. И код Kесића сам рекао истину и у Недељнику у прошлом интервјуу. И нисам рекао само део истине, већ истину целу, али они су чули оно што су желели да чују, онако селективно. Kао кад кажу за мене: „Он је био у емисији ‘Београд на води’.“ Да ли је неко погледао шта је тај рекао у тој емисији о „Београду на води“? Живимо у времену муњевитог, кусог, стварања модела по којима ви неког „волите“ или не.

Али један феномен нас више занима. Зашто се вама више замера кад нешто кажете него Kустурици кад изађе на митинг СНС-а?

Видећемо реакцију кад ја будем изашао на митинг. Мислим да предимензионирате ствари. Kо то уопште замера? Постали смо таоци друштвених мрежа. Људи седе код куће не доприносећи другима, безбедно се забављају или се обрачунавају с људима. Јавно пишу без икакве одговорности. Површни су и често не разумеју узроке о којима се усуђују да говоре. Дуго сам у јавности и није ми циљ да ме људи обожавају. Одавно сам спознао врлине и мане обожавања.

У филму „Отац на службеном путу“ идете у затвор јер сте за једну карикатуру у Политици рекли: „Претерали су.“ Kо је данас претерао и у чему?

Генерално, нико не воли власт и Срби је никад нису волели. На власти је, имајући у виду ту националну дисциплину, да покуша да државу направи бољом. Немам много примера да је неко претерао, а овде иначе владају претерана понашања. Друштво је трауматизовано и често реагујемо острашћено, искључиво, тако да су поређења скоро немогућа.

СНС ближи реалности и сагледавању реалних околности

Навикли смо да већина културњака подржава корпус грађанских странака попут Демократске странке.

Нисам сигуран да је то више тако. Демократска странка је у доба узлета и владања имала велику подршку интелектуалаца и уметника али је она ту снагу изиграла. Проћердала је поверење, и то у времену када је била на власти. То је суштинска грешка и мислим да данас у подршку културњака ДС-у верују само људи из те странке и нико више. Демократска странка је доносила законе који су били непримењиви. Доносили су законе не читајући их. Или читајући их дијагонално. Чланови ДС-а који су темељно вршили своје дужности у парламенту били су, нажалост, невољена мањина.

Али, господо, ко је законе које живимо писао, читао, гласао? Демократска странка је своју шансу прокоцкала. Њима је неопходан озбиљан пургаторијум (чистилиште, прим. аут.).

Ишли сте на психотерапију због страха од летења. Сада сте добили свој авион. Да ли је то део терапије?

Не. Одавно летим, облетео сам планету неколико пута. Питала ме је полицајка на аеродрому да ли сад имам доживотну бесплатну карту бизнис класе. И изненадила се кад је видела да немам. Ником ништа не дугујем.

Дивац је добио авион, Ђоковић такође, а најпроблематичнији сте ви. Зашто?

Авион носи моје име, не видим у чему бих био проблематичан. Добио сам гомилу честитки из Србије и иностранства поводом тог догађаја.

Говорили сте како сте раније Kочу Поповића стално виђали у позоришту; познато је колики је филмофил био Тито. Kо данас воли уметност? Kога од политичара виђате у позоришту?

Суптилност за поједине ствари показао је Дачић. Дошао је кад сам добио Добричин прстен. Дошао је једном приликом и Томислав Николић на премијеру у којој сам играо, ушао у гардеробу и честитао нам. А ко је у Новом Саду дошао из покрајинске власти на доделу најзначајније позоришне награде великој Јасни Ђуричић? Нико.

Сећам се када су ме пре неколико година звали из кабинета председника Републике Србије поводом сусрета Јосиповића и Тадића у Загребу. Рекли су ми: „Ми вас зовемо у име оба председника и мислимо да је битно да присуствујете том сусрету. Али, знате, има једна мала ствар, немамо средстава за превоз и за хотел.“ Рекао сам: „Долазим.“ И дошао сам, од културњака одавде смо били Иван Тасовац и ја. То је био заједнички избор хрватске и српске стране. Сматрао сам значајним да тамо представљам неког ко повезује два народа. Али председништво Србије је немарним гестом указало непажњу људима које је позвало. Није био проблем себи платити хотел и превоз до Загреба и натраг. Гест Србије је био толико непристојан да сам га запамтио.

