МИЛАН РУЖИЋ: Како да у Тебе не верујем, Господе?

0

Како да у Тебе не верујем, Господе?

Живот си ми удахнуо и дахом ме угрејао,

а моје ближње обрадовао пославши им мене,

а и њих пре мене мени још нерођеном и непознатом

док си унапред имао измаштаног и оног којим ћеш мене благословити.

Како да у Тебе и одлуке Твоје не верујем, Господе?

Кад год си ме водио, здрављем си ме,

срећом и славом овенчао, а чим је нешто,

па нек’ је и најмање и највеће, мени додељено да одлучим,

ја сам грешио, па сам Теби хитао да ми прашташ

и Ти си то чинио мени, чини ми се, чешће него другима,

а имао си шта и опростити!

И кад је киша почињала, и олуја,

и снег, Господе, а ја био сув, незаштићен и угрејан,

слао си их на мене, не из обести или нечега што је грешио неко други,

него због мојих грешака и скретања са пута,

да би ме на исти вратио!

Како који ред одмиче, Господе,

све сам свеснији колико си се око мене нарадио и за мене заузео,

а ја Ти враћао ситнину и дубину плићаком начинио

бацајући камење све мислећи да нисам грешио.

Како да у Тебе не верујем, Господе,

кад си онолике храмове са небеса спустио

и дао нама на земљи да у небеске творевине ступамо?

Све што си сачинио, утројио си,

а ми уместо да ти узвратимо, ми смо се подвојили,

а данас, ево, и потројили!

Кад год си замаха себи дао,

никад ти цео Твој народ није поверовао,

а Ти ниси хтео у тами да их оставиш,

већ си свакога од њих стизао и светло му показивао,

а они полако постајали верујући не штедећи сузе пред Тобом

и чудима Твојим којима си им веру враћао!

Како да у Тебе не верујем, Господе,

кад ти верујеш у мене и у све нас који смо пред Тобом

таман толики колики је и мрав према васколиком универзуму?

А величина универзума је величина Твоје душе бесконачне,

док је величина мрава много за душу појединих људи

и тим си контрастом између величина руковођен био кад си овај свет творио,

а откако си га створио, једино је човек против света проговорио

и једино су људи светом овим незадовољни,

па си се и за то постарао дајући им два света – земаљски и небески!

На све си мислио још док нико није ни помишљао да Ти постојиш

и да се кријеш иза свега извезеног,

сазданог и замишљеног што ће било које око,

ма коме и ма којој врсти припадало, видети,

а једино је Твоје око свевидеће Светворче!

У нас си, као највећу божанску ствар, засадио душу

како бисмо и ми били свевидећи осећајући оно што око видети,

а разум појмити не може!

Код неких Твој усев није успео,

па су обездушени дали себи одушка чинећи разна злодела,

некад и у Твоје име, напаћени Оче!

Једини си Отац којег су деца вазда издавала,

продавала, одрицала га се, пљувала,

унижавала и кажњавала својом невером или мржњом,

а Ти си им остајао Отац, волећи их и праштајући толико

да Те сва наша љубав, љубав деце која Те воле и славе,

не може довољно напојити колико су Те они истрошили!

Али Ти не би био Ти када и за то не би имао решење

и међу људе донео помирење једних са другима

или оних неверних са њиховом душом

заметнувши је у њима по други или трећи пут!

Како да у Тебе не верујем, Господе?

 

Како да у Тебе не верујем, Господе,

кад ме Твоје око и део душе Твоје гледају из ока кукавице,

из ока цврчка гласноговорника,

из ока мачке у мраку када ништа осим тог и Твог ока не сија,

из ока рибе што негде под нама плива,

из ока тигра преко пола света,

из ока другог човека, крвника или сапатника,

добронамерника или сапутника, брата или душманина?

Увек сам размишљао чега ли се све месец нагледао

ноћу кад нико осим њега не види,

док се Тебе нисам сетио и тога да ти видиш и када је мрачно и облачно,

ведро и сунчано, видљиво и невидљиво!

Како да у Тебе не верујем, Господе,

кад је Бог једина реч у коју стаје читав свет?

Од слова Ти творим речи, а од речи песму, причу и молитву,

док Ти твориш све ни из чега,

па једино код Тебе ништа постаје све.

Кад сам мислио да сам грешник, као што јесам,

није ми се имало шта опростити,

а када сам умишљао да сам безгрешан, као што нисам,

имао си се наопраштати.

Своје сам мисли вазда словом ословљавао,

а можда сам некад Твоје пресловљавао,

али си ми и то праштао, можда зато што сам Твоје свеце и Тебе прослављао.

И како онда да у Тебе не верујем, Господе?

Како да у Тебе не верујем, Господе,

када у Тебе нису веровали они који су без вере у себе,

са сумњом у души, са злом у срцу и са скраћеном памети?

Кад они нису веровали, ја сам морао,

али није што сам морао,

него што сам хтео и до дана данашњег то нисам променио,

а даћеш Ти, нећу ни убудуће.

