Milan Ružić: Došlo je vreme u kome je glupost isplativa

0

ije teško u Srbiji navesti ljude da nekoga smatraju pametnim. U gomili onih koje obrazuju neobrazovani, čije je stanište u rijalitiju ili politici, nije teško istaći se. Dovoljno je reći nešto što nije glupo i već tada ste pametni. Međutim, ulaskom među one koje ovo društvo smatra pametnima i kao takvima ih svrstava u elitu, onaj koji tamo dospe zna da nije pametan, jer je minimalan rad u to uložio, pa je utoliko zajedljiviji i sujetniji prema onima za koje zna da su bolji od njega. Ovi minimalistički intelektualci su, kako se ne bi diskreditovali pojavom pravih, zaseli na neke pozicije od kojih zavise i oni pravi. Tako dolazi do maksimalnog isticanja minimalne pameti, a oticanja istinskih intelektualaca preko granice. Kad  je neko pametan na ovaj današnji način, on se trudi da svoju pamet unovči, a to je moguće samo ako se opredeli za ono što nije u interesu njegovog naroda, što opet pokazuje glupost bez granica.

Biti glup bi trebalo da je lako. Ali, došlo je vreme u kojem je glupost isplativa, pa je među glupima velika konkurencija. Nikad nije bilo više rada na tome da se bude glup. Ko se rodi glup, njemu je svaki dan praznik, a ko se rodi sa nekom pameću i pokušava da i taj deo iste izgubi zarad koristi i lakoće življenja, tako dokazuje da se ipak nije rodio pametan i da se ne mora truditi zaglupljujući se.

Najlakše je biti budala, ali je zapravo najveća konkurencija u ovoj grupi. Ko je budala, dobro je plaćen, pa se za takvu poziciju kvalifikuju i utrkuju i ovi koje smatraju pametnima, ali i oni potpuno glupi. Od glupih se očekuje da budu budale, a od pripametnih da budu budale sa pedigreom, pa postaju političari.

Najgore je onima koji su zaista pametni i koji na tome rade celog života. Njih boli gledanje svega ovoga. Oni ćute, ne zbog toga što ne smeju ništa da kažu, već ne žele išta da objašnjavaju budalama, jer je to zaludan posao, a teško se, onaj koji im nešto objašnjava, razlikuje od njih. Budale i jesu budale zato što im ništa ne možeš dokazati.

U ovakvoj Srbiji prosperiraš ako si budala, a ako nisi budala, budale su ti nadležne i od njih zavisiš.

Koja još država dozvoljava finansiranje budala u ovim razmerama? Gde to još ima budala koje predstavljaju institucije? Postoji li još neka zemlja u kojoj se čekaju odgovori budala, pa se po tome postupa, umesto da bude obratno?

Pred nama su dve mogućnosti – kupovati hleb i knjige ili kupovati novine, gledati rijalitije i klimati glavom gradeći tako karijeru.

Gledam sad u policu sa knjigama, a na njoj sve sami klasici srpske književnosti, i pitam se kako mi, pored takvih ljudi, ispadosmo ovakvi. Koliko je samo istančan taj naš osećaj za glupost i kako brižljivo negujemo samodestrukciju koja iz nje cveta.
Ko god je išta iz ovoga razumeo, neka zna da više nije budala, a ko nije, neka požuri da traži novac koji mu sleduje.

 

Milan Ružić

POSTAVI ODGOVOR

*