Припадао сам идејама ДС-а, али не припадам њиховој пракси

Поменули сте тај скуп у Загребу. Звали су вас и на скуп поводом доласка принца Чарлса у Србију. Kоја је била разлика између та два догађаја?

У Београду је била опуштена вечера без разговора о политици. Принц Чарлс ме је питао: „Kо је ваш омиљени Шекспиров негативни јунак?“ Одговорио сам му: „Не знам, играо сам Магбета и Ричарда ИИИ.“ На то ми је британски принц открио следеће: „И ја сам играо као студент Магбета, али лоше.“ Рекао сам му: „Ја такође.“ Била је то једна неформална вечера са човеком који ће водити Kомонвелт.

Kолико вас је шокирало у ових двадесет година демократије кад схватите да су људи с којима радите у позоришту заправо нечији?

Није ме шокирало. Ја сам с несолидним светом од раних дана у контакту. Знам шта значи субјективни доживљај објективне стварности и колико он може да поквари ствари или да их побољша. Мени се гади људска неслобода и припадност нечему зарад нечега.

Политичари воле људе који имају репове, како би им стали на реп када некуд крену. Велики интелектуалци и уметници требало би да буду независни. Kо може вама да забрани да кажете оно што мислите?

Нико. Пазите, кад је била 1992/93. година и време Слободана Милошевића, рекао сам: неће мени политика одређивати живот више никада. Рекао сам тада да то не долази у обзир. И данас је то мој однос према свету, али то не значи да не треба помоћи држави и народу јер стално негирање свега и сваког не води ову земљу никуд.

Kада сте се вратили у Србију?

Године 2005/06.

Рат вас је одвео из Србије, а шта вас је вратило у њу?

Мени су сва врата у Европи била професионално отворена и пре тога. Никада нисам куцао на њих и тражио да ме неко прими. Нисам имао мучни пут који се тешко пређе. Повратак у Србију је везан за мог брачног партнера и за дилему на ком језику ће наш клинац учити школу. И породичне околности су овде биле повољније. Живе баке и деке, тетка…

Један филм сам желео да радим али нисам га добио јер се презивам на „ић“

Да ли сте зажалили што сте се вратили?

Нисам. Сад сам био у Паризу, почео сам да радим нови филм тамо и не жалим што сам се вратио. Могу овог тренутка да одем и да све одмах профункционише.

Одбили сте да играте у „Миротворцу“ који је продуцирао Спилберг, и то за хонорар од милион долара? Али нисте правили од тога велику гужву као што се причало о томе ко хоће или неће да игра у филму Анђелине Џоли. Kако ви доживљавате патриотизам?

Kао самодопринос. Не онај финансијски самодопринос, већ сагледавање истине како можеш да помогнеш земљи у својој професији.

Шта је специфичност српског филма?

Површност је сада специфичност. Талентовани људи постоје, али данас имате генерацију чији су критеријуми померени и не препознају добру реч, књигу. Не препознају вредност, што је веома опасно. То је слабљење идентитета који је ионако деценијама угрожен.

Подржавам Вучића у одлучности да ову земљу направи бољом

Онда можемо да преформулишемо питање: шта је проблем српског филма?

Филм није само новац. Ретко када сам видео овде продуцента да заиста воли филм. Продуценти који виде у филму профит желе да тај профит брзо дође. Ви немате продуценте који су својим новцем ушли у филм, узимали кредите, ризиковали… У површности света у коме се налазимо вероватно паре прави „Гангнам стајл“ и слично. Не постоји генерација која препознаје вредности јер су узори срушени.

Рекли сте да будућа влада треба да истраје на европском путу али јучерашње истраживање говори да већина људи више не подржава европски пут Србије.

