Милан Пузовић: Паја Јовановић – Рањени Црногорац

1

Осврнућемо се укратко на слику Рањени Црногорац која је настала када је Јовановић имао само 21. годину дакле 1880. године.

Посматрајући сцену на слици Рањени Црногорац прво што се може запазити је лик мушкарца у средишњем делу слике који је у народној ношњи која виси. Подсећа на ношњу Срба са подручја Косова и Метохије,  а не на становништво Црне Горе. Мушкарац лево је у ношњи која засигурно у том периоду није забележена на простору Црне Горе. Имајући у виду да је у том временском периоду црногорска ношња већ била препознатљива, само мушкарац десно у првом плану има црногорску капу. Такође и женска особа на слици је обучена у ношњу која не одговара том времену.

Да је назив слике Рањени јунак не би ни залазио у ове детаље, али како је назив Рањени Црногорац онда је то требало и приказати у ношњи која одговара том подручју. Овако је дилема  да је реч о рањеном Црногорцу, када само једна особа има део одеће који указује да се ради о њему. Дакле и даље заступам тезу да уколико се осликава историјски догађај треба то сто верније приказати.

На овој слици по мени требало је приказати људе у народној ношњи са тог подручја и тако се не би дошло у дилему да ли је назив слике спонтано настао.

 

Сликар Милан Пузовић

Патриот

1 КОМЕНТАР

  1. ВУК КАРАЏИЋ О ЦРНОГОРСКОЈ НОШЊИ 1837. ГОДИНЕ

    Одијело Црногораца је уска до кољена дугачка хаљина с ускијем рукавима, од грубог бијелог сукна, које сами праве. На први поглед рекло би се да се закопчава, али се не закопчава, а не би било ни могуће, јер је сувише уска. Даље, пошироке чакшире до кољена, које на Аустриској граници праве од простог плавог сукна, званог раша, и које се гради у Дубровнику; даље у унутрашњости праве се од још грубље материје, као сукна неуваљаног. Од кољена до чланака су докољенице од исте материје као и горња хаљина. Оне се под кољеном вежу, и дуж листова се стегну ковчама. На ногама носе кратке вунене чарапе, које једва покривају докољенице, и опанке, испреплетене опутом и привезане за ногу. На глави носе капе од црвене чохе посувраћене до врха, и спољна посувраћена страна постављена је црнијем платном; кад се платно поцијепа, остаје сва капа црвена. За капом држе новац и друге ситнице, а у рату фишеке, да их лако дохватају. Око капе многи носе мараме разне боје, које су код младијех и имућнијех људи често свилене, и тако омотане изгледају као мала чалма. У Црној Гори кошуље се ријетко носе; многи немају их никако, а оно мало што их носи, понајвише имају само једну, и кад је у неколико недјеља ваља прати, иду за то вријеме без кошуље. Многи носе под горњом хаљином чохани џемадан понајвише црвен, који се пресамићује, а преко горње хаљине носе богатији чохани, обично црвени јелек без рукава. И џемадан и јелек обично су од фине чохе и често извезени златом и гајтанима, и јелеци су украшени сребрнијем и позлаћенијем пуцетима и копчама. Преко хаљине по слабинама се опасују вуненијем обично црвенијем појасом, а преко овога припасују силај за који задјену малу пушку и велики нож. О кајишу на силају (или о засебном) висе двије мале фишеклије оковане цинком и једна кеса за новац или друге ситнице, даље, мазалица да оружје подмазују и чувају да од кише не зарђа, и кресиво, које је тако направљено да може послужити и као извојац, и као шило да прочачка фаљу на пушци. Поред тога сваки Црногорац носи струку сиве боје од грубог домаћег ткива, без које се никуд не миче. Кад је лијепо вријеме носи је преко рамена, кад је киша заклоња се њоме и чува, колико може, оружје да му не закисне, а ноћу му је простирка. То је црногорско одијело и љети и зими. Они увијек иду головрати, и они који немају џемадана и голијех груди. Код многијех, који немају силаја већ пушку и нож задијевају за појас или за каиш од фишеклија, види се и го трбух од појаса докле везују чакшире. Ово право одијело Црногорско разликује се доста (као и све остало) од одијела сусједнијех крајева особито од онијех на источној страни. Ови н. пр. на глави носе праву чалму; мјесто једне пушке за појасом, носе двије, итд. – Сваки Црногорац носи бркове, а браду и косу око главе до половине брију. Али се не брију редовно, већ или о великијем празницима, или кад им брада прилично нарасте, или уопште кад се деси прилика за то. Брију један другог, или један учини тиме другом услугу. Уопште Црногорцима није стало до тога да буду лијепи, и кад би ко на то гледао, презирали би га и ругали би му се.

    Женске носе од платна или вуне, шарено извезену по рукавима и грудима кошуљу; преко ње дугу хаљину од истог бијелог сукна као и људи с ускијем рукавима. Преко ње се опасују три прста широкијем кајишем, окованијем месингом с црвенијем камењем, од кога с приједа на жутом ланцу виси бритва, а са стране с цинком окована кеса као код људи. Преко те горње хаљине другу без рукава од истог сукна. Љети скидају хаљину с рукавима и носе само ону без рукава. С пријед покрива кошуљу шарена вунена кецеља с ресама. На ногама носе дуге чарапе до кољена и опанке. Свака женска има као и човјек струку, и млађе обично од црвеног или шареног ткива. Жене покривају главу марамом, а дјевојке носе капу као и људи, и готово само се тиме разликује, што се на њу пришивају разни новци, више или мање, према имућности. Жене плету косу у двије плетенице које су у дну састављене, и висе с пријед низ рамена; дјевојке је обавијају око главе. Неке се ките и обоцима. Младе жене, особито кад се празнички обуку, носе на глави разне ланчиће, игле и друге стварчице које изгледају као Европски накит, али је од месинга и бакра са лажном позлатом и лажнијем камењем; од истог метала често носе и прстење. И женској дјеци за неко вријеме брију главу. Најпотребније одијело, и мушко и женско, сваки прави себи, и само капу човјек купује.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*