Толика је Твоја доброта да се у њу морало сумњати!

Жао ми је само што је то чинила, више од осталих и моја,

тачније Твоја земља.

Заведен је био српски народ, Господе,

заведен и преведен у оно што никада није хтео, нити смео бити,

а то је постао преко ноћи и у то је био сигурнији него у Тебе

иако је то спознао јуче, а тебе пре толиких векова

којима си нас задужио и удостојио претрајавања!

Онолико љубави колико су лажови и убице од српског народа примили,

није заслужио нико ко нема ореол,

а онолико зла колико су нам они нанели

није успео нико ни са репом.

Шта да Ти ја причам, Господе,

кад ти све знаш о томе и о свему другом и без било кога од нас.

Ломим преко колена шта да Ти кажем и све звучи као оправдање,

а већ видим да ћеш и та оправдања праштати,

јер долазе од једног грешника, а чим је грешник, оправдања нема!

И како онда да у Тебе не верујем, Господе?

Како да у Тебе не верујем, Господе,

кад, док ове редове у славу Твоју пишем,

Ти славу већ доносиш свету, јер напољу свиће?

Мисли човек како никад из ноћи изаћи неће,

али кад се магла стисне, зора благо помодри,

свет се утиша пре велике галаме, кукавица на грани заспи,

тад се све опет рађа и Ти то чудо понављаш сваког дана.

Дрвеће се у бари огледа, Господе,

а бара мутна и премутна, па не знам да ли је веће понижење то за дрвеће,

или већа радост за мутну бару, па тако и ово…

Па тако и док ја Теби пишем, Господе,

не знам има ли већег понижења за Тебе што молитву недостојну слушаш,

или за мене што о Теби Теби пишем.

И не прекидаш ме иако је свако прошло и следеће слово грешка,

а можда и грех, већ помно слушаш и трпиш, иако не мораш,

а можда и не желиш. Како онда да у Тебе не верујем, Господе?

Како да у Тебе не верујем, Господе,

кад сам веровао у људе?

Сваком сам човеку, Господе, веровао

мислећи да не лаже верујући да тако верујем и у Тебе,

а они су често знали да разочарају, таман колико и ја Тебе, Свемоћниче,

а можда и ређе!

На окидачу за прст човека

који још увек није постао убица сам веровао да то неће ни постати,

у некадашњу руку која је држала будући братоубилачки нож

сам веровао да таквом руком постати неће,

у јастреба који кружи око змије сам веровао

да је само обилази да види да ли је њој добро,

у камен сам веровао када се залети на орах

у нади да га силином скрцати неће,

у речи сам веровао да не желе повредити иако су из злих уста излазиле,

у сунце сам веровао да снег топити неће,

ветру сам, Господе, веровао да ће травке на миру оставити,

срцу сам веровао да заборављати неће,

непријатељима сам веровао да ће ми остати пријатељи,

веровао лажовима да говоре истину, веровао киши да ће сува пасти,

веровао мору да краја нема,

веровао песмама када су ћутале

и све то ме је изневерило не би ли ми пут показало,

а то је Твоја воља била и та вера у вољу Твоју, Господе Свепотребни,

ми је указала да верујем Теби и када ме све разуверава,

знајући да је то за добро душа наших!

И како онда да у Тебе не верујем, Господе?

Како да у Тебе не верујем, Господе,

када си Ти највећи међу верницима?

Више ти верујеш у нас, него што смо ми икада веровали у Тебе!

Веровао си у нас и када смо лагали,

када смо крали, када смо ратовали,

када смо убијали, када смо силовали, када смо палили,

када смо варали, када смо рушили,

када смо зид делима својим дизали између Тебе и нас!

Можда си веровао, јер си знао шта ће све бити,

па си у своје твореније веровао да ће сврху своју испунити,

али не верујем да је Твоја доброта и светлост могла изнедрити нас овакве!

Како да у Тебе не верујем, Господе,

када не верујем овима који су зла чинили?

То би значило да вас изједначавам,

Боже опрости ми, али заборавити немој!

Како да у Тебе не верујем, Господе,

када једина вера на овом свету јесте вера у Тебе?

Како да у Тебе не верујем, Господе,

када све што није веровало верује,

када све што је страдало оживљава,

све што је пало устаје, све што је нестало, опет настало је,

све што је остало прекостаје?

Како да у Тебе не верујем, Господе,

кад је ово време у којем не верује нико,

а Ти си ми инат даровао, па сад ја морам против свега?

И када је моја реч права, а и када није, морам је рећи,

јер бих прећуткивањем одбацио Тебе,

а грђе ствари на овоме свету нема,

него одбацивати онога ко тебе стално прихвата!

Када Теби не бих веровао,

веровао бих себи, као што ми и не верујем!

Не би нам остало ништа, Господе,

да се за то ухватимо, ако то нешто није везано за небо,

нити би нам небо спаса пружило да није Тебе

у којег верује све мање баш оних који би се за небески рукав ухватили!

Искра

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*