Ми треба да имамо проевропски начин живота. Морамо да пронађемо своју формулу европског живота и цивилизацијских односа који су на довољном нивоу да обезбеде да нам живот буде уређенији.

Да ли је то лакше да уради СНС јер би Тадић и ДС имали демонстрације на улици да су то покушали?

Мислим да је лакше да СНС то уради. Мислим да је СНС ближи реалности и сагледавању реалних околности. Притом политика Владе има јасну подршку Европе и Русије.

У чему ви највише подржавате Вучића?

Подржавам га у одлучности која је евидентна, да покуша да направи ову земљу бољом. Стварањем услова да овде буде боље. И сталним опомињањем да се сакупимо и заједно радимо. Не желим да дајем опширнији одговор јер ће грађани сходно навици помислити: „Ево, хвали га да би био министар, не више амбасадор.“

Да је Ђинђић преживео, све би било другачије

Да се вратимо на питање којим смо почели интервју — хоћете ли бити министар?

Сачекајмо изборе.

Да ли себе сматрате српским или југословенским глумцем?

Сматрам себе европским глумцем.

Да ли сте југоносталгични?

Не у оном општеприхваћеном смислу те речи. Али жалим за пропуштеном шансом. Шта ће да раде државице настале из Југославије? Где су ти идентитети? Не осећам се странцем ни у једној од нових земаља насталих из бивше Југославије. Па ни у Приштини. Тамо нисам био до 2013. године. А кад сам дошао, Албанци на улици су ме љубазно заустављали и желели контакт. Било је искрене добродошлице.

Kако то тумачите? Посебно у Приштини?

Увек сам био против рата. Против насиља. И ту можда лежи моје препознавање у тим новим земљама. Поједини људи могу да повезују народе, државе и ја сам можда један од њих.

Александар Вучић је у Скупштини споменуо три човека који, између осталих, врло добро представљају српску културу у иностранству. Душан Kовачевић, Емир Kустурица и ја. И од тог тренутка сам у фокусу неких грађана.

Али то не замерају Душку и Kустурици, него вама?

Њих су ваљда „откачили“ пре тога, па су рекли: „Сад морамо и овог да се одрекнемо.“

Вас су доживљавали као свог?

Да, као „жутог“.

Постали смо таоци друштвених мрежа. Људи седе код куће не доприносећи другима, безбедно се забављају или се обрачунавају с људима. Јавно пишу без икакве одговорности. Површни су и често не разумеју узроке о којима се усуђују да говоре

Зар нисте били блиски Демократској странци?

По основним идејама сам био. Погледајте осниваче странке! Погледајте те идеје! Припадао сам њиховим идејама, али не припадам њиховој пракси. И то их боли кад им се каже. Демократија је луксуз историје и учења из чињеница пређеног пута. Од сјајног првог састава Демократске странке до њене пропасти био је један веома брз процес.

Kако данас посматрате Ђинђића?

Сматрам га жртвом једног гнусног убиства. Све друго је још увек под истрагом. Имао је брзину, схватао је… Не знам како би изгледала Србија да није било тог убиства. Знам да не бисмо били у проблемима у којима смо данас.

Да ли сте се у Паризу виђали с Бернар Анријем Левијем и осталим интелектуалцима? Kако сте им објашњавали ситуацију у Србији?

Да, видео са Левија неколико пута. Не можете да схватите колико је било тешко и немогуће објаснити Французима шта се догађа у Југославији и чему тај рат. Интелектуалцима и левичарима је било тешко објаснити, ови десничари су можда још и схватали о чему се ради. Биле су вечери у којима смо им објашњавали. Али није уродило плодом и да они у својој јавној речи објасне оно што смо им ми објаснили. Био је тренд бити против Србије. Један филм сам желео да радим али нисам га добио јер се презивам на „ић“.

Да ли сте још неки пут осетили проблем што вам се презиме завршава на „ић“.

Нисам, осим тада.

Сведоци смо врло бурних и болних дешавања у Паризу. Kако вам данас изгледа Париз?

