Милан Компонески: Зоран Миливојевић није крив што људи не знају да читају

0

Прочитао сам текст Зорана Миливојевића који је објавила Политика у којем је писао о „Медејином комплексу“.
Kомплекс у којем један од родитеља убија заједничко дете да би тако нанео највећу могућу бол оном другом.

У тексту који описује једну врсту брачних односа која врло често води у „црну хронику“ Миливојевић покушава да објасни да социјалне службе морају много студиозније да приступе тако поремећеним односима.
Kористећи постојећи хајп у јавности који је настао око бруталног убиства мајке и детета, он покушава да укаже на то тренутни приступ и мере иако драстично појачане нису довољне да зауставе насиље.
У актуелном случају (убиство мајке и детета у ЦСР Раковица) он каже (преводим) да су социјалне службе озбиљније радиле на овом у оба правца, можда (МОЖДА) се несрећа не би догодила, у смислу да радници ЦСР нису дозволили мајци да крши одлуку суда о времену које отац проводи са дететом и тиме додатно продубљује мржњу, насиље, лудило, можда би трагедија била избегнута.
Дакле, нико, ни Зоран Миливојевић, нити било ко нормалан, не брани убицу сопственог детета и своје невенчане супруге, нити му тражи олакашавајућу околност, нити говори да је „Маја сама крива за сопствену смрт и смрт свог детета“ већ подразумвајући да сви разумемо да је насилник – насилник и убица, говори о сложености таквих односа у којем психолози и центри за социјални рад морају да обрате пажњу на све аспекте, предвиде и превентивно делују у циљу тога да спрече тако нешто.
Зоран Миливојевић поново полази од претпоставке да нису сви који читају Политику ретардирани и да се неке ствари подразумевају, те да они са јачим ИQ-ом треба ствари да посматрају на више нивоа, а не само навијачки, црно – бело.
Последњих година у многим важним питањима наше друштво је постало разапето између два потпуна екстрема.
Постали смо таоци потпуних лудака и њихових екстремистичких ставова у којем нема места за „оне друге“ јер су „ти други“ непријатељи и све што раде, кажу и мисле је зло и погрешно.
Таквим приступом проблемима ми се већ дуже времена бавимо последицама, а не узроцима проблема, а сва решења се траже у томе ко је гласнији да надвиче оне друге.
Тако је данас једна те иста екстремистичка екипа извукла из контекста Миливојевићевог текста у Политици једну реченицу која је онда таласом површности и стикер памети запловила интернетом уз салву увреда у коментарима, позивима на вешала и ломачу аутору који „брани убицу детета“
Један од разлога зашто избегавам да пишем о породичном насиљу, иако сматрам то једним од највећих проблема нашег друштва је управо то, што овде „или си са нама, или си против нас“ подразумева потпуну искључивост разумевања друге стране, па ако нисам довољно пута написао „убицу на ломачу, скачимо му по лобањи“ то аутоматски значи да му држим страну, ако сам томе додао и да је проблем насиља далеко сложенији од црно беле приче онда је јасно да сам и сам насилник и подржавам убице и насилнике јер сам „са њима“.
На крају,
Извучена реченица из текста Зорана Миливојевића, а која је запловила таласом површности друштвених мрежа је:
„Свака савремена трагична прича, укључујући ону у којој је отац бацио пред мајку задављено дете, након чега ју је усмртио ножем, има своју историју и свој контекст. Да мајка није игнорисала више одлука суда и спречавала оца да виђа дете, можда се ова трагедија не би десила.“
а Миливојевић је у наставку текста написао и ово:
„…Поред оваквих крвавих трагедија након развода, које привлаче пажњу јавности, постоје стотине и стотине других у којима нема мртвих, али у којима сви трпе, а највише деца. То су драме породичних распада у којима један родитељ „трујући однос” емотивно отуђује дете од другог, у којима се поред правних воде прави психолошки ратови и у којима се обе стране труде да изманипулишу систем.
Да би систем спречио овакве трагедије, мора да има интегритет, објективан и праведан приступ који уважава права свих укључених, мајке и оца, а поготово деце. Мора да има делотворне начине да своје одлуке и пресуде спроведе у дело. У противном, како неправда рађа неправду, а како доживљена неправда постаје опсесија и страст, постоји бојазан да ћемо имати још трагичних случајева..“

 

Милан Кампонески

Фејсбук

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*