Milan Komponeski: Zoran Milivojević nije kriv što ljudi ne znaju da čitaju

0

Pročitao sam tekst Zorana Milivojevića koji je objavila Politika u kojem je pisao o „Medejinom kompleksu“.
Kompleks u kojem jedan od roditelja ubija zajedničko dete da bi tako naneo najveću moguću bol onom drugom.

U tekstu koji opisuje jednu vrstu bračnih odnosa koja vrlo često vodi u „crnu hroniku“ Milivojević pokušava da objasni da socijalne službe moraju mnogo studioznije da pristupe tako poremećenim odnosima.
Koristeći postojeći hajp u javnosti koji je nastao oko brutalnog ubistva majke i deteta, on pokušava da ukaže na to trenutni pristup i mere iako drastično pojačane nisu dovoljne da zaustave nasilje.
U aktuelnom slučaju (ubistvo majke i deteta u CSR Rakovica) on kaže (prevodim) da su socijalne službe ozbiljnije radile na ovom u oba pravca, možda (MOŽDA) se nesreća ne bi dogodila, u smislu da radnici CSR nisu dozvolili majci da krši odluku suda o vremenu koje otac provodi sa detetom i time dodatno produbljuje mržnju, nasilje, ludilo, možda bi tragedija bila izbegnuta.
Dakle, niko, ni Zoran Milivojević, niti bilo ko normalan, ne brani ubicu sopstvenog deteta i svoje nevenčane supruge, niti mu traži olakašavajuću okolnost, niti govori da je „Maja sama kriva za sopstvenu smrt i smrt svog deteta“ već podrazumvajući da svi razumemo da je nasilnik – nasilnik i ubica, govori o složenosti takvih odnosa u kojem psiholozi i centri za socijalni rad moraju da obrate pažnju na sve aspekte, predvide i preventivno deluju u cilju toga da spreče tako nešto.
Zoran Milivojević ponovo polazi od pretpostavke da nisu svi koji čitaju Politiku retardirani i da se neke stvari podrazumevaju, te da oni sa jačim IQ-om treba stvari da posmatraju na više nivoa, a ne samo navijački, crno – belo.
Poslednjih godina u mnogim važnim pitanjima naše društvo je postalo razapeto između dva potpuna ekstrema.
Postali smo taoci potpunih ludaka i njihovih ekstremističkih stavova u kojem nema mesta za „one druge“ jer su „ti drugi“ neprijatelji i sve što rade, kažu i misle je zlo i pogrešno.
Takvim pristupom problemima mi se već duže vremena bavimo posledicama, a ne uzrocima problema, a sva rešenja se traže u tome ko je glasniji da nadviče one druge.
Tako je danas jedna te ista ekstremistička ekipa izvukla iz konteksta Milivojevićevog teksta u Politici jednu rečenicu koja je onda talasom površnosti i stiker pameti zaplovila internetom uz salvu uvreda u komentarima, pozivima na vešala i lomaču autoru koji „brani ubicu deteta“
Jedan od razloga zašto izbegavam da pišem o porodičnom nasilju, iako smatram to jednim od najvećih problema našeg društva je upravo to, što ovde „ili si sa nama, ili si protiv nas“ podrazumeva potpunu isključivost razumevanja druge strane, pa ako nisam dovoljno puta napisao „ubicu na lomaču, skačimo mu po lobanji“ to automatski znači da mu držim stranu, ako sam tome dodao i da je problem nasilja daleko složeniji od crno bele priče onda je jasno da sam i sam nasilnik i podržavam ubice i nasilnike jer sam „sa njima“.
Na kraju,
Izvučena rečenica iz teksta Zorana Milivojevića, a koja je zaplovila talasom površnosti društvenih mreža je:
„Svaka savremena tragična priča, uključujući onu u kojoj je otac bacio pred majku zadavljeno dete, nakon čega ju je usmrtio nožem, ima svoju istoriju i svoj kontekst. Da majka nije ignorisala više odluka suda i sprečavala oca da viđa dete, možda se ova tragedija ne bi desila.“
a Milivojević je u nastavku teksta napisao i ovo:
„…Pored ovakvih krvavih tragedija nakon razvoda, koje privlače pažnju javnosti, postoje stotine i stotine drugih u kojima nema mrtvih, ali u kojima svi trpe, a najviše deca. To su drame porodičnih raspada u kojima jedan roditelj „trujući odnos” emotivno otuđuje dete od drugog, u kojima se pored pravnih vode pravi psihološki ratovi i u kojima se obe strane trude da izmanipulišu sistem.
Da bi sistem sprečio ovakve tragedije, mora da ima integritet, objektivan i pravedan pristup koji uvažava prava svih uključenih, majke i oca, a pogotovo dece. Mora da ima delotvorne načine da svoje odluke i presude sprovede u delo. U protivnom, kako nepravda rađa nepravdu, a kako doživljena nepravda postaje opsesija i strast, postoji bojazan da ćemo imati još tragičnih slučajeva..“

 

Milan Kamponeski

Fejsbuk

 

POSTAVI ODGOVOR


*