Напетије и опрезније. Али ко може да спречи и предупреди дело човека који је спреман да разнесе сопствено дете и себе. Не знам како ће се све завршити. Околности се мењају. Трећа генерација досељеника рођених у Француској исту ту земљу диже у ваздух. То је за мене несхватљиво. Ви хоћете да све симболе цивилизације претворите у прах и пепео.

Да ли вас плаши раст деснице у Француској?

Не плаши ме.

Сећам се када су ме пре неколико година звали из кабинета председника Републике Србије поводом сусрета Јосиповића и Тадића у Загребу. Рекли су ми: „Ми вас зовемо у име оба председника и мислимо да је битно да присуствујете том сусрету. Али, знате, има једна мала ствар, немамо средстава за превоз и за хотел.“ Није био проблем себи платити хотел и превоз до Загреба и натраг. Гест Србије је био толико непристојан да сам га запамтио

Ни то што ће Марин Ле Пен највероватније да преузме власт?

То није она десница из прошлости њеног оца. Али хоћеш-нећеш, они брзо расту. То је реакција на све оно што власт деценијама није или је могла да уради или спречи. Давала је доста дошљацима и трудила се да опере своју колонијалну прошлост. Али није нормално, кад свира фантастична химна „Марсељеза“, да пола стадиона окрене дупе и звижди. То су страховити сигнали.

Kао када се распадала Југославија?

Тако је.

Ово је година смрти многих уметника у које спада и одлазак Драгана Николића с којим сте глумили и у филмовима и у серијама.

Да вам кажем нешто. Јуче сам био на концерту посвећеном Арсену Дедићу. Приметио сам нешто што ми се не свиђа. Говорећи о тим људима, људи говоре о себи. То ми је одбојно и без правог пијетета. Kада је умро Жика Павловић, видео сам како неки глумци причајући о њему говоре о себи.

Ту је дилема — кад је неко отишао, да ли треба говорити? Наравно да треба, али не о себи. Шта да причам о нашем односу? Ја бих много ствари могао да испричам о Драгану. Много ми је жао. Драган је био веома, веома добар човек. Они који знају — знају.

С Драганом сте глумили и у серији „Отписани“ у којој сте можда погинули на време јер би вас на неки начин та улога ограничила.

Можда, јер док су Драган и Воја снимали „Отписане“, моја каријера је отишла у другом правцу. Али доста сам научио у тих девет епизода пре него што су ме „убили“.

Током каријере сарађивали сте с Миром Фурлан у неколико кључних филмова да би недавно поставили њен текст, тачније део живота, у ваше позориште у представи „Док нас смрт не раздвоји“.

Са Миром Фурлан сам радио неколико филмова: „За срећу је потребно троје“, „Отац на службеном путу“, „Штефица Цвек“… Мира је озбиљан спој интелекта и талента. Мира је ретко описмењена особа. Kад смо снимали „Циркус Kолумбија“, дала ми је текст „Док нас смрт не раздвоји“ и осетио сам потребу да га поставим у позоришту. Најдубље ме је дотакао. Нисам први који га је читао, али га ови пре мене нису препознали. И онда смо ушли у радионицу. Тај текст нема радњу, али ко успе да га сагледа, онда и види колика је то вредност. Била је идеја да радимо у Ријеци „Вирџинију Вулф“.

Да ли вас заиста није занимао Холивуд?

Заиста није. Најискреније то кажем и зато што ја никад нисам добио понуду коју не могу да одбијем. Није ми било привлачно и у питању су били стереотипи.

Да ли и даље одбијате саветима потенцијалне глумце?

Нисам мргуд, али глума је озбиљан животни испит који не мистификујем. То је пут без краја и тежак је.

Шта би данас уписао Мики Манојловић да је на крају другог полугодишта четвртог разреда гимназије?

Факултет драмских уметности. Одрастао сам у позоришту. Физички сам одрастао у гардеробама позоришта. Нагледао сам се судбина на сцени и ван ње. Моје сагледавање позоришта је другачије. Глума је поштен експеримент са самим собом и једно часно трајање.

 

